SLIKA GOSPODNJA

Drugačije od teologa i mnogih hrišćana, Jung govori nc o Bogu, nego o slici Gospodnjoj i time želi da jasno istakne da sve ono što se govori o Bogu predstavlja ljudski način izražavanja i psihološki iskaz. "Slika koju imamo o Bogu, ili je sebi stvaramo, nije nikad odvojena od čoveka", odgovorio je Jung na kritiku Martina Bubera (1). Baveći se slikom Gospodnjom u oblasti dubinske psihologije, mi se suočavamo sa slikama, predstavama i projekcijama čovekovim, a ne sa Bogom.

U brojne likovne aspekte slike Gospodnje ubraja se sve ono što ljude, putem njihovog verovanja i njihovih predstava, povezuje sa Bogom, sve ono stoje čoveku sveto i što ga "bezuslovno tangira" (P. Tilih). Pored teoloških i kolektivnih predstava o Bogu, indivi-dualna slika Gospodnja nosi obeležje prvenstveno religioznog vaspitanja roditelja, crkvenog podučavanja i predskazivanja. Na ovaj način i brojnim drugim iskustvima, mogu se prenositi celovite i susretljive slike Gospodnje koje unapređuju verski život i duševno doživljavanje. S druge strane, neurotični ljudi mogu prenositi neurotizirane slike Božje koje u odnosu na život deluju zastrašujuće i neprijateljski.

Pošto individualna slika Gospodnja čoveka pojedinca često nosi pečat najraznovrsnijih pozicija, kao što su negativna iskustva, to se ona ne može pojaviti u tako jasnom i oplemenjenom obliku, kao što izgledaju zvanično priznate crkvene verske predstave. Dok se priznati crkveni simboli i slike božanske najčešće reflektuju preko brojnih generacija i u njihovim glavama sc promišljaju, individualne slike Boga nastaju najčešće spontano u snovima i u duši. One su važan element i osnovni materijal lične slike Gospodnje jednog čoveka, a sem toga su i značajan segment u mozaiku kolektivne crkvene slike Gospodnje.

Jung ukazuje na to da slika Gospodnja, shodno psiho-analitičkom tumačenju, predstavlja odraz Sopstva a ono, opet, stoji u vezi sa istovetnošću čovekove slike sa Bogom (2). Dok teologija naglašava više kvalitativnu razliku između Boga i čoveka, Jung više pokazuje odnos između njih i time omogućuje spoznavanje Boga, o čemu se u današnje vreme posebno raspituju mnogi ljudi koji tragaju za tim saznanjem. Za Junga je veza između slike Gospodnje i kvaterniteta značajna tema (3). Pod poslednjim pojmom on podra-zumeva sve simbole sa četvorodclnim oblikom. U čovekovom stremljenju ka ocelotvorenju i isceljenju kvateralni simboli i sistemi su od fundamentalnog značaja. I u snovima savremenih ljudi manifestuje se ta kvatcralna simbolika. Stoga jc Jung dopunio i proširio hrišćansko trojstvo na kvaternitet. 

Poseban problem predstavlja, po Jungu, "tamna strana" i arhetipska Senka u slici Gospodnjoj. Time on zahvata jedno do danas nerešeno pitanje koje su opisivali mnogi teolozi, posebno Martin Luter, kao "skrivenog i ljutitog Boga". Jungu je za cclovitu sliku čoveka i Boga važno da tama ima svoje mesto i u slici Gospodnjoj, jer bi se čovek razbio o nju.

