SENKA

U svom opisu i definiciji Senke, Jung prigodno polazi od opšteljudskih
iskustava o tome kako nemamo samo dobre i svetle strane, nego i svoju Senku. Pod tim se podrazumevaju sve tamne karakterne crte i mračni aspekti ličnosti. To nisu samo sitne slabosti i manjak Jepote, nego su to svi inferiorni delovi ličnosti, čiji se najniži slojevi gotovo i ne razlikuju od prirode nagona životinje (l). U Senku se ubrajaju svi potisnuti, niže vredni i defektni delovi ličnosti koji su dotle nesvesno yladali i željno
čeki vaJ i da budu integrisani u svest. To je težak moralni problem a ujedno i važan korak ka samospoznaji (2).

Osvešćivanje Senke nije samo važan zadatak u početnoj aktivnosti analitičke psihoterapije, nego je i životni zadatak svakog čoveka. Medutim, sopstveni delovi Senke često se projektuju na druge i na njima pogrešno suzbijaju. Stoga je osvešćenje Senke i povlačenje tih projekcija ozbiljan zadatak (3). U svojim snovima često srećemo Senku u osobama istog pola, pri čemu žene sanjaju prostitutke ili slične likove a muškarci pijane skitnice, provalnike ili one koji su "autsajderi" u društvu. Ako te mračne strane bića ostanu neopažene ili ako se ne blokiraju radikalno, onda se one mogu odvojiti od celine ličnosti i postati autonomni kompleksi koji izazivaju neurozu (4). Prilikom terapije se mora pokušati sa rešavanjcm zaostalih afekata i sa njihovim integrisanjem u celovito doživljavanje.

Pored individualne i lične Senke, postoji još arhetipska i trnnspersonnlna Senka. Slike i primeri za to su Mefisto, kao Senka Geteovog fausta ili Satnna, kao Senka Hrista (up. Zlo).

(l) Postojanje tamne s trane u čoveku, koja se ne sastoji možda samo od sitnih slabosti i manjkave lepote, nego od upravo demonske dinamike, predstavlja nešto što je samo po sebi strašno. Čovek, kao jedinka, retko kad zna nešto o tome. Njemu, kao pojedincu, izgleda neverovatno da on treba bilo gde ili na bilo koji način da nadmaši samoga sebe. Ako ta naivna bića postanu masa, onda će iz nje nastti čudovište u
delirijumu, a svaki pojedinac samo je još najmanja ćelija u telu monstruma gde on više ne može ništa drugo da učini nego da učestvuje u opijenosti krvlju monstruma i čak da ga podržava koliko može. Zbog potajne slutnje o toj mogućnosti mračne strane čoveka, ovoj se uskraćuje priznanje ... A crna slutnja ne kazuje da mi nismo celoviti
bez te negativne strane, da imamo telo koje, kao i svako drugo telo, bezuslovno baca svoju Senku, a mi negirnmo postojanje tog tela. Međutim , to telo je živo tinja sa animalnom dušom, tj. to je živi sistem koji bez pogovora sluša nagon. Ujedinjenje sa tom Scnkom znači povinovanje nagonu i poslušnost prema čudovišnoj dinamici koja
preti iz pozadine. Od toga nas želi osloboditi asketski moral hrišćanstva i, upozoravajući na opasnost, on želi da osujeti životinjsku prirodu u čoveku u njenoj najdubljoj osnovi. (GW 7, § 35)

(2) Senka je moralni problem koji provocira celinu Ja-ličnosti , jer niko ne bi bio u stanju da ostvari Senku bez znatnog angažovanja moralne odlučnosti. Da li je pri toj realizaciji rcč o priznavanju realnog postojanja mračnih aspekata ličnosti? Ovaj čin čini neophodnu osnovu samospoznaje svuke vrste i stoga, po pravilu, nailazi na znatan otpor. Ako sumospoznaja predstavlja psiho-terapeutsku meru, onda ona znači
naporan rad koji se može protegnuti na duži vremenski period.

Detaljnije istraživanje tamnih kurakternih crta koje formiraju Senku, odnosno raznih inferiornosti, pokazuje da one poseduju emocionalnu prirodu, odnosnu izvesnu autonomiju, pa prema tome pripadaju opsesivnoj ili, bolje, posesivnoj vrsti. Naimc, emocija nije nikakva delatnost, nego samo zbivanje koje snalazi čoveka. Afekti se, po
pravilu, odigravaju na mestima najmanje prilagođenosti i ujedno otkrivaju razlog smanjene prilugođenosti, naime izvesnu inferiornost i postojanje izvesnog nižeg nivoa ličnosti. Na ovom dubokom nivou i sa jedva kontrolisanim ili sasvim nekontrolisanim emocijama, čovek se ponaša manje ili više kao primitivne, koji nije sumo nevoljna žrtva
svojih afekata, nego uz to još poseduje znatnu nesposobnost moralnog rasuđivanja. (GW 9/II, § 14 f.)

(3) Ako zamislimo nekog ko je dovoljno hrabar da povuče svekolike projekcije svojih iluzija, onda ćemo dobiti jedinku koja je svesna postojanja znatne Senke. Takav čovek sebi je natovario nove probleme i konflikte. Sam je sebi postavio ozbiljan zadatak, jer sada ne može više da kaže da drugi čine ovo ili ono, da nisu u pravu i da se protiv
njih čovek mora boriti. On živi u " kući samosvesti", u unutrašnjoj pribranosti. Takav čovek zna šta je sve u svetu pogrešno, pa i u sebi samom, i kada nauči du se izbori sa sopstvenom Senkom, onda je učinio nešto stvarno za svet. Tada mu je pošlo zn rukom da odgovori na najmanji deo nercšenih, ogromnih pitanju našeg vremena. (GW 1 t,
§ 140)

(4) Inferiorno, pa čak i ono što je za odbacivanje, pripadaju meni i daju mi biće i telo, i to je moja Senka. Kako mogu biti suštastven, a da ne bacam Senku? I ono mračno deo je moje celokupnosti i, postajući svestan svoje Senke, ponovo dosežem do sećanja da sam čovek kao i svi drugi. U svakom slučaju, ovim prećutnim ponovnim otkrivanjem sopstvene celokupnosti, uspostavljeno je pređašnje stanje iz kojeg je
proizašla neuroza, tj. razdvojeni kompleks. Prećulkivanjem se može produžiti izolacija uz. samo delimično poboljšanje nastale štete. Svojom ispovešću, međutim, ja se ponovo bacam u naručje čovečanstva, oslobođen poroka moralnog progonstva. Metod katarze opravdava potpunu ispovest, i to ne samo intelektualno utvrđivanje činjeničnog stanja pomoću glave, nego i izazivanje zaostalih afekata, konstatovanje činjeničnog stanju uz pomoć srca. (GW 16, § 134)