Jung pravi razliku između četiri psihološka tipa funkcije (mišljenje, osećanje, oset, intuicija) i dva tipa zauzetog stava (ekstroverzija, introverzija) koji su dati kao prilog (1). Poslednja dva tipa određuju temeljno naš način zauzimanja stava i usmeravaju našu duševnu energiju (libido) i našu životnu orijentaciju ili na spoljašnje objekte i stvarnost (ekstroverzija) ili na unutrašnje subjektivne postojeće sadržaje (introverzija). Dok introvertni tip prvenstveno određuju subjektivni faktori i ima teškoće sa prilagođavanjem spoljašnjem svetu, kod ekstrovertnog tipa sve je obratno. Tip zauzetog stava dalje se diferencira prema svesti i nesvesnom. Ako je svest nekog čoveka, na primer, orijentisana ekstrovertno, onda se nesvesno prema tome ponaša kompenzatorski, pa je introvertno. Kod introvertnog tipa ono se, naravno, ponaša obrnuto. U toku svog života, posebno od njegove druge polovine, trebalo bi da svaki čovek, radi svog ocelotvorcnja, razvije i kompenzatorski deo iz svog nesvesnog.

Četiri psihološka tipa funkcije pomažu čoveku za orijentisanje u svetu i u međuljudskim odnosima. Pri tom mišljenje prenosi saznanje o tome "šta" znače iskustva ili stvari, a osećanje govori "kakve" su one. Oset registruje preko čula "da" određene činjenice postoje, a intuicija naslućuje njihov smisao, "radi čega" su one date. Pošto su ova četiri tipa funkcije opisana pod dotičnim odrednicama, to ćemo se ovde zadovoljiti sa nekoliko kratkih iskaza. Mišljenje omogućava da sc sadržaji predstava i višestruka iskustva dovedu u shvatljivu vezu. Osećanje je vrednujuća funkcija koja sudi i odmerava prema unutrašnjim kriterijumima vrednosti. Oset sadrži svekolika čulna opažanja i čulne senzacije. Intuicija je mogućnost naslućivanja koja daruje sposobnost saznavanja pozadine određenih situacija. Svaki čovek poseduje samo jednu, tzv. osnovnu funkciju, koja je najrazvijenija i pomaže u savlađivanju životnih problema. Trema sparivanju mišljenja i osećanja, s jedne strane, i oseta i intuicije, s druge strane, time je osnovnoj funkciji suprotstavljena funkcija inferiorna, tj. nerazvijena i pretežno nesvesna. Ovu funkciju treba tokom života razvijati putem individuacije i samoostvarenja. Pri tom drugi par funkcija čini odnosnu pomoćnu funkciju. (Zainteresovani čitaoci mogu naćijungovski test tipova na nemačkom jeziku zajedno sa tabelom vrednosti u knjizi II. Hark: "Religiose Neurosen", Stuttgart 1984, str. 257 ff). O vezama između individualne tipologije i naučnog dela nekog čoveka svedoči Jung u svojim dijagnostičkim primedbama na adresu Frojda (2).

(1) Tip je primer ili obrazac koji na karaklcriatičan način izražava karakter neke vrste ili opštosli. U užem smislu ovog rada, tip je karakterističan obrazac opšteg stava koji se javlja u brojnim individualnim oblicima. Od mnogobrojnih realno postojećih i mogućih stavova ističem u ovom istraživanju ukupno četiri, naime one koje se uglavnom orijcntišu na četiri osnovne psihološke funkcije, dakle na mišljenje, osećanje, oset i intuiciju. Ukoliko je takav stav habitualan i zbog toga karakteru individue daje određeno obcležje, onda govorim o psihološkom tipu. Ovi, na osnovnim funkcijama zasnovani tipovi, koji sc mogu označili kao misaoni, emotivni, intuitivni i senzitivni tip, mogu se, prema kvalitetu osnovnih funkcija, pudcliti u dve klase: u racionalne i irueionulne tipove. U prvu spadaju misaoni i emotivni tip, a u drugu intuitivni i senzitivni tip. Dalje diferenciranje u dve klase dopušta prvenstveno kretanje libida, naime introverzija i ekstroverzija- Svi osnovni tipovi mogu pripadati kako jednoj tako i drugoj klasi, već prema dominaciji njihovog više introvertnog ili više ekstrovertnog stava. Emotivni tip može pripadati introvertnoj ili ekstrovertnoj klasi, a isto lako i neki drugi tip. Diferencijacija na racionalne i iracionalne tipove predstavlja drugo gledište i nema nikakve veze sa introverzijom i ekstroverzijom. (GW 6, § 913)

(2) Moja tipologija se zasniva na psihološkim premisama, a ove poslednje teško se mogu poklopiti sa psihološkim, odnosno so-matskim svojstvima. Somatske odlike sačinjavaju trajna i takoreći nepromcnljiva činjenična stanja, dok psihološke, naprotiv, podležu kako izvesnim promenama u toku razvoja ličnosti tako i pri neurotskim smetnjama. Kada već u izvesnim slučajevima pripadanje određenom tipu može da važi doživotno, ono je u drugim, veoma čestim slučajevima, toliko zavisno od mnogih spoljnih i unutrašnjih faktora da dijagnoza važi samo za izvesno vreme. Upravo je Frojd jedan takav slučaj. Na osnovu tačnog poznavanja njegovog karaktera, smatram ga za prvo-bitno introvertni emotivni tip sa tzv. inferiornim mišljenjem. Kada sam ga upoznao 1907. godine, taj izvorni tip bio je već neurotski izbrisan. Pri posmatranju neurotičara pre svega se nc zna da li se posmatra svesni ili nesvesni karakter. Frojd je tada a i kasnije pružao sliku 183 ckstravcrtno orijenlisnnog mislioca i cmpiričara. Njegovo prccenjivanje mišljenja, s jedne strane, i nepotpuna odgovornost posmatranja, s druge strane, pobudili su moju sumnju u pogledu njegovog lipa. Subjektivno precenjivanje sopslvenog mišljenja ilustrovano je nje-govom rečenicom: "To mora, ipak, da sc slaže, jer ja sam lo promislio." Nedovoljna odgovornost posmatranja iskazuje sc, na primer, u činjenici da nijedan od njegovih "traumatskih" slučajeva histerije nije veri-fikovan. On se oslonio na poštenje svojih histeričnih pacijenata. Kada sam 1909. godine još malo analizirao Frojda zbog jednog neurotičnog simptoma, naišao sam na tragove koji su mogli da navedu na zaključak o znatnoj povredi njegovog emotivnog života. Sudeći po iskustvu, emotivni tip na takvim tačkama naglo se menja u mišljenje kao kontrafunkciju, i to sa odgovarajućim kompenzatorskim prece-njivanjem. {Briefe III, str. 75)