LIČNO I NADLIČNO ILI KOLEKTIVNO NESVESNO
Ovde se opet nameće nova etapa našeg saznaj- nog procesa. Analitičko razrešavanje infantilnih fan tazija prenosa nastavljali smo dotle dok pacijentu nije postalo dovoljno jasno da je iz svog lekara načinio oca i majku, strica, staraoca i učitelja i već sve one bez brojne roditeljske autoritete. Ali kako pokazuje isku stvo, stalno izviru dalje fantazije koje lekara pred stavljaju kao spasenje ili čak kao božansko biće — naravno sasvim u suprotnosti sa zdravim razumom svesti. Dalje se ispostavlja da ovi božanski atributi prevazilaze okvire hrišćanskih shvatanja u kojima smo odrasli i poprimaju mnogobožačke oblike, na primer, ne retko oblike životinja.
Prenos po sebi nije ništa drugo do projekcija ne- svesnih sadržaja. Prvo se projektu ju takozvani povr šni sadržaji nesvesnog, što se može razaznati iz snova, simptoma i fantazija. U ovom stanju lekar je intere santan kao mogući ljubavnik (nešto slično mladom Italijanu u našem slučaju). Potom sve više izgleda kao otac — ili kao dobri ili kao gromoglasan, u zavi snosti od kvaliteta koje stvarni otac ima za pacijenta. Katkad lekar pacijentu izgleda materinski, što je ma lo čudnovato ali se ipak još nalazi u okvirima mo gućeg. Sve ove projekcije fantazije su podređene lič nim reminiscencijama.
Najzad mogu se javiti oblici fantazije koji imaju zanosan karakter. Tada izgleda kao da je lekar na daren natprirodnim svojstvima, nešto kao čarobnjak ili kao demonski razbojnik, ili kao odgovarajuće do bro: kao spasitelj. Ili izgleda kao mešavina oba. Ra zume se, on ne izgleda u pacijentovoj svesti neophod no tako, već se na površini pojavljuju fantazije koje tako predstavljaju lekara. Ovim pacijentima često ne ide u glavu da njihove fantazije stvarno potiču iz njih samih i da zapravo nemaju ništa ili malo zajed ničkog sa karakterom lekara. Ova zabluda potiče od toga što za ovu vrstu projekcija ne postoje lične o- snove reminiscencija. Obično se može dokazati da su se slične fantazije javljale u izvesno vreme u detinj- stvu vezane za oca ili majku, za koje, međutim, nisu davali stvarnog povoda ni otac ni majka.
U jednom malom spisu1 Frojd je pokazao kako je Leonardo da Vinči u poznijem životu bio pod utica- jem činjenice što je imao dve majke. Činjenica dveju majki ili dvostruko poreklo bilo je, doduše, kod Leo- narda realno, ali je igralo određenu ulogu i kod dru gih umetnika. Tako je i Benvenuto Celini maštao o dvostrukom poreklu. To je uopšte mitološki motiv. U sagama mnogi junaci imaju dve majke. Fantazija ne polazi od stvarne činjenice da junaci imaju dve maj ke, već je opšte raširena »prastara« slika koja spada u tajne čovekove duhovne istorije a ne u područje ličnih reminiscencija.
U svakom pojedincu, osim ličnih reminiscencija, postoje velike »iskonske« slike, kako ih je zgodno označio Jakob Burkhart (Burckhardt), tj. nasleđene mogućnosti čovekovog predstavljanja, onako kako je bilo odvajkada. Činjenica ovog nasleđa objašnjava za pravo čudnovati fenomen da se izvesni materijali i motivi saga ponavljaju u identičnom obliku na celoj zemlji. Ona dalje objašnjava kako, na primer, naši duševni bolesnici mogu da reprodukuju tačno one iste slike i odnose, koje poznajemo iz starih spisa. Neko liko primera ove vrste naveo sam u mojoj knjizi:
1 Eine Kindheitserinnerung des Leonardo da Vinci, 1010.
Preobražaji i simboli libida.2 Tim uopšte ne tvrdim da se nasleduju predstave, nasleđuje se samo moguć nost predstavljanja, što je bitna razlika.
Dakle, u ovom daljem stadijumu terapijskog po stupka, gde se reprodukuju one fantazije koje više ne počivaju na ličnim reminiscencijama, radi se o mani festacijama dubljih slojeva nesvesnog, gde dremaju opšte ljudske, iskonske slike. Ove slike ili motive označio sam kao arhetipove (i kao dominante).3
Ovo otkriće znači dalji napredak shvatanja: na ime saznanje o dua sloja u nesvesnom. Naime, treba razlikovati lično nesvesno i nelično ili nadlično ne svesno. Ovo poslednje označavamo kao kolektivno nesvesno,4 pošto je odvojeno od ličnog i sasvim opšte i pošto se njegovi sadržaji mogu naći svuda, što na ravno nije slučaj sa ličnim sadržajima. Lično nesve sno sadrži izgubljena sećanja, potisnute (namerno za boravljene) neprijatne predstave, takozvana podpra- govna (subliminalna) opažanja, tj. čulne percepcije koje nisu bile dovoljno jake da dopru do svesti, i konačno sadržaje koji još nisu sazreli za svesnost. To odgovara u snovima mnogostruko pojavljivanoj figuri Senke.s
1 Novo izdanje: Symbole der Wandlung, 1952. Ges. Werke, Bd. 5. Up. sa: Vber den Begriff des kollektiven Unbe- wussten, 1936, Ges. Werke, Bd. 9.
