SIMBOL

Simboli su "transformatori energije" psihičkog događanja i duševnog doživljavanja čoveka. Za razumcvanje simbola od temeljnog značaja su sledeći aspekti i iskustva: slikovitost, psihodinamika, formiranje simbola, ocelotvorenje.

1. Slikovitost

Simbol je "statična slika" koja u sebi sjedinjuje različite odlike bića. Za razliku od "pokretnih slika" (kao, na primer, u bioskopu, na televiziji ili u snu), kod simbola je bitan iskaz sažet u jednoj jedinoj slici (1). Slično drvetu koje pušta svoje korcnje u zemlju i krunu pušta da raste prema nebu, tako i simbol ujedno ima udela u svemu zemaljskom, materijalnom i dubokom i istovremeno pred-stavlja pojavnu sliku nečeg "duhovnog i onostranog". Slika nešto odslikava za čoveka što ga trajno podseća na njegovo postojanje kao "slike Božje" i/ili predstavlja suštinsko nastajanje evolucije. Slike naših snova, imaginacija i fantazija su odrazi psihičke energije. Stoga simboli u svojoj slikovitosti poseduju funkciju "transformatora energije". Slikovitost i psihodinamika stoje u izvesnom uzajamnom odnosu i stalno se uzajamno uslovljavaju. "Simboli su istovremeno izražajne i uticajne prirode, pri čemu izražavaju slikovito unutar-psihičko zbivanje, sjedne strane, i to na zbivanje utiču svojim čulnim sadržajem i bujicu psihičkog protoka dalje podgonc, i to pošto su postali slike i svog otelovljcnja u slici, s druge strane" (J. Jakobi, Die Psychologie von C. G. Jung, VValter, str. 144).

2. Psihodinamika

Pod psihodinamikom pođrazumevamo u psihoanalizi pokre-tačke snage duše i skrivene pobude srca. Slike odslikavaju unutrašnju stvarnost i preko dotad nepoznatih strana naše ličnosti uključuju nas u sliku. Kroz naše dubine one nas vode u "pletionicu" našeg sveta slika. Seksualnost, duboki duhovni interesi čoveka, njegova vera i emocionalnost, čine bitne pokretačke snage psihodinamike.

Specifični aspekt psihodinamike simbola jeste njegova numinoznost. Nju verujući hrišćanin doživljava pri euharistiji, pri svetom pričešću ili pred raspetim Hristom. I poslednjc miro-pomazanje (bolesnika) ili druge liturgijske radnje, sadrže takvu numinoznost.

Duhovne i duševne pokretačke snage imaju svoje poreklo i izvorište u arhetipovima, odnosno u osnovnim arhetipskim pozi-cijama života. Arhetipovi, kao faktori uređivanja, poseduju zna-čenjsko jezgro koje akumulira energiju, iz kojeg proizlazi psiho-dinamika.

3. Formiranje simbola

Ljudskoj psihi je imanentna sposobnost formiranja simbola. Ta funkcija važan je izraz zdravog i normalnog duševnog života, budući da simboli sna prilikom neprestanog procesa individuacije i samo-ostvarenja postavljaju u sliku čoveka preko njegove vlastite slike Sopstva. Živi simbol predstavlja suštastveni deo našeg nesvesnog duševnog života i povezuje nas sa dubljim pobudama naše duše i ličnosti (2).

Sposobnost čoveka za stvaranje simbola je naročito u terapeutskom smislu od temeljnog značaja. Neurotska disocijacija čoveka i brojne suprotnosti u ljudskom doživljavanju, mogu se prevazići ne samo voljom, nego i pomoću simbola. Stoga je važno povesti računa o snovima i o njihovoj aktivnosti, jer duša u snovima neprekidno proizvodi simbole i pri tom "sakuplja" bolesne suprotno-sti na gomilu i imobiliše ih.

4. Ocelotvorenje

Terapeutska funkcija simbola služi, konačno, ocelotvorenju ličnosti. To je opšteljudski nalog našeg života i daleko prevazilazi 152 lekarsko i psihoterapeutsko područje. Ovo ostvarenje cclog čoveka, neprekidni proces individuacije, predstavlja put i putovanje ka nekom dalekom cilju.

