SIMPTOM

Dubinska psihologija pod simptomom shvata pojavu bolesti koja se sastoji od mnogobrojnih psihoneurotskih komponenata, duševnih povreda i blokada u psihičkom razvoju. Pretpostavlja sc da simptom predstavlja privremeno kompromisno rešenje između svesti i nesvesnog, između nagonskih potreba i duhovno-duševnih interesa. Neobično je važno razumevanje simbolične poruke koja se izražava u simptomima. Dok je psihoterapija ranije započinjala sa "suzbi-janjem" simptoma (kao što se dešava u širokim oblastima medicine), danas je reč o analizi simptoma a prvenstveno o obradi i razumevanju celokupnog čoveka (1).

Psihoneurotski simptomi nastaju od kompleksa u nesve-snom sa naglašenim emocionalnim nabojem (2). Pošto su se određena duševna energetska polja odvojila od celine ličnosti i započela svoj sopstveni život, to ona mogu u telu izazvati duševno uslovljene funkcionalne smetnje koje se drugim recima označavaju kao psihosomatske smetnje ili kao neuroze (3). Simptomi se tada razrešavaju sami od sebe kada se njima izraženi konflikti učine svesnim i budu prerađeni. Dalje, tu spada i "nova raspodela" psihičke energije, koja je dotle bila zarobljena i ukroćena u neurotskim kompleksima i simptomima. Za uspostavljanje psihičke ravnoteže i unutrašnje izbalansiranosti, simboli su od velikog značaja. Simboli sc na opšte razumljiv način mogu označiti kao "transformatori energije", pomoću kojih se ranije u simptomima zarobljena psihička energija sada integriše u život. Ovaj težak i bolan put od simptoma ka simbolu suštinski je korak u terapiji.

(1) Ako se bolje pogleda, onda se shvata da je možda po sebi apsurdni lek bio baš ono pravo, i to ne kod ove neuroze, nego kod ovog čoveka, dok bi kod nekog drugog čoveka bilo sasvim obrnuto. I opšla medicina zna izvesno da nc postoje samo bolesti nego i bolesni ljudi, ali psihoterapija zna, pre svega, ili bi bar već odavno morala znati, da njen objekt nije fikcija neuroze, nego poremećena celovitost jednog čoveka. Ona jc izvesno i pokušala da tzv. neurozu tako leci kao iilcus eruris, gde jc za lečcnje potpuno irelevantno da li jc pacijentkinja bila miljenica oca, katolkinja, reformistkinja ili nešto treće, da li sc udala za starijeg ili mlađeg muškarca itd. Psihoterapija jc takođe pečela sa suzbijanjem simptoma kao što to čini medicina uopšte. Uprkos njene neosporne mladosti kao naučnog metoda, ona je ipak toliko stara kao veština lečenja uopšte i stalno jc, svesno ili nesvesno, afirmisala najmanje polovinu polja medicine. Svoj faktički napredak ona je svakako ostvarila tek tokom poslednjih 50 godina i pri tom sc zbog polrcbc specijalizacije ograničila na uže područje psihoneuroze. Ona je ovde relativno brzo uvidela da jc suzbijanje simptoma ili analiza simptoma, kako sc to danas zove, bilo samo polovina stvari i da je, štaviše, reč o tretmanu celokupnog duševnog života čoveka. (G\V 16, § 199)

(2) Svi nesvesni sadržaji koji se pragu svesti bilo približavaju odozdo ili su samo malo ispod njega, imaju običaj da debiju na svest. Ova dejstva su neophodno posredna, jer se sadržaj kao takav nc pojavljuje u svesti. Najveći broj tzv. promašaju svesti svodi sc na takve smetnje, baš na sve tzv. neurotične simptome, koji su ukupno uzev (kako to kaže medicina) psihogene prirode (izuzeci su tzv. šokovi koji nastaju eksplozijom bombe itd.). Najblaže forme neuroze su omaške svesti, na primer, lapsus, iznenadno zaboravljanje imena i podataka, neočekivane nespretnosti sa povredama i sličnim posledicama, nesporazumi i tzv. halucinacije u sećanju (kada čovek smatra da je tako rekao ili postupio), pogrešna shvatanja o onome što jc čuo i pročitao. (GW 16, § 126)

(3)Neurotičar ima u sebi dušu detetu koje teško podnosi samovoljna ograničenja, čiji smisao ne vidi. On sc, doduše, trudi na usvajanju morala, ali time zapada u duboki raseep i nejedinslvo sa samim sobom, želi da sc potčini, s jedne strane, i da sc oslobodi, s druge strane, a ta borba se zove neuroza. Da jc taj konflikt jasno svestan u svim njegovim segmentima, onda iz njega, prirodno, ne bi proizlazili 158 neurotični simptomi. Oni nastaju samo onda kada čovek ne može da sagleda drugu stranu svog bića i hitnost njenih problema. Samo pod tim uslovom pojavljuje se simptom koji onda pomaže nepriznatoj strani duše da dođe do izražaja. Time simptom postaje indirektni izraz neshvaćenih želja koje, postajući svesne, dolaze u žestok sukob sa našim moralnim nazorima. Kao što je već rečeno, ta tamna strana duše izmiče svesnoj kontroli, pa bolesnik stoga ne može da sa njom razgovara, da je koriguje, da se sa tim pomiri ili da odustane od nje, jer on u stvarnosti ne poseduje baš nikakvo nesvesno buđenje nagona. Oni su, štaviše, potisnuti iz hijerarhije svesne duše, postali su autonomni kompleksi koji se uz velike otpore mogu putem analize nesvesnoga ponovo potčiniti. (GW 7, str. 289)