* U cilju razjašnjenja ovog pojma upućujem na sledeće radove iz kojih se može videti dalji razvitak pojma: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5. Psychologische Typen, 1950, S. 567. Ges. Werke, Bd. 6, Par. 759. Up. u: Von den Vfurzeln des Beivusstseins, 1954, članke Uber die Archetypen des kollektiven Vnbewussten, S. 3. Ueber den Archetypus mit besonderer Berucksichtigung des Animabegriffes, S. 57. Die psychologischen Aspekte des Mutter-Arćhetypus, S. 87, Ges. Werke, Bd. 9, I. Kod Kerenvi und Jung: Einfuhrung in das Wesen der Mvthologie, Zur Psychologie des Kind-Archetypus,
S. 103. Zum psj/chologischen Aspekt der Kore-Figur, S. 215, Ges. Werke, Bd. 9, I. Komentar za: Wilhelm: Das Geheimnis der goldenen Bliite, 1929, Ges. Werke, Bd. 13.
4 Kolektivno nesvesno predstavlja objektivno-psihičko a lično nesvesno subjektivno-psihičko.
5 Pod Senkom podrazumevam »negativni« deo ličnosti, naime zbir skrivenih, nekorisnih svojstava, nedovoljno raz-
Iskonske slike su najstariji i najopštiji oblici predstavljanja čovečanstva. One su isto toliko oseća- nje koliko i misao, da, one čak imaju nešto kao sop- stveni, samostalni život, nešto kao parcijalnu dušu6 što- se lako može videti u onim filozofskim ili gnostič- kim sistemima, koji kao izvor saznanja koriste opa žanja nesvesnog. Predstava anđela, arhanđela, »pre- stolja i gospode« kod sv. Pavla, arhonti gnostičara, nebeska hijerarhija Dionizijusa Aeropagita itd. potiče iz zapažanja relativne samostalnosti arhetipova.
Time smo našli i objekt koji izabira libido, pošto se oslobodio iz lično infantilnog oblika prenosa. On sledi svom padu u dubine nesvesnog i tamo oživljava i budi ono što je do tada dremalo. On je otkrio skri veno blago iz koga je čovečanstvo stalno stvaralo, iz koga je izdvojilo svoje bogove i demone i sve one naj jače i najsilnije ideje, bez kojih čovek prestaje da bu de čovek.
Uzmimo na primer jednu od najvećih ideja, koja se rodila u 19. veku — ideju održanja energije. Ro- bert Majer (Robert Mayer) je zapravo stvaralac ove ideje. On je bio lekar a ne fizičar ili filozof, kojima bi bilo bliže stvaranje jedne ovakve ideje. Ali zna čajno je znati da Majer zapravo nije stvorio ideju. Ova isto tako nije nastala slivanjem tada postojećih predstava ili naučnih hipoteza, već je kao biljka izra sla u njenom stvaraocu. O ovome Majer je (1844) na pisao sledeće Grizingeru (Griesinger): »Teoriju uop šte nisam smislio za pisaćim stolom.« Potom izlaže neka fiziološka zapažanja koja je stekao kao brod ski lekar (1840—41). »Ako čovek želi da razjasni« — tako nastavlja u svom pismu — »fiziološke momente, onda je neophodno poznavanje fizikalnih procesa, ako čovek ne pretpostavlja da stvar posmatra sa metafi zičke strane, što mene inače beskrajno disgutira; ja sam se, dakle, držao fizike i držao se predmeta sa
vijenih funkcija i sadržaje lično nesvesnog. Sažeto izlaganje kod T. Wolff: Einfuhrung in die Grundlagen der JeomplMcen Psj/choloffie u: Studien zu C. G. Jungs Psvcftolooie, 1959, S. 151.
• Jung: Ges. Werke, Bd. 7.
takvom predanošću da sam se, zbog čega bi neko mo gao da me ismejava, malo interesovao za dalji svet već sam se najradije zadržavao na palubi gde sam mogao neprestano da radim i gde sam u nekim časo vima osećao inspiraciju, kakvu se ne mogu setiti da sam osećao ikada pre ili posle toga. Nekoliko munje vitih misli koje su prostrujale u vreme plovidbe pre ma Surabaju vredno sam progonio i one su me opet dovodile do novih predmeta. Ova vremena su prošla, ali mirno ispitivanje onog šta je onda iskrsnulo u meni, naučilo me je da se istina ne samo subjektivno oseća, već da se i objektivno može dokazati, da li se ovo, međutim, može desiti čoveku tako malo upuće nom u fiziku, naravno da mora ostati bez odgovora.«7
U svojoj Energetici Helm iznosi mišljenje »da nova zamisao Roberta Majera nije uz pomoć dubokog razmišljanja postepeno izrasla iz tradicionalnih poj mova o energiji, već da ona spada u one intuitivne ideje koje, potekle iz drugog područja duhovnog rada, tako reći napadaju mišljenje i primoravaju ga da, shodno njima, preobrate tradicionalne pojmove.«*
Pitanje je odakle potiče nova ideja koja se sa tako elementarnom snagom nameće svesti? I odakle crpi onu snagu koja može obuhvatiti svest u tolikoj meri da se može potpuno odvojiti od svih tih razno likih utisaka prvog putovanja po tropima? Na ova pi tanja se ne može lako odgovoriti. Ali ako našu teo riju primenimo na ovaj slučaj, onda objašnjenje mora da glasi: Ideja o energiji i njenom održavanju mora biti iskonska slika koja je tinjala u kolektivno ne- svesnom. Ovaj zaključak nas, naravno, primorava da dokažemo da je takva iskonska slika stvarno postoja la u duhovnoj istoriji i da je bila dejstvena tokom mi- lenijuma. Ovaj dokaz može stvarno izneti bez poseb nih teškoća. Najprimitivnije religije u najrazličitijim područjima zemlje zasnovane su na ovoj slici. To su takozvane dinamističke religije, čija je jedinstvena