Ocelotvorenje se podstičc arhetipskim slikama i simbolima koji povezuju svest i Ego sa Sopstvom. To mogu biti posebni simboli U obliku kruga ili četvorougla sa centralnom tačkom, tzv. mandale, ili osobe koje su ostvarile celovit život (na primer, Mristos, Buda ili boginje). Dalje, u ocelotvorenje se ubraja i to da čovek nauči da živi sa sve četiri tipološke orijentacionc funkcije (mišljenje, osećanje, oset, intuicija) i da pri tom razvija i integriše posebno svoje potisnute strane, takozvane funkcije manje vrednosti (3). Ocelotvorcnju doprinosi posebno socijalni aspekt živih simbola, pri čemu oni povezuju neku veću grupu ljudi. Ukoliko je neki simbol autentičniji, "materijalniji" i "shvatljiviji", utoliko jc univerzalnije i kolektivnije njegovo dejstvo. Ukoliko je simbol apstraktniji, diferenciraniji i specifičniji, utoliko više on dobija na jedinstvenosti i specifičnosti i time istovremeno gubi svoje univerzalno značenje.

(1) Simbol. Pojam simbola, po mom shvatanju, razlikuje se od pojma običnog znaku. Simbolično značenje i semioličko značenje su sasvim različite stvari... Na primer, stari običaj da sc prilikom prodaje nekog zemljišta predaje komad zelenog busena, može se vulgarno označiti kao "simboličan", ali je po svojoj prirodi sasvim semiotičan. Komad zelenog busena je znak stavljen na čitavo zemljište. Leteći točak na odelu železničkog činovnika nije nikakav simbol železnice, nego znak koji obeležava pripadnost železničkom preduzeću. Simbol, međutim, uvek pretpostavlja da je odabrani izraz najbolja moguća oznaka ili formula za relativno nepoznato slanje stvari, ali čije sc postojanje priznaje ili zahteva. Ako se, dakle, ločak sa krilima na uniformi železničkog činovnika objašnjava kao simbol, onda bi se time reklo da taj čovek ima posla sa nečim nepoznatim, koje se ne može drugačije ili bolje izrazili nego letećim točkom. (GW 6, § 894)

(2) Živi simbol formuliše suštinski nesvestan đco, i što jc taj deo opšlije raširen, to je opštiji i ulicaj simbola, jer u svakom dodiruje srodnu žicu. Kako je simbol, s jedne strane, najbolje mogućni i za datu epohu nenadmašni izraz za još nepoznato, to on mora proizlaziti iz onoga što je ponajviše izdiferencirano i najkomplikovanijc u savremenoj duhovnoj atmosferi. Ali kako živi simbol, s druge strane, mora da obuhvati ono što je srodno nekoj većoj grupi ljudi da bi na nju mogao uopšte da utiče, to on mora da zahvata upravo ono što može biti zajedničko većoj grupi ljudi. To nikakda nc može bili ono što je maksimalno izdiferencirano i vrlo teško dostupno, jer to doseže i shvata samo mali broj ljudi, nego to mora biti nešto toliko primitivno da njegovo široko prisustvo bude van svake sumnje. Samo ako simbol to obuhvata i izražava najboljim mogućim izrazom, onda on poseduje širok uticaj. U tome sc sastoji snažni i u isto vreme spasonosni uticaj nekog živog društvenog simbola. (G\V 6, § 901)

(3) Simbol je uvek tvorevina veoma kompleksne prirode, jer se formira od podataka svih psihičkih funkcija. Zbog toga on nije ni racionalne ni iracionalne prirode. On, doduše, ima jednu stranu koja sc odaziva razumu, ali i onu stranu koja je razumu nepristupačna, pošto se sastoji ne samo od podataka racionalne prirode, nego i od iracio-nalnih podataka čistog spoljašnjeg i unutrašnjeg opažanja. Bogatstvo naslućivanja i obilje značenja simbola zahtevaju ne samo mišljenje nego i osećanjc, a njegova posebna slikovitost, ako je uobličena u čulnu formu, izaziva ne samo oset, nego i intuiciju. Živi simbol nc može se ostvariti u otupelom i slabo razvijenom duhu, jer će se takav duh zadovoljiti simbolom koji već postoji, kakvog mu pruža tradicionalno postojeće stanje. (GW 6, § 903)