SAMOOSTVARENJE

U jungovskoj psihologiji samoostvarenje je drugi naziv za individuaciju, U ovom doživotnom procesu ocelotvorenja i isceljenja, ljudsko Ja odnosi se na obuhvatno Sopstvo. Ostvarenje samoga sebe, svojeg Sopstva, ne predstavlja nikakav egoizam ili nekakav narcistički odnos prema samome sebi, kao što to misle kritičari iz neznanja (l), Budući da se čovek uči da uspostavi odnos prema Sopstvu kao nečemu "sasvim
drugačijem", on postaje ujedno sposoban za uspostavljanje odnosa sa Ti i svojom okolinom i otvoreniji je za prihvatanje Boga, Ćoveku imanentna težnja za samoostvarenjem u smislu celokupnosti predstavlja centralni etički i religiozni zadatak u životu,

Bitni koraci na putu samoostvarenja su samospoznaja, buđenje osećanja sopstvene vrednosti, samosvest i spoznavanje sopstvene slike. Bitan aspekt samospoznaje je u ocelotvorenju sopstvenih "mračnih strana" u srcu i u duši, što je propraćeno strahom i užasom (2). Jung to naziva uvidom u Senku, koja za savremene ljude sadrži dosta elemenata hdšćanskog pojma "greh". Umesto potiskivanja tih delova ličnosti ili njihovog projektovanja na dmge, ponizna samospoznaja pomaže u
prihvatanju mraka u samom sebi i pri integrisanju Senke, Spoznavanje i priznavamje te mračne strane omogućuje ujedno pojavljivanje pozitivnih strana naše sopstvene slike u boljem svetlu, Slika samoga sebe u ovde rečenom smislu odreduje, isto tako, Sopstvo, što opet isključuje ego ističnu želju Ega.

Ćovek koji na putu samoostvarenja spozna novu samosvest, koju svest nije proizvoljno izmislila, nego koju obasjava Sopstvo, dobija ujedno duboko osećanje vrednosti, osećanje da je čovek od vrednosti. Slično onome kako hrišćanin svoju vrednost izvodi iz hrišćanstva, dakle daje čovek koga Bog prihvata i voli, tako čovek u neprestanom procesu samoostvarenja spoznaje osećanje vlastite vrednosti. Navedeni
aspekti su pokazali da samoostvarenje jeste nešto više od obične po modne reči, Time bi se negirale neistinite i grozne tvrdnje jednog profesora teologije, koji iznosi da se ljudi putem samoostvarenja zavode na "bezbožništvo" i da "Selbst postaje idolopoklonstvo kojem se danas i u popovskim kućama prinose dovoljno krvave ljudske žrtve" (Deut. Pfarrerblatt, Jan, 1979, str. 8).

(l) Individuacija znači upojedinjavanjc i pretvaranje u vlastito Sopstvo, ukoliko pod inđividualnošću podrazumcvamo svoju najintimniju, poslednju i neuporcdivu jedinstvenost. Stoga bi se "individuacija" mogla prevesti i kao "posopslvenje" ili kao "snmoostvarenje" ...

Egoiste nazivamo "sebičnim", što sa pojmom Selbst, kako ga ovde tretiram, prirodno nema nikakve veze. Ali, nasuprot tome, samoostvnrenjc je, čini se, u suprotnosti sa samoodricanjem. Ovaj nesporazum je sasvim opšte prirode, budući da se između individualizma i individuacije ne pravi dovoljna razlika. Individualizam je namerno isticanje i naglašavanje tobožnje specifičnosti, nasuprot kolektivnim obzirima i obavezama. Međutim, individuacija znači upravo bolje i potpunije ispunjavunje kolektivnih odrednica čoveka, pri čemu dovoljno uvažavanje osobina individue doprinosi boljem socijalnom uspehu nego kada je posebnost zapostavljena ili čak
potisnuta. Jedinstvenost individue ne bi trebalo, naime, nikako posmatrati kao čudnovatost njene substance ili njenih komponenata, nego mnogo pre kao specifičnu mešavinu ili gradualnu razliku pri diferenciranju funkcija i sposobnosti koje su same po sebi univerzalne. Svako ljudsko lice ima nos, dva oka itd,, ali ovi univerzalni faktori
su promenljivi, i ta varijabilnost omogućava individualnu posebnost. Individuacija može stogu da znači nekakav psihološki razvojni proces koji ispunjava date individualne odrednice, drugim rečima, čoveka čini određenim, pojedinačnim bićem koje je neponovljivo. Time on ne postaje "sebičan " u uobičajenom smislu, nego ispunjava samo svoju  posebnost koja je, kao što je rečeno, od individualizma daleko koliko nebo i zemlja. (GW 7, § 266 f.)

(2) Kao što je radi individuacije, odnosno samoostvarenja, neminovno praviti razliku između toga kako čovek izgleda samom sebi u kako drugima, to je potrebno da čovek bude svestan svog nevidljvog sistema odnosa sa nesvesnim, onime sa Animom, kako bi se mogao razlučili od nje. Od nesvesnog čovek ne može da se razlikuje. U vezi sa personom je, razume se, lako nekome objasniti da su čovek i njegova funkcija dve
različite stvari. Međutim, kada sc radi o Animi, onda sc teško može povući razliku, a problem nastaje zbog toga što je ona nevidljiva. Čovek, štaviše, gaji čak prcdrasudu da sve što dolazi iznutra potiče od urođene osnove bića. "Snažan čovek" će nam možda priznati da je u "privatnom životu" zaista opasno nedisciplinovan, ali je to njegova slabost sa kojom se on u neku ruku solidariše. Ta tendencija sadrži, naravno, deo
kulturnog nasleđa koji nije za potcenjivanje. Ako on zna da njegova idealna persona nije odgovorna ni za šta manje od njegove idealne Anime, onda su njegovi ideali uzdrmani, svet postaje dvozn ačan, pa i on sam postujc dvoznačan. Njega spopada sumnja u dobro i, što je još gore, u njegove dobre namere. Ako razmislimo sa kojim je snažnim istorijskim pretpostavkama naša najintimniju ideja povezuna sa dobrim namerama, onda ćemo shvatiti da je u smislu našeg dosadašnjeg pogleda na svet prijatnije da optužimo ličnu slabost, nego da uzdrmamo ideale. (GW 7, § 310)