7 Robert Mayer, Kleinere Schriften un Briefe, Stuttgart, 1893, S. 213. Pismo Wilhelmu Griesingeru, 16. juni 1844.
s G. F. Heim: Die Energetik nach ihrer geschichtlichen Entwiklung, Leipzig, 1898, S. 20.
i presudna zamisao da postoji opšte raširena magij ska snaga,9 oko koje se sve kreće. Tejlor (Tavlor), poznati engleski istraživač, a isto tako i Frejzer (Fra- zer) pogrešno su ovu ideju shvatili kao animizam. U stvarnosti pod svojim pojmom snage primitivci uop šte ne podrazumevaju duše ili duhove, već stvarno nešto što američki istraživač Lavdžoj (Lovejov)1 0 spretno označava kao »primitive energetics«. Ovaj pojam odgovara predstavi duše, duha, boga, zdravlja, telesne snage, plodnosti, magijske snage, uticaja, sile, ugleda, leka, kao i izvesnim raspoloženjima karak terističnim za oslobađanje afekta. Kod izvesnih Po- linežana »mulungu« (upravo ovaj primitivni pojam energije) je duh, duša, demonsko biće, magijska sna ga, ugled; kada se desi nešto čudno, ljudi uzvikuju
»mulungu«. Ovaj pojam snage je i prvo shvatanje boga kod primitivaca. Tokom istorije ova slika se razvijala u stalno novim varijantama. U Starom za- vetu svetli magijska snaga u zapaljenom žbunu i pred Mojsijem; u jevanđeliste ova snaga dolazi s neba si laskom Svetog duha u obliku plamenih jezika. Kod Heraklita ona se pojavljuje kao energija sveta, kao
»večito živa vatra«, u persijskom ona je vatreni sjaj
»haoma«, božje milosti, kod stoika je »pratoplota«, sudbinska snaga. U srednjovekovnim legendama po javljuje se kao aura, svetački zrak koji kao plamen bukti iz krova kolibe u kojoj svetac leži u ekstazi. U svojim viđenjima sveci vide ovu snagu kao sunce, kao obilje svetlosti. Prema starom shvatanju i sama duša je ova snaga; u ideji besmrtnosti leži njeno odr žanje, dok u budističkom i primitivnom shvatanju metempsihoze (putovanje duša) leži njena neograni čena sposobnost preobražavanja uz konstantno odr žanje.
Dakle, ova ideja je od eona utisnuta u čovekov mozak. Zbog toga leži spremna u nesvesnom svakom pojedincu. Potrebni su samo izvesni uslovi da se po-
' Takozvana: Mana. Up. N. Soederblom: Das Werden des Gottesglaubens, 1916.
10 Arthur O. Lovejov: The Fundamental Concepts of the Primitive Philosophy, u The Monist, sv. XVI, 1906, str. 361.
novo pojavi. Ovi uslovi očigledno da su bili ispunje ni kod Roberta Majera. Najveće i najbolje misli čove čanstva formiraju se iznad iskonskih slika kao iznad skice. Već su me često pitali odakle potiču ovi arhe tipovi ili praslike. Izgleda mi kao da se njihovo na stajanje uopšte ne može drugačije objasniti do pret postavkom da su ove nataloženo, stalno ponavljano iskustvo čovečanstva. Jedno od najobičnijih a isto vremeno najupečatljivijih iskustava je dnevno sun čevo prividno kretanje. Svakako da o ovome ne mo žemo otkriti ništa u nesvesnom, ukoliko se radi o nama poznatom fizičkom zbivanju. Nasuprot tome srećemo mitološkog junaka sunca u svim svojim va rijacijama. Ovaj mit predstavlja arhetip sunca a ne fizičko zbivanje. Isto se može reći i za mesečeve me ne. Arhetip je neka vrsta spremnosti da se uvek iz nova reprodukuju iste ili slične mitske predstave. Prema tome izgleda kao da se ono što se utisku je u nesvesno sastoji isključivo od subjektivne predstave fantazije pokrenute fizičkim zbivanjem. Stoga bi se moglo pretpostaviti da su arhetipovi mnogo puta po navljani otisci subjektivnih reakcija." Naravno da ova pretpostavka samo dislocira problem ali ga ne rešava. Ništa nas ne sprečava da pretpostavimo da se izvesni arhetipovi sreću već kod životinja, da su scoga uopšte osnovane u svojstvenosti živog sistema i da su tako naprosto izraz života čije bivstvo dalje ne treba objašnjavati. Arhetipovi, kako izgleda, nisu samo o- tisci stalno ponavljanih tipičnih iskustava, već se em pirijski istovremeno i ponašaju kao snage ili tenden cije ponavljanja istih iskustava. Naime, uvek kada se jedan arhetip pojavi u snu, u fantaziji ili u životu, nosi sa sobom poseban »uticaj« ili snagu, zahvalju jući kojoj deluje numinozno, odnosno fascinirajuće ili podsticajem na akciju.
