RELIGIJA

Jung pojam religije ne definiše u dogmatskom ili teološkom smislu, nego kao religiozno iskustvo božanskog i/ili transpersonalnog. Pod religijom se ne zamišlja određena veroispovest ili konfesija, nego "poseban stav svesti koja je promenjena saznanjem numinozuma" (1). Numinozno (R. Oto) i sveto su ono neshvatljivo božansko što obuzima čoveka i ujedno se doživljavaju kao sila koja pobuđuje poverenje
i strah. Snagu tog doživljaja Jung vidi u sledećim primerima sa njihovim pozitivnim i/ili negativnim iskazima: "Dog, demon, đ avo, anđeo , sumanutost i drugi." Kao psiholog empiričar, Jung u svojoj definiciji religije ide dalje od hrišćan skih konfesija i uključuje i religiozne likove kao što su Buda, Muhamed ili Kofučie. Religiozni 
fenomeni i simboli dolaze, smatra Jung, do izražaja i u antičkim mitovima, na primer u kultu Atisa, Kibele, Mitre i Velike Majke. Jung smatra da iz višestrukih rcligiomih saznanja, snova i čovekovih vizija može da izvede dokaze o "rdigioznoj  funkciji duše"(2).Sve ono što je našlo svoj izraz ili je zapisano u biblijskim spisima i hrišćanskim dogmama, ima svoj pandan u religioznoj funkciji duše. Pomenuta imena i božanske slike izraz su religioznog arhetipa koji je utisnut u svakog čoveka. Taj iskonski pečat čini dispoziciju duše koja, u zavisnosti od pripadnosti izvesnoj kulturi ili religiji, proizvodi najraznovrsnije božanske slike. Nejasnoća i nesvesnost u vezi sa  pitanjima religij i slike Boga mogu, po  Jungu da kod jedinke odvedu do psihomentalnih oboljenja. Za Junga, religije bi trebalo da su "psihoterapeutski sistemi ", koji se na sličan način bave poremećajima duše, kao što to pokušavaju razni terapeutski metodi, ali kao "konfesije" često deluju u suprotnom smeru, štiteći ljude od neposrednog
religioznog saznanja (3).

(l) Želim da pojasnim da pod pojmom "rcligija" ne mislim na veroispovest. Međutim, tačno je da se svaka konfesija zasniva izvorno na saznanju numinozuma, s jedne strane, ali i na vernosti (lojalnosti, pistis), na verovanju i poverenju prema određenim iskustvima numinoznog delovanja i iz toga rezultirajuće promene svesti, s
druge stnne, Preobraćenje Pavlovo predstavlja uverljivi primer za to. Moglo bi se, dakle, reći da izraz "religija '' obeležava poseban stav svesti koja je izmenjena saznanjem numinozuma, (GW ll,§ 9)

(2) Ali ako dokažem da duša po prirodi poseduje religioznu funkciju i ako
tražim da najplemenitiji zadatuk svakog vaspitanja (odraslog čoveka) bude prevođenje onog arhetipa slike Boga, odnosno njenog zračenja i delovanja na svest, onda će me teologija, zapravo, uhvatiti za ruku i dokazali mi "psihologizam". Ako u duši ne počinju iskustveno najveće vrednosti (bez štete po takođe prisutan antinomon pneuma), onda me psihologija ne bi ni najmanje zanimala, pošto duša onda ne bl bila ništa drugo do bedno isparenje, Ali iz stostrukog iskustva znam da ona to nije, nego da, štaviše, sadrži pandan svih onih stvari koje je formulisala dogma, pa i nešto više od toga, što upravo dušu osposobljava da bude ono oko kojem je određeno da vidi svetlost. Za to su njoj potrebni neizme'rna širina i neizmerna dubina. Zamerano mi je "obožavnnje
duše". Ne ja, nega Bag sam je nju izdizao u  nebesa! Nisam ja pripisao duši religioznu funkciju, nego sam izneo činjenice koje dokuzuju da je duša "nafuraliter religios", tj. da poseduje religioznu funkciju, koju nisam ja usadio ili protumačio, nego je ona proizvodi iz sebe same, ne dobijajući za to povoda preko bilo kakvih mišljenja ili sugestija. (GW 12, § 14)

(3) Ono što se obično i uopšte naziva "religijom", to je u začuđujućem stepenu zamena pojma da se ozbiljno pitam da li ta vrsta religije, koju radije označavam konfesijom, nema neku važnu funkciju u ljudskom društvu. Ona ima očiglcđnu svrhu da neposredno iskustvo nadoknadi izborom odgovarujućih simbola koji su zaodenuti u čvrsto organizovan u dogmu i ritual. Katolička crkva je odr.lava svojim apsolutnim
autoritetom, protcstanlska crkva (ako sc ovaj pojam još može koristiti) riagla!lavanjcm vere uz jevanđcljsku poruku. Sve dok ova dva principa poseduju delotvornost, ljudi su uspešno bili njeni od neposrednog religioznog saznanja. štaviše, oni se mogu čak obratiti crkvi ako im se, ipak, nešto direktno dogodi, jer ona može da odluči da li suznanje
dolazi od Boga, ili Satane i da U ga treba prihvatiti ili odbaciti. (GW 11, § 75)