LEP SAN

Kada je gimnazijalac Martin Haberland u sedamnaestoj godini umro od zapaljenja pluća, svi su sa žaljenjem govorili o njemu i njegovom velikom talentu i smatrali da baš nije imao sreće što je umro pre nego što je s takvim talentom postigao uspeh i zaradio kakvu dobit i gotov novac. Zaista, smrt zgodnog nadarenog mladića je i mene rastužila i pomislio sam sa izvesnim žaljenjem da na svetu sigurno postoji mnogo talenata kad priroda može tako jednostavno da ih se odrekne. Ali prirodi je svejedno šta mi o njoj mislimo, a što se talentovanih tiče, činjenica je da umetnici više nemaju publiku, već samo kolege.
Međutim, smrt tog mladog čoveka ne mogu baš u tom smislu da žalim, jer je njemu lično naneta šteta i okrutno mu je oduzeto sve što je najbolje i najlepše što mu je bilo predodređeno.
Ko srećno i zdravo napuni sedamnaest godina i ima dobre roditelje, taj je bez sumnje u mnogim slučajevima proživeo lepši deo života, iako mu se život tako rano završio i zbog nedoživljenog velikog bola i sjajnih doživljaja kao i divljeg života nije postao deo Betovenove simfonije nego samo mala Hajdnova kamerna muzika. A to se za mnoge druge ljudske živote ne bi moglo reći.
U Haberlandovom slučaju, potpuno sam siguran. Taj mladi čovek je stvarno doživeo najlepše što je mogao da doživi, srknuo je nekoliko taktova muzike s nekog drugog sveta, tako da je njegova smrt bila neminovna, jer život posle toga ne može ništa drugo da pruži osim nekoliko pogrešnih tonova. To što je učenik svoju sreću doživeo sam i u snu, nije nikakva slabost, jer većina ljudi doživljava svoje snove mnogo snažnije nego sam život.
Drugoga dana njegove bolesti, tri dana pre smrti, kada je groznica već počela da ga trese, gimnazijalac je snevao sledeći san:
Otac mu je stavio ruku na rame i rekao: „Ja dobro razumem da od nas ne možeš da naučiš više ništa. Moraš da postaneš veliki i dobar čovek i da zaslužiš posebnu sreću, a to u porodičnom gnezdu ne može da se nađe. Slušaj me pažljivo: prvo se moraš popeti na breg spoznaje. Onda moraš da učiniš određena dela, pa tek onda treba da pronađeš ljubav i da budeš srećan.”
Dok je otac izgovarao poslednje reći, činilo se da mu je brada postala duža, a oči krupnije, i u jednom trenutku je izgledao kao neki ostareli kralj. Poljubio je sina u čelo i pustio ga da ode. Sin je izašao lepim uzanim stepenicama, kao iz kakve palate, i dok je koračao ulicom i upravo napuštao grad, presrela ga je majka i rekla mu: „Martine, zar ćeš otići a da mi ne kažeš zbogom?” Gledao ju je zaprepašćeno, stideo se da joj kaže da je mislio da je već dugo mrtva, jer sada je vidi pred sobom živu, a bila je mlađa i lepša nego što mu je bila u sećanju. Izgledala je skoro kao devojka, tako da je pocrveneo kada ga je poljubila i nije se usudio da joj uzvrati poljubac. Gledala ga je u oči blistavim, modrim pogledom koji ga je kao svetlost obasjao i mahnula mu kada je potpuno pometen žurno otišao.
Ne začudivši se, pred gradom je umesto druma i doline s alejom jasenova ugledao morsku luku i veliki staromodni brod s tamnim jedrima koja su se uzdizala do zlatnoga neba, kao na njegovoj omiljenoj slici od Kloda Lorena i tu se on odmah ukrcao na brod spoznaje.
Brod i zlatno nebo su neprimetno nestali s vidika, a posle nekog vremena se učenik Haberland kao probuđen našao kako pešači drumom, veoma daleko od kuće, a onda se penje uzbrdo, gde u daljini svetluca večernje crvenilo i činilo mu se da koliko god dugo hoda nije ništa bliži vrhu. Na sreću, pored njega je koračao i profesor Sajdler, koji mu je očinski rekao: „Ovde nema drugačije konstruisanog prostora osim ablativus absolutus, samo pomoću njega doći ćete iznenada in medias res.” Martin je odmah poslušao, jer je znao da apsolutni ablativ obuhvata
njega samoga i sav svet i temeljno se obračunava sa svakom vrstom prošlosti, da bi sve postalo svetio i puno sadašnjosti i budućnosti. Tako se iznenada našao na brdu, a pored njega i profesor Sajdler, koji mu se odjednom obratio sa ti, a i poverio mu da je on u stvari njegov otac, i dok je to govorio, postajao je sve sličniji ocu, a ljubav prema ocu i ljubav prema znanju su postale jedno, i obe sve jače i lepše. Dok je sedeo i razmišljao, obuzet suštim predosećanjem i divljenjem, otac mu je rekao: „Tako, a sada pogledaj oko sebe!”