Posle rasprave ovog primer a za nastajanje novih ideja iz blaga iskonskih slika, vratićemo se na dalje izlaganje procesa prenosa. Videli smo da je libido u onim na izgled neadekvatnim i čudnovatim fantazija-
" Up. Die Struktur der Seele u: Seelenprobleme der Gegenvoart, 1950, S. 127. Ges. Werke, Bd. 8.
ma zahvatio svoj nov objekt: naime sadržaje kolek tivno nesvesnog. Kao što sam već rekao, projekcija iskonskih slika na lekara predstavlja opasnost za da lju terapiju, koja nije za potcenjivanje. Slike, naime, sadrže ne samo sve ono najlepše i najveće što je čo- večanstvo ikada mislilo i osećalo, već i sva nedela i gadosti, za koje je čovek ikad bio sposoban. Zahvalju jući svojoj specifičnoj energiji (oni se naime pona šaju kao energetski, autonomni centri) oni vrše fas cinantno, opčinjujuće dejstvo na svest i zbog toga mo gu znatno da alterišu subjekt. Ovo se vidi kod reli gijskih preobraćanja, kod sugestivnih uticaja i poseb no pri izbijanju izvesnih oblika šizofrenije.12 Ako pa cijent ličnost lekara ne može razlikovati od ovih pro jekcija, onda se konačno gubi svaka mogućnost ra- zumevanja, tako da je onemogućen i ljudski kontakt. Ali ako pacijent izbegne ovu Haribdu, on pada u Sci- lu introjekcije ovih slika, tj. njihove osobine ne pri pisuje lekaru, već samom sebi. Ovo je takođe loše. Kod projekcije on se koleba između prekomernog i bolesnog ushićenja i mržnjom ispunjenog prezira svog lekara. Kod introjekcije zapada u smešno samooboža- vanje ili moralno samorazdiranje. Greška, koju oba puta čini, sastoji se u tome što sadržaje kolektivno nesvesnog pripisuje određenoj ličnosti. Tako od sebe ili drugog stvara boga ili đavola. Ovde se pokazuje karakteristično dejstvo arhetipa: on zahvata psihu sa nekom vrstom iskonske snage i prinuđava je da pre korači ljudska područja. On daje povoda preteriva- nju, nadmenosti (inflacija!), neslobodi, iluziji i opči njenosti u dobru kao i zlu. Ovo je razlog zašto su lju dima bili stalno potrebni demoni i što nisu nikada mogli živeti bez bogova, izuzev nekoliko posebno pa metnih pripadnika »homo occidentalis«-a od juče i prekjuče, nadljudi, čiji je »bog mrtav«, zbog čega se sami preobražavaju u bogove i to u duodecimne bo-
18 Iscrpno analizovan slučaj u: Symbole der Wandlung, 1952, Ges. Werke, Bd. 5; isto kod Jan Nelken, Analytische Beobachtungen iiber Phantasien eines Schizophrenen u Jahrbuch filr psychoanalytische und psychopathologische Forschungen, Bd. 4, 1912, S. 504.
gove sa tvrdom lobanjom i hladnim srcem. Pojam boga je, naime, naprosto neophodna psihološka funk cija iracionalne prirode, koja uopšte nema ničega za jedničkog sa pitanjem postojanja boga. Jer na ovo pitanje čovekov intelekt ne može nikada odgovoriti, još manje može dati neki božji dokaz. Osim toga ova ko nešto je suvišno; ideja nadmoćnog, božanskog bića prisutna je svuda, ako ne svesno onda nesvesno pošto je arhetip. U našoj duši nešto je od superiornije vlasti
— ako to svesno nije bog, onda je to bar »trbuh«, ka ko kaže sv. Pavle. Stoga smatram pametnijim svesno priznati ideju boga, pošto će inače jednostavno nešto drugo postati bogom, po pravilu nešto vrlo nedovoljno i glupo, nešto što može da izmisli »prosvećena« svest. Već odavno naš intelekt zna da se bog ne može tačno zamisliti a kamoli predstaviti da i kako stvarno po stoji. Postojanje boga je jednom zauvek neodgovore- no pitanje. Ali, »consensus gentium« (slaganje naro da) već eonima govori o bogovima i eonima će još o njima govoriti. Ma kako svoj razum čovek smatrao lepim i savršenim, on može biti siguran da je ovaj ipak samo jedna od mogućih duhovnih funkcija i da se pokriva samo sa njemu odgovarajućom stranom fenomena sveta, ali svuda naokolo leži i iracionalno koje se ne poklapa sa razumom. A ovo iracionalno je takođe psihološka funkcija, upravo kolektivno nesve sno, dok je razum uglavnom vezan za svest. Svest mora imati razuma da bi u haosu nesređenih pojedi načnih slučajeva sveta prvo otkrila neki red pa za tim, bar u ljudskim okvirima, i stvarala. U nama po stoji hvale vredna i korisna težnja da, ako je ikako mogućno, iskorenimo haos iracionalnog u nama i iz van nas. Sa ovim procesom smo na izgled prilično daleko odmakli. Jedan duševni bolesnik mi je jednom rekao: »Gospodine doktore, noćas sam celo nebo de- zinfikovao sublimatom i pri tom nisam otkrio Boga.« Tako nešto se desilo i nama.
