REGRESIJA

Pod regresijom podrazumevamo povratak korenima našeg bitisanja i
prilagođavanje unutrašnjem svetu. Pri tom se aktiviraju stariji i raniji načini ponašanja iz istorijskog razvoja. Ovaj povratak na nekadašnje životne etape sve do padanja u rane periode detinjstva i u arhaična duševna stanja ranog čovečanstva, može imati pozitivnih i negativnih posledica po sadašnji život (1). Negativne posledice nastaju ako dolazi do disocijacije ličnosti i psihoneurotskih simptoma koji vezuju psihičku
energiju i razaraju je (ili je "sagorevaju"). Kod regresije može doći i do vezivanja za praslike, na primer za sliku oca ili sliku majke, što se uzrokuje i forsira realnim teškoćama u odnosima sa roditeljima. Pozitivna i terapeutska dejstva regresije sastoje se u oživljavanju i otkrivanju dotle nesvesnih životