SOPSTVO

Uz pomoć pojma Sopstva (Sclbst), Jung pokušava da približno opiše celovitost ukupne čovekove ličnosti (1). Psihička celokupnost sadrži i nesvesne i svesne delove kojima Sopstvo, kao središte ili centar ličnosti, upravlja i objedinjuje ih. U tom smislu Sopstvo je arhetipski faktor uređivanja sveta slika u duši; ona nam se javlja u brojnim slikovitim i simboličnim izražajnim oblicima. Naposletku, ona se karakterišc kao psihodinamički faktor posebne numinoznosti. Jung često ukazuje na to da svest nc smemo izjednača-vati sa Sopstvom, jer to može da dovede do psihotskog naduvavanja i grandomanskog fantaziranja o natčovcku, nego da Ja stoji prema Sopstvu u kompenzatorskom odnosu ili bi trebalo da formira "osovinu Ego-Selbst" (Erih Nojman).

Psihoanalitički termin Selbst predstavlja konstrukciju i ukazuje na nadsvesne mogućnoti povezivanja sa Bogom i kosmosom, sa kristalima i životinjama, sa bićem i svim bivstvujućim (2).

Druge slikovite i simbolične forme izražavanja čine sve arhetipske slike i mandale koje imaju svoje središte i samo Selbst kao svoj centar. Selbst se može pojaviti i u personalnim likovima, na primer, u lekaru, heroju ili svešteniku. Postoje Selbst paradoksalno kao i svi arhetipovi i ima antinomski karakter, to muški i ženski likovi i ličnosti mogu da se pojave u jednom obliku. Selbst sc, dalje, može pojaviti u obliku malog ili velikog, bespomoćnog i snažnog ili kao dete i starac. Time nije rečeno da su oni zaista takvi daje kod pojavnih oblika reč o paradoksnom odslikavanju u opažajućem subjektu. Selbst je upravo granični pojam koji nas sučeljava sa ograničenim mogućnostima ljudskog saznanja.

Za ovde izabrane pojavne slike Sopstva bitna su dva sledeća aspekta. To je izvanredno dejstvo koje ukazuje na numinoznu celovitost ovog arhetipa, koji prenosi osećanja bezvremenske dimenzije i "večnosti". S druge strane, Sopstvo je povezano sa slikom Boga i "unutrašnjim Ilristom", tako da se oni, empirijski gledano, ne mogu jasno razlučiti. Naposlctku, za Junga je važno i to da se u celokupnost Sopstva, odnosno božjih slika, ubraja i integracija zla (3).

(1) Selbst. Kao empirijski pojam, Selbst označava sve-ukupnost svih psihičkih fenomena u čoveku. Ono izražava jedinstvo i celokupnost kompletne ličnosti. Ali kako ovo poslcdnje, zbog nesvesnog udela, može samo delimično biti svesno, to je pojam Selbst zaista delom potencijalno empirijske prirode i stoga predstavlja u istoj meri postulat. Drugačije rečeno, on obuhvata saznatljivo i nesaznatljivo, odnosno još nciskušeno. Ova svojstva su mu zajednička sa mnogim prirodnonaučnim pojmovima koji su više imena nego ideje. Ako jc celovitost koja se sastoji iz svesnih i iz nesvesnih sadržaja postulat, onda je njen pojam trunscentlentun, jer ona pretpostavlja postojanje nesve-snih faktora iz empirijskih razloga i time označava izvesnu suštinu koja se može samo delimično opisati, ali koja svojim drugim delom pro tempore ostaje nespoznajna i neograničena. Pošto praktično postoje fenomeni svesti i nesvesnog, to Selbst, kao psihička celovitost, sadrži jedan svestan i jedan nesvestan aspekt. Selbst se empirijski javlja u snovima, mitovima i bajkama u liku "nadređene ličnosti" (kralj, heroj, prorok, spasitelj itd.) ili u formi simbola eelovitosti (krug, četvoro-ugaonik, kvadratura kruga, krst itd.). Ukoliko ono predstavlja eomple.rio oppositorum, jedinstvo suprotnosti, onda se ono može javiti i kao pogodna dvostrukost, na primer, kao Tao, odnosno kao skup janga i jina (načela dobra i zla), kao dvojica braće ili kao junak i njegov antipod (zmaj, zli brat, veliki neprijatelj, Faust i Mefisto itd.), tj. Selbst se empirijski javlja kao igra svetlosti i senke, iako se ono shvata kao celokupnost, pa time kao jedinstvo, u kojem su objedinjene suprotnosti... Time se ono ukazuje kao urhetipskupredstava koja se od drugih predstava takve vrste razlikuje po tome što, shodno značaju svog sadržaja i svoje numinoznosti, zauzima centralno mesto. (GVV 6, § 891) 173

(2) To "nešto" nam jc strano, a ipak tako blisko, deo nas a ipak nepojmljivo i prividno središte tako tajanstvene konstitucije da može da zahteva sve, srodnost sa životinjama i bogovima, sa kristalima i zvczdama, a da nas to ne čudi niti, štavišc, da pobuđuje naše ne-odobravanje. To "nešto" traži sve to, a mi nemamo nišla u rukama da bismo se jednostavno mogli suprotstavili tom zahtevu, a čak jc korisno čuti taj glas. To središte sam označio kao Sopstvo (Sclbst). U inte-lektualnom smislu, Selbst nije ništa drugo do običan psihološki pojam, jedna konstrukcija koja bi trebalo da nam izrazi nespoznatljivu mudrost koju mi, kao takvu, ne možemo da shvatimo, jer ona prcvazilazi našu mogućnost shvatanja, kao što to proizlazi iz njene definicije. Ona se, isto tako, može obcležiti kao "Bog u nama". Počeci našeg cclokupnog duševnog života, čini sc, proisliču nerazrešivo iz te tačke, a svi najviši, pa i poslednji ciljevi izgleda dopiru do nje. Taj paradoks je neizbežan kao i uvek kada pokušavamo da nešto označimo što sc nalazi s one strane mogućnosti našeg razuma. (GW 7, § 398 f.)

(3) Ovaj arhetip Sopslva u svakoj duši je odgovorio na "po-ruku", tako da jc konkretni učitelj Isus u najkraćem roku asimilovan od konsteliranog arhetipa. Tako je Hristos ostvarivao ideju Sopstva. Međutim, kako čovek nikada ne može empirijski da razlikuje šta je simbol Sopstva a šta slika Boga, to ove dve ideje, nasuprot svim pokušajima razlučivanja, uvek iznova nastupaju pomešano. Na primer, Selbst kao sinonim unutrašnjeg Hrista jovanovskog ili pavlovskog odraza ili Hristos kao Bog ("Ocu istovetan") ili atman, kao individualno Selbst i istovremeno biće kosmosa, ili Tao kao individualno stanje i paralelno kao korektno ponašanje svelskih zbivanja. "Božanski" domen počinje psihološki neposredno s one strane svesti, jer je tamo čovek već prepušten prirodnom poretku na uspeh i propast. Simbole celovitosti, koji mu otuda dolaze, on naziva imenima koja su različita u zavisnosti od vremena i mesta.

Psihološki se Sopstvo definiše kao psihička celovitost čoveka. Simbol Sopstva može biti sve ono o čemu čovek pretpostavlja obuhvatnu cclokupnost kao o sebi samom. Stoga simbol Sopstva nikako nema uvek onu celovitost kakvu zahteva psihološka definicija, nema ni likHristov, jer njemu nedostaje noćna strana njegove duševne prirode, tmina duha i greh. Bez integrisanja zla, nema celovitosti. (GW 11, § 231 f.)