Stari Heraklit, koji je-stvarno bio veliki mu drac, otkrio je najdivniji od svih psiholoških zakona
— naime, regulišuću funkciju suprotnosti. Ovo je na zvao enantiodromia, ići u susret, pod čim je podra-
zumevao da se sve jednom sustiče u svoju suprot nost. (Ovde podsećam na ranije pomenuti slučaj ame ričkog poslovnog čoveka, koji izvanredno lepo poka zuje enantiodromiju). Tako nužnim načinom racional ni kulturni stav prelazi u svoju suprotnost, naime u iracionalno kulturno opustošenje." Covek se, naime, ne srne identifikovati sa razumom, pošto čovek nije samo razuman i ne može i neće nikada biti. To treba da zapamte svi propovednici kulture. Iracionalno ne treba i ne može se iskoreniti. Bogovi ne mogu i ne smeju umreti. Prethodno sam rekao, izgleda da u čo- vekovoj duši uvek postoji nešto kao superiorna moć i ako to nije ideja boga, onda je to trbuh, da se po služimo recima sv. Pavla. Time sam hteo da izrazim činjenicu da vazda neki nagon ili kompleks predstava u sebi sjedinjuje najveći zbir psihičke energije, čime Ja prisiljava da bude u njegovoj službi. Obično je Ja privučeno od ovog energetskog fokusa u tolikoj meri da se sa njim identifikuje i misli da uopšte ništa dru go i ne želi niti potrebuje. Na ovaj način, međutim, nastaje strast, monomanija ili opsednutost, najjača jednostranost koja teško ugrožava psihičku ravnote žu. Bez sumnje je sposobnost za ovakvu jednostranost tajna izvesnih uspeha, zbog čega civilizacija revnosno teži da odgaja ovakve jednostranosti. Strast, odnosno gomilanje energije, koja se krije u ovakvim monoma- nijama, jeste ono što su stari nazivali »Bogom«, dok mi u svakodnevnom govoru činimo to isto. Zar ne kažemo: »Od ovog ili onog on stvara Boga«. Čovek još veruje da nešto hoće ili da bira a ne primećuje da je već opsednut, da je interesovanje već gospodar koji je na sebe privukao snagu. Ovakva interesovanja, na ime, su neka vrsta bogova, koji kada budu priznati od mnogih, postepeno stvaraju »crkvu«, skupljajući stado vernika. Tada se ovo naziva »organizacija«. Ovo
» Ova rečenica napisana je za vreme prvog svetskog rata. Ostavio sam je u njenom prvobitnom obliku, pošto sa drži istinu koja će se više od jednog puta potvrditi tokom istorije (napisano 1925). Kako pokazuju današnji događaji, na potvrdu se nije moralo isuviše čekati. Ko zapravo želi ovo slepo razaranje? .. . Ali svi pomažu demonu sa poslednjom predanošću. O sancta simplicitas'. (dodalo 1942).
je praćeno dezorganizacionom reakcijom, koja želi da pomoću veelzevula, cara đavolskog, istera đavola, tj. sa većim zlom istera manje. Enantiodromija, koja uvek preti kada neki pokret dospe do neosporne moći, ne predstavlja rešenje problema, već je u svojoj de- zorganizaciji isto tako šlepa kao i u svojoj organi zaciji.
Užasnom zakonu enantiodromije izmiče samo 0- naj ko zna da se diferencira od nesvesnog i to ne na taj način što bi potiskivao — jer će ga ono jedno stavno ščepati od pozadi — već što će ga jasno po staviti pred sobom kao nešto što se razlikuje od njega.