Sve unaokolo je bilo neizmerno jasno, i sve na svetu je bilo u najboljem redu i ozareno suncem; on je potpuno shvatio zašto mu je majka umrla i zašto je ipak živa, shvatio je suštinu, zašto su ljudi različiti po izgledu, potrebama i govoru, tako različiti, a u svom biću ipak najbliža braća; razumeo je i muku i nepravdu i mržnju kao veoma neophodne i od Boga željene ili primorane i da su sada postale lepe i svetle i govore o redu i radosti sveta. I pre nego što mu je postalo potpuno jasno da je bio na brdu spoznaje i da je postao mudar, osetio je potrebu da se osposobi za kakav posao, a kako je poslednje dve godine razmišljao o raznoraznim zanimanjima i ni za jedno nije mogao da se odluči, sada je tačno znao i čvrsto odlučio da postane neimar, to je želeo od srca i bez i najmanje sumnje.
Odmah se oko njega stvorilo belo i sivo kamenje, drvna grada i razne mašine, a pored njih je stajalo mnogo ljudi koji nisu znali šta da rade; a on ih je upućivao rukama, objašnjavao i naređivao, razgledao planove i bilo je potrebno samo da mahne rukom ili da pokaže i ljudi su već trčali i bili srećni što rade jedan razumljiv posao, donose kamenje, guraju kolica, pobadaju šipke, dletom obrađuju blokove i u svakoj ruci i u svakom oku se osećala volja majstora. Kuća je izrasla u palatu s ukrasima na vratima i predvorjima, dvorištima i lučnim prozorima, bila je to potpuna, sama po sebi razumljiva, jednostavna i radosna lepota, koja je propovedala da je potrebno izgraditi još nekoliko takvih građevina pa da nepravda, nesreća, nezadovoljstvo i zlovolja nestanu s ovoga sveta.
S potpunim završetkom građevine, Martin je postao sanjiv i više ni na šta nije obraćao pažnju, čuo je nekakvu muziku i slavlje koje buči u njemu i s posebnim zadovoljstvom se predao dubokoj i lepoj sustalosti. Iz toga se njegova samosvest izvukla tek tada kada se pred njim ponovo pojavila majka i uzela ga za ruku. Znao je da će ga sada odvesti u zemlju ljubavi, bio je miran i pun iščekivanja i zaboravio sve što je na putu već doživeo i radio; samo mu je s brda spoznaje i s njegove palate sijala svetlost i temeljno pročišćena savest.
Majka se smejala, držala ga za ruku i povela uzbrdo u predeo gde je vladalo veče. Imala je haljinu plave boje koja je nestala dok su koračali, i to što je nekada bila njena plava haljina sada je postalo plavetnilo neke duboke i daleke doline, a on više nije mogao da razazna da li je majka stvarno bila s njim ili ne. Obuzela ga je tuga, seo je na livadu i počeo da plače, a bol nije osećao, i to je bilo slično onome kada je bio pospan i kada ga je savladao umor. Sav u suzama, osećao je da sada treba da sretne ono najslađe što čovek može da doživi i kad je razmislio o tome, znao je dobro da je to ljubav, ali nije mogao to sebi da predstavi i završio je s osećanjem da je ljubav kao smrt, ona je ispunjenje i suton, ono posle čega nema ničega.
Još nije ni završio s mislima, a već je sve postalo drugačije. Dole u plavoj dolini iz daljine se čula divna muzika, a preko livade je prolazila gospođica Fosler, ćerka predsednika gradske opštine, i on je odjednom znao da je u nju zaljubljen. Bila je ista u licu kao i uvek, ali je nosila potpuno jednostavnu otmenu haljinu kao neka Grkinja i tek što je stigla, pala je noć i osim ogromnog neba prepunog zvezda, više se ništa drugo nije videlo.
Devojka je stala pred Martina i nasmejala se. „Tako, stigao si?”, rekla je ljubazno, kao da ga je očekivala.
„Da”, odgovorio je Martin, „majka mi je pokazala put. Sada sam obavio sve poslove, završio sam i veliku kuću koju sam morao da sagradim. U njoj moraš ti da stanuješ.”
Ona se nasmejala, ali zamišljeno, pomalo tužno, skoro majčinski, kao odrasla osoba.
„Šta sada treba da uradim?”, upitao je Martin i stavio ruke devojci na ramena. Ona mu se približila i gledala ga u oči iz neposredne blizine, što ga je malo prestravilo, i sada nije postojalo ništa drugo osim njenih mirnih krupnih očiju, a iznad njih, u zlatnoj magli, bezbroj zvezda. Srce ga je zabolelo i počelo užurbano da kuca.
Lepa devojka je pritisla svoje usne na Martinove i uto se njegovo biće istopilo, a sva volja ga napustila, a gore u plavoj pomrčini zvezde su počele tiho da se oglašavaju. Osećao je da je doživeo sve što jedan čovek može da doživi, da je okusio ljubav, smrt i slast života, svet oko njega se pokretao i zvučao kao da je u najboljem redu, nije sklanjao usne s devojčinih, ništa više nije želeo niti tražio od sveta, osetio je da je sebe, nju i sve ostalo doveo u red, zatvorio je oči i poleteo uz blagu vrtoglavicu, zvučnim, odvajkada unapred određenim putem, na kome ga više nije očekivalo nikakvo znanje, nikakvi poslovi niti vremenska ograničenja.
(1912)