(1) Bubcr ne može iln shvati u kojoj meri "autonomni duševni sadržaj", poput slike Gospodnje, može bili suprotstavljen u odnosu na Ja i da jednoj takvoj vezi ne nedostaje životnost. Sigurno nije zadatak iskustvene nauke da utvrđuje u kojoj meri na takav duševni sadržaj utiče biće metafizičkog božanstva i delujc određujuće na njega. To jc stvar teologije, stvar olkrovenja i vere. Moj kritičar, čini se, nije sveslan da kada i sam govori o Bogu iskazuje na j pre ono stoje u njegovoj svesti a potom i svoje nesvesne predstave. O kom metafizičkog bogu govori, ja ne znam. Ako je ortodoksni Jevrcjin, onda govori o božanstvu koje još nije otkrilo svoju inkarnaciju iz prve godine naše ere. Ako je hrišćanin, onda on zna o očovečenju, ali još ništa nc sluti o Jehovi. Nc sumnjam u njegovo uverenjc da jc u živoj vezi sa božanskim Ti, ali i dalje zastupam mišljenje da taj odnos najpre vodi autonomnom duševnom sadržaju, koji on definišc ovako a papa drugačije. Pri tom ne uzimam sebi ni najmanju slobodu da prosuđujem da li sc nekom metafizičkom bogu uopšte dopalo i koliko da se verujućem Jcvrejinu prikaže kao onaj pre očovečenja, crkvenim očima kao potonje trojstvo, protestantima kao jedini Spasitelj, bez Bogorodice Saiskupiteljicc (Corrcdcmp(rix), a sadašnjem rimskom papi zajedno sa Saiskupitcljicom.

Čudno je da sc on dotiče moje tvrdnje o tome da Bog ne može postojati odvojeno od čoveka i nju smatra transcendentnom izjavom. Izričito kažem da je sve, baš sve što se govori o "Bogu", ljudski iskaz, tj. da jc psihičke prirode. Slika koju imamo o Bogu ili jc za sebe stvaramo, ipak nije nikada "odvojena od čoveka". Da li mi Bubcr može navesti gde je Bog stvorio svoju sopstvenu sliku odvojenu od čoveka? Kao i ko može utvrditi tako nešto? (GW 18/11, § 1507f.) I 165

(2) Delovanje božanstva na nas možemo utvrdili samo pomoću psihe, pri čemu ne možemo razlikovati da li to dejstvo dolazi ud Boga ili iz nesvcsnog, tj. ne može sc zaključiti da li su božanstvo i nesvesno dve različite veličine... Tačnijc rečeno, slika Boga ne koincidira sa samim nesvesnim, nego sa njegovim posebnim sadržajem, naime sa arhetipom Sopstva (Sclbst). To je to, od čega nc možemo više empirijski da odvojimo sliku Boga. Doduše, mogla bi sc arbitrarno povući razlika između ove dve veličine. To nam ničemu nc služi, nego, naprotiv, pomaže samo u odvajanju čoveka i Boga, čime sc sprečava očovečenje Boga. Vera sigurno ima pravo kada čovekovim očima i duši dočarava nc-merljivost i nedostižnost Boga, ali ona propoveda i njegovu blizinu, štaviše neposrednost Boga, i upravo jc blizina ono što mora biti empirijsko da nc bi bila potpuno beznačajna. Samo ono što deluje na mene, spoznajem kao stvarno. Međutim, ono što ne deluje na mene, isto tako ne može ni da postoji. Religiozna potreba traži celovitost i zato iz nesvesnog uzima ponuđene cei0vite slike koje sc, nezavisno od svesti, uzdižu iz dubina duševne prirode. (GW 11, § 757)

(3) Aspekt kvaterniteta božanske slike može sc objasniti kao odraz Sopstva ili obratno - Sopstvo kao imugo Del u čoveku. Oba su psihološki istinita, pošto Sopstvo, ukoliko sc subjektivno opaža samo kao najintimnije i krajnje usnmljivanjc, ima potrebu za opštošću kao pozadinom, bez koje se ono uopšte nc može realizovati kao apsolutno pojedinačno. Tačno uzevši, Sopstvo bi sc morala smatrali kao krajnja suprotnost Bogu. Međutim, morali bismo sc poslužiti recima Angcliusa Silczijusa: "On može bez mene, a ja ne mogu postojati bez Njega." Iako empirijski simbol zahteva dva dijametralno suprotna tumačenja, ne može se ni jedno ni drugo dokazati kao ispravno. Simbol podrazumeva oba i predstavlja stoga paradoks. Ovo nije mesto za bliže pokazivanje kakvu ulogu praktično igraju ovi numerički simboli. Zato svoje čitaoce upućujem na materijal sna u Psihologiji l alhemiji, prvi dco. (GW 11, § 282)