čvrsto stoji na svom tlu, tj. ispunjava svoju dužnost prema životu, tako da je u svakom pogledu koristan član ljudske zajednice. Sve što se u ovom pogledu zapostavlja pada u nesve- sno i pojačava njegovu poziciju, tako da je čovek u opasnosti da ga ono proguta. Tome, međutim, slede teške kazne. Kao što nagoveštava stari Sinezijus, upravo »produhovljena duša« (7cveup,axixif) ¥UXT)) po• staje bog i demon i u ovom stanju trpi božanske ka• zne: naime raskidanost Zagreusa koju je iskusio i Ni• če u početku svog duševnog oboljenja. jEnantiodromi- ja je raskidanost u parove suprotnosti, koji su svoj stveni Bogu a i svakom bogopostalom čoveku, koji svojoj sličnosti sa bogom ima da zahvali za pobedu nad njegovim bogovima. Čim govorimo o kolektivno nesvesnom, nalazimo se u sferi i na jednom stupnju problema koji se najpre ne uzima u obzir za prak tičnu analizu mladih osoba ili takvih koje su isuviše dugo ostale infantilne. Tamo gde još treba savladati sliku majke i oca, tamo gde treba osvojiti još jedan
deo života koji normalno poseduje prosečan čovek, tu radije uopšte ne govorimo o kolektivno nesvesnom i o problemu suprotnosti.' Ali tamo gde je savladan prenos sa roditelja i prevaziđene mladalačke iluzije, ili gde su bar zrele za prevazilaženje, tu moramo go voriti o problemu suprotnosti i o kolektivno nesves nom. Ovde se nalazimo izvan područja Frojdovih i Adlerovih redukcija, pošto ovde više nismo zaokup ljeni pitanjem kako možemo odstraniti sve ono što čoveku smeta pri profesionalnom osposobljavanju ili u braku ili bilo čemu što predstavlja ekspanziju ži vota, već stojimo pred zadatkom da nađemo onaj smi sao koji omogućuje nastavak života, ukoliko ovaj tre ba da znači više od čiste rezignacije i setnog pogleda unazad.
Naš život je kao sunčevo kretanje. Izjutra on stalno dobija u snazi, dok najzad svetio i toplo ne dostigne podnevnu visinu. Tada dolazi enantiodromi- ja. Njeno stalno kretanje napred više ne znači jača nje već smanjenje snage. Tako je naš zadatak kod mladog čoveka drugačiji nego kod starijeg. Kod prvog je dovoljno odstraniti sve prepreke koje otežavaju ši renje i uspon, kod drugog, međutim, moramo potpo magati sve ono što podstiče silazak. Neiskusni mladić možda smatra da se stari mogu ostaviti da idu svojim putem pošto imaju život iza sebe i vrede još samo kao okamenjeni podupirači prošlosti. Međutim, velika je zabluda pretpostaviti da je, na primer, jedna žena sa menopauzom »gotova«. Popodne čovekovog života je isto tako bogato smislom kao i prepodne, samo su mu smisao i namera sasvim drugačiji.14! Čovek ima dvojake zadatke; prvi je prirodna svrha; stvaranje potomaka i svi poslovi oko njihovog podizanja, u šta spada sticanje novca i socijalni položaj. Kada je ovaj zadatak ispunjen, počinje druga faza: kulturna svrha. U postizanju prvog cilja pomaže priroda, a osim toga vaspitanje; u postizanju drugog cilja malo šta nam ili ništa ne pomaže. Čak vlada i pogrešno častoljublje da star čovek treba da bude kao mladić ili bar treba
" Uz ovaj navod up.: Die Lebenswende u: Seelenpro- bleme der Gegenwart, 1950. S. 220, Ges. Werke, Bd. 8.
da isto čini iako intimno više u to ne može da vc- ruje. Zbog toga je kod mnogih prelazak iz prirodne u kulturnu fazu tako beskrajno težak i gorak. Oni se grčevito hvataju za mladalačke iluzije ili za svoju de- cu da bi na ovaj način spasli neki komadić mladosti. Ovo se naročito vidi kod majki koje svoj jedini smi sao vide u deci i veruju da će pasti u bezdano ni- štavilo kada ih budu napustila deca. Stoga nikakvo čudo što se mnoge teške neuroze javljaju u početku životnog popodneva. To je neka vrsta drugog puber teta ili period neodoljive žestine ne retko praćen svim olujama i strastima (»opasno doba«). Ali problemi ko ji se postavljaju u ovom dobu više se ne mogu resiti starim receptima: kazaljka ovog časovnika ne može se vratiti unazad.' Ono što je mladost nalazila i mo rala naći spolja, čovek popodneva treba da nade unu tra. Ovde stojimo pred novim problemima, koji često lekaru zadaju ne malu glavobolju.
Prelazak od jutra ka popodnevu znači preobražaj vrednosti. Nameće se neophodnost da se uvidi vred- nost suprotnosti ranijih ideala, zapazi zabluda u dosa dašnjim ubeđenjima, spozna i oseti neistina u dosa dašnjoj istini, koliko se otpora pa čak i neprijatelj stva krilo u onome što je do sada važilo kao ljubav. Ne mali broj onih, koji su došli u konflikte sa proble mom suprotnosti, odbacuje sve ono što su ranije sma trali dobrim i vrednim, nastavljajući da žive u sup rotnosti sa svojim ranijim Ja. Promena profesije, raz vodi, promene religije i apostazije svih vrsta su sim ptomi ovog prelaska u suprotnost. Rđava strana radi kalne konverzije u suprotnost je činjenica da raniji život biva potisnut, čime nastaje stanje neravnoteže koja je i pre postojala dok su suprotnosti svesnih vr lina i vrednosti još bile potisnute i nesvesne. Kao što su se ranije neurotske smetnje javljale zbog nesve- snosti međusobno oprečnih fantazija, tako i sada smetnje opet nastaju zbog potiskivanja ranijih idola. Naravno da je osnovna zabluda verovati da je kada uvidimo nevrednost u nekoj vrednosti ili neistinu u nekoj istini, onda vrednost ili istina ukinuta. One su samo postale relativne. Sve ljudsko je relativno, jer
sve počiva na unutrašnjoj suprotnosti, pošto je sve energetski fenomen: Ali energija nužnim načinom po čiva na prethodnoj suprotnosti bez koje uopšte nema energije. Uvek mora postojati visoko i duboko, vrelo i hladno itd. da bi moglo doći do procesa izjednači- vanja, koji je upravo energija. Stoga sklonost da se sve ranije vrednosti osporavaju u prilog njihove sup rotnosti preterana je kao i ranija jednostranost. Uko liko se, međutim, radi o opšte priznatim i neospornim vrednostima, koje se sada odbacuju, onda dolazi do fatalnog gubitka. Ko ovako postupa sa svojim vredno stima odbacuje i samoga sebe, kao što je već rekao Niče.
