SUPROTNOSTI

Opisi suprotnosti i njihova integracija u ocelotvorenje ličnosti, koje počivaju na raznovrsnim iskustvima, zauzimaju u jungovskoj psihologiji centralno mesto. Gotovo da nema nijednog Jungovog dela u kojem on ne govori opširno i ponovljeno o ovoj temi. Tako Jung, na primer, predstavlja svesnost i nesvesnost kao "su-protnosti" koje sc, sjedne strane, dopunjuju i kompenziraju a, s druge strane, jedno drugom protivureče ili se čak opiru (1). Svaki čovek i sa malo poznavanja samoga sebe može da u svom ličnom životu konstatujc takve suprotnosti i nastale tenzije. Tu ubrajamo posebno svoje nerazvijene i odbačene strane. Ta zla i mračna strana koju Jung naziva Senkom trebalo bi da bude prihvaćena i integrisana u cei inu ličnosti.

Jungovo shvatanje o suprotnostima dobija dodatno na značaju u pogledu na interdisciplinarni disput između duhovnih i prirodnih nauka. Dok jedne merenjem i vaganjem materije prodiru do jedinstvene stvarnosti, druge u istraživanju duhovnih fenomena dosežu takve dimenzije. Za Junga su duhovno i materijalno su-protstavljeni arhetipovi koji se na psihičkom planu presecaju a povezani su u brojnim pojavnim modalitetima psihičkog (na primer u slikovitom i psihodinamičkom obliku). U svom delu "Theoretische Uberlegungen zum JVesen des Psychischen" (2) i na drugim mesti-ma, Jung ukazuje na iskustva sa elektromagnetskim oscilacijama. Vidljivi spektar tih oscilacija odgovarao bi duševnom području koje se preko infracrvenog proteže u fiziološko polje (instinkti) i na kraju preko ultraljubičastog prelazi u duhovnu sferu (arhetipovi). Za Junga su psiha i materija dva polarna aspekta jedne te iste stvari.

Važan primer i sliku povezivanja suprotnosti predstavljaju razni oblici sparivanja. U oblasti nagona to se zbiva u seksualnosti a u duhovnom i spiritualnom području sledi kao "sjedinjavanje duše sa Bogom", kao susret sa Sopstvom ili sa nekimkosmičkim simbolom.

(1) Već prvi prodori nastajuće psihoterapije u područje stvarne psihologije dovodili su do sukoba sa problematikom suprotnosti, koja je psihi svojstvena u najdubljem smislu reči. Struktura psihe je uistinu toliko kontradiktorna i kontrapiinktualna da verovalno nema nijedne psihološke konstatacije ili ijednog opšteg stava o kojima se istovremeno nc bi morala izneti i njihova suprotnost.

Problematika suprotnosti sc pojavljuje kao najpogodnije i najidealnije poprište za najkonlradiktornijc teorije, posebno za poluostvarcne ili sasvim neostvarene predrasude u vezi sa shvatanjem sveta. Takvim svojim razvojem psihoterapija je uzbudila osinjc gnezdo prvog ranga. Uzmimo kao primer takozvani običan slučaj potiskivanja nagona. Prestane li potiskivanje, nagon sc oslobađa. A ako jc slobodan, onda on želi da živi i da dela na svoj način. Mcđulim, situacija lako postaje mučna, povremeno veoma mučna. Sloga jc potrebno modi-fikovali nagon, "sublimirati" ga, kao što sc obično kaže. Kako to privesti kraju bez pomenulog potiskivanja, nc može niko da kaže. Već i sama formulacija "potrebno jc" uvek je dokaz nemoći terapeuta i ujedno znači i priznanje da je stigao do kraja svoje mudrosti. Krajnji apel na razum bio bi sasvim lepa stvar kad bi čovek po prirodi bio animalno racionalan. Međutim, on to nije, on jc, naprotiv, bar isto toliko nerazuman. Stoga često ni razum nije dovoljan za modifikaciju nagona i njegovo uklapanje u poredak razuma. Ono što sc na tom mestu problema pojavljuje kao moralni, etički, filozofski i religiozni konflikt, ne može se izmislili: praksa nadmašujc svaku fantaziju. Svaki saveslan i istinoljubiv psihoterapeut mogao bi da o lome, naravno u tišini, ispriča čitavu priču. Cclokupna problematika vremena, filozofska i religiozna sumnjičavost naših dana, provaljuju u jednom takvom slučaju i ako psihoterapeut ili pacijent na vreme nc pogode u cilj, onda to može škoditi ijednom i drugom. Obojica su prinuđena da sc sa aspekta svog pogleda na svet suoče sa samim sobom i sa partnerom. (GW 1, § 177 f.)

(2) Suprotnosti su ekstremna svojstva stanja, mada se neka svojstva zaista mogu opaziti, jer predstavljaju potencijal. Psiha se sastoji od procesa, čija energija nastaje iz uravnoteženja različitih suprotnosti. Suprotnost između duha i nagona samo je jedna od najopštijih formulacija, čija je prednost u tome da mnoštvo najvažnijih i najsloženijih psihičkih procesa svede na zajednički imenitelj. Sa stanovišta tog načina posmatranja, psihički procesi sc javljaju kao energetski balans između duha i nagona, pri čemu on ostaje potpuno mračan, bez obzira da li se proces može označiti kao duhovan ili nagonski. (GW 8, § 407)