TRANSFER

U analitičkoj psihologiji K.G. Junga kao transfer/prenos označava se određen oblik odnosa između terapeuta i pacijenta za vreme psihoterapcutskog tretmana. Dok jc u praksi transfer pacijenta neodvojivo povezan sa kontratransferom terapeuta, ovde ćemo, radi preglednosti, opisati najpre samo prvi aspekt ovog višeslojnog emocionalnog obrasca odnosa. Transfer nc počinje tek u toku podrobnijeg upoznavanja, nego nastupa odmah posle prvog susreta između pacijenta i terapeuta.

Na osnovu posebnih emotivnih veza ponovo oživljavaju ranija iskustva i odnosi prema objektima. Njihovim projektovanjem i prenošenjem na terapeuta, oni se mogu ponovo oživeti i obrađivati. Transfer je specifična forma projekcije koja je opšti psihički proces, u kojem se duševni sadržaji prenose na druge tome, u svakoj dubljoj terapeutskoj analizi se mnoga sećanja i osećanja iz životne istorije prenose na terapeuta i povezuju sa njim. To omogućava osvešćivanje i proradu ncurotskih poteškoća (2). Razre-šenje transfera je težak proces koji se ne može iznuditi. Ako nesvesno pacijenta insistira na zadržavanju veza i prenosa prema terapeutu, onda se lečenjc mora nastaviti, smatra Jung.

Prema Jungovom fundamentalnom radu, "Psihologiji transfera" (1946) jungovski terapeuti su tokom poslednjih decenija izvršili nova klinička ispitivanja, od kojih su neki rezultati već napred izneti. II. Dikman razlikuje četiri različita aspekta i nivoa prenosa (vidi Kontratransfer).

(1) Psihološki proces prenošenja specifična je forma opštijeg procesa projekcije. Bitno jc da sc ova dva pojma povezu i da budemo svesni toga da je prenos poseban slučaj projekcije, bar ja shvatam stvari u tom smislu. Naravno, svako jc slobodan da laj izraz koristi po svojoj volji.

Projekcija jc opšti psihološki mehanizam, koji subjektivne sadržaje bilo koje vrste prenosi na neki objekt. Ako, na primer, kažem: "Ova soba jc obojena u žuto" onda je lo projekcija, jer objekt po sebi nije žut; žut je samo u nama. Poznato vam je da je boja stvar subjekti-vnog iskustva. Tako je i Ion koji čujem lakođc projekcija, jer Ion sam po sebi ne postoji; samo u mojoj glavi on jc ton, psihički fenomen koji ja projektujem. Prenos je u posebnom smislu proces koji se odigrava između dva čoveka, a ne između ljudskog subjekta i fizičkog objekta, mada izuzetaka ima, dok sc opšti mehanizam projekcije, kao što smo videli, može odnositi isto tako i na fizičke objekte. Mehanizam pro-jekcije kojim se subjektivni sadržaji prenose na objekt i izgledaju kao da njemu pripadaju, nikada ne počiva na činu volje i prenos, kao posebni oblik projekcije, ne predstavlja nikakav izuzetak od loga. Ne mogu sc svesno i namerno vršili projekcije, jer bi se onda uvek znalo da se projektuju sopstveni subjektivni sadržaji. U tom slučaju oni se ne mogu prcneli u objekt, jer sc zna da oni već pripadaju nekom. U slučaju postojanja projekcije, privid sa kojim se čovek konfrontira u objektu, predstavlja u stvarnosti iluziju. Međutim, pretpostavlja sc da ono što se posmatra u objektu nije subjektivnog porekla, nego da objekte (1).

Nasuprot objektivno postoji. Stoga projekcija paila u vodu kada se konstatujc da su naizgled objektivne činjenice u realnosti obični subjektivni sadržaji. Tada se ovi sadržaji priključuju sopstvenoj psihologiji, pa ih nc možemo više pripisivati objektu. (GW 18/1, § 312 IT.)

(2) Fenomen prenošenja neizbežna je oznaka svake dublje analize. Jer apsolutno je potrebno da lekar stupi u što bliži odnos sa psihičkim razvojem pacijenta. Moglo bi se reći da lekar u meri, u kojoj shvata najintimnije psihičke sadržaje pacijenta, tj. asimilujc ih, biva sa svoje strane, kao figura, integrisan u psihi pacijenta. Kada kažem, "kao figura", onda želim da time naznačim da pacijent ne opaža lekara onakvim kakav on jeste, nego da on u njemu vidi jedan od onih tipičnih likova koji su u njegovoj predistoriji bili toliko značajni. Te slike iz sećnnjn kontaminiraju lekara, jer on daje povoda pacijentu da otkrije svoje najintimnije tajne. Čini se kao da moć onih slika sećanja prelazi na njega.

Prcnos se sastoji iz raznih projekcija koje su zamena jednog stvarnog psihološkog odnosa. One stvaraju prividan odnos, pa ipak u izvesnom trenutku on jc od velikog značaja za pacijenta, kada se još više pojačava njegova habitualnn slabost prilagođavanja putem intenzivnog bavljenja prošlošću. Stoga je iznenadan prekid prenosa uvek skopčan sa krajnje neprijatnim i često opasnim posledicama, jer time pacijent zapada u nepodnošljivo gubljenje odnosa. (GW 16, § 283)