Ne radi se o konverziji u suprotnost već o odr žanju ranijih vrednosti zajedno sa priznavanjem nji hovih suprotnosti, To znači konflikt i razlaz sa samim sobom. Shvatljivo da čovek od ovoga zazire, kako filozofski tako i moralno, i Zbog toga se još češće od konverzije u suprotnost kao izlaz traži grčevito i u- porno zadržavanje dosadašnjih gledišta. Mora se pri znati da se u ovoj, doduše vrlo nesimpatičnoj pojavi kod starijih ljudi, krije ne mala zasluga; oni bar ne postaju renegati, oni ostaju uspravni i ne padaju u sivilo ni u blato, oni ne postaju bankroti, već samo drveće koje polako odumire, učtivo rečeno »svedoci prošlosti«. Ali propratni simptomi, krutost, otvrdlost, borniranost, ne idenje u korak »laudatores temporis acti« su neprijatni, čak štetni; pošto je način na koji zastupaju neku istinu ili bilo kakvu vrednost u toli koj meri krut i nasilnički da to čoveka više odbija nego što ga privlači ponuđena vrednost — čime se onda postiže suprotno od dobre namere. Ono što ih čini krutim je, u suštini uzev, strah od problema su protnosti — naslućuje se prisustvo i potajno se plaši neprijatnog Medardovog brata. Zbog toga se sme dati samo jedna istina i samo jedno merilo ponašanja, ko ji moraju biti apsolutni; inače ne jamče zaštitu od pretećeg prevrata, koji se svuda vidi samo ne kod sa moga sebe. Ali u nama samima nalazi se najopasniji revolucionar i to upravo mora da zna onaj ko hoće
6 Jung, Odabrana dela, II 81
da zdrav pređe u drugu polovinu života. Svakako da na taj način menjamo prividnu sigurnost, koju smo do tada uživali za stanje nesigurnosti, rascepa, kon tradiktornih ubeđenja. Loše u ovom stanju je što ono na izgled nema izlaza. »Tertium non datur« kaže lo gika, »trećeg nema«.
Zbog toga su nas praktične neophodnosti terapij skog postupka prisilile da potražimo sredstva i puteve koji bi mogh da nas izvedu iz ovog nepodnošljivog stanja. Uvek kada se čovek nađe pred nesavladljivim preprekama, on uzmiče, tehnički rečeno on vrši re gresiju. On poseže natrag u ona vremena kada se nalazio u sličnim situacijama i pokušavaće da ponovo koristi ona sredstva koja su mu tada pomogla. Ali ono što je pomoglo u mladosti, nekorisno je u starosti. Sto je pomoglo onom američkom poslovnom čoveku što se vratio svom ranijem poslu? Više nije išlo. Zbog toga se regresija nastavlja do u detinjstvo (stoga i detinjastost mnogih neurotičara) i konačno u vreme pre detinjstva. To zvuči avanturistički, u stvarnosti, međutim, radi se o nečemu što ne samo da je logično, već i moguće.
Prethodno smo pomenuli činjenicu da nesvesno u neku ruku ima dva sloja — naime, lični i kolektiv ni. Lični sloj se iscrpljuje sa najranijim infantilnim sećanjima, nasuprot tome kolektivno nesvesno sadrži preinfantilno doba, tj. ostatke života predaka. Dok su slike sećanja lično nesvesnog donekle ispunjene, jer su doživljene slike, dotle su arhetipovi kolektivno nesvesnog neispunjeni, pošto su to oblici koje indivi dua nije lično doživela. Međutim, kada regresija psi hičke energije, čak prelazeći i preko rano infantilnog doba prodre u tragove ili ostatke života predaka, tada se bude mitološke slike — arhetipovi.15
15 Čitalac će primetiti da se ovde u pojam arhetipa meša nov elemenat koji ranije nije bio pominjan. Ova primesa ne znači nenamernu nejasnoću, već namerno proširenje arhe tipa kroz u indijskoj filozofiji tako važan karma faktor. Karma aspekt je neophodan za dublje razumevanje suštine arhetipa. Ne ulazeći u bliže izlaganje ovog faktora, želeo bih da bar pomenem njegovo postojanje. Kritika me je teško
i Otvara se takav unutrašnji duhovni svet o kome ranije nismo ni slutili i pojavljuju se sadržaji koji se, možda, nalaze u najstrožijem kontrastu prema na šim dosadašnjim shvatanjima,1 Ove slike poseduju ta kav intenzitet da je sasvim shvatljivo zašto milioni obrazovanih ljudi zapada u teozofiju i antropozofiju. Ovo se dešava jednostavno stoga što ovi moderni gnostički sistemi izlaze u susret potrebi za formula cijom i izrazom ovih unutrašnjih, bezglasnih zbiva nja, više od bilo kog postojećeg oblika hrišćanske re ligije, ne izuzimajući ni katoličanstvo. Ono uostalom može da nesravnjivo obuhvatnije od protestantizma izrazi sporna činjenična stanja pomoću dogmatskog i kultnog simbolizma. Ali ni ono ni u prošlosti ni u sadašnjosti nije dostiglo obilje nekadašnjeg mnogo- božačkog simbolizma, zbog čega se ovaj održao još stolećima u hrišćanstvu i tada postepeno prešao u izvesne donje struje, koje od ranog srednjeg veka do danas nikada nisu sasvim izgubile svoju životnu sna gu. Doduše, u velikoj meri taj simbolizam nestao je sa površine, ali preobraćajući svoje obličje vraćao se da kompenzuje jednostranost moderne orijentacije
svesti.16 Naša svest je natopljena hrišćanstvom u toli- ' koj meri, pa čak skoro sasvim njome uobličena, da nesvesna suprotna pozicija uopšte ne može biti sve- sno primljena i to sasvim jednostavno zato ne što iz gleda isuviše suprotna važećim osnovnim shvatanji ma. Naime, što se jednostrani je, rigićnije i bezuslov- nije zadržava jedno stanovište, tim će agresivnije, ne- prijateljskije i nespojivije biti drugo, tako da u po četku mirenje oba stanovišta ima malo izgleda na uspeh. Ali ako svest prizna bar relativnu važnost sva kom ljudskom mišljenju, onda i suprotnost gubi ne-
napala zbog ideje o arhetipu. Bez daljnjega priznajem da je ovaj pojam kontroverzan i da unosi ne malu pometnju. Ali me je stalno čudilo sa kakvim pojmom su moji kritičari iz razili iskustveni materijal o kome je bila reč.
" Up. moj članak Poracelsus als geistige Erscheinung. Ges. Werke, Bd. 13, i Psvchologie und Alchemie, 1952, Ges. Werke, Bd. 12.
6' 83
što od svoje inkompatibilnosti. Ali istovremeno, ova suprotnost traži sebi pogodan izraz, npr. u istočnjač kim religijama budizma, hinduizma i taoizma. Sin- kretizam (mešanje i kombinacije) teozofije obimno iz lazi u susret ovoj potrebi i time se objašnjavaju njeni brojni uspesi.
Kroz rad skopčan sa analitičkim terapijskim po stupkom nastaju doživljaji arhetipske prirode koji zahtevaju izraz i uobličavanje. Naravno da ovo nije jedina prilika gde se stiču iskustva ovakve prirode; arhetipski doživljaji se, ne retko, javljaju spontano i to uopšte ne samo kod »psiholoških« ljudi. Meni su tako često najčudnovatije snove i vizije ispričali u- pravo ljudi u čije duševno zdravlje ne bi mogao da posumnja ni stručnjak. Doživljavanje arhetipa često se čuva kao lična tajna, jer se njime čovek oseća po gođen do srži. To je neka vrsta praiskustva duševnog ne-Ja, jednog unutrašnjeg koji nam stoji nasuprot i koji nas izaziva na borbu. Razumljivo da se tada tra že pomoćne paralele, pri čemu se isuviše lako dešava da se prvobitni doživljaj preinači u smislu pozajmlje nih predstava. Tipičan slučaj takve vrste je trostruka vizija brata Niklausa fon Flije (Niklaus von der Fliie).17 Sličan primer je vizija zmije sa mnogo očiju kod Ignjacija, koju je on najpre tumačio kao božju, zatim, međutim, kao đavolsku pojavu. Pomoću ovak vih preinačavanja pravi doživljaj se zamenjuje sli kama i recima, koje su pozajmljene iz stranog izvora, i shvatanjima, idejama i oblicima, koji eventualno ni su izrasli na našem tlu i nisu srasli sa našim srcem, već samo sa umom, koji čak ne može jasno da ih zamisli, pošto ih nikada nije sreo. To je tako reći ukradeno dobro koje ne napreduje. Surogat čini ljude nestvarnim i sivim; oni stavljaju prazne reči na me- sto svih stvarnosti i tako se izvlače iz patnje od trp ljenja suprotnosti ulazeći u bledi, dvodimenzionalni
" Up. moj članak Bruder Klaus. Ges. Werke, Bd. 11. Dalje M. L. von Franz, Die Visionen des Niklaus von Fliie, 1959.
šematski svet, gde sve živo i stvaralačko vene i odu mire.
Nemim zbivanjima koja su izazvana regresijom u preinfantilno doba ne treba nikakva zamena, već individualno uobličavanje u životu i u delu pojedinca. Ove slike su postale iz života, patnji i radosti predaka i hoće natrag u život i kao doživljaj i kao delo. Ali zbog svoje suprotnosti u odnosu na svest, ne mogu biti neposredno prevedene u naš svet, već se mora naći put koji posreduje između svesne i nesvesne re alnosti.
bglavac
edin.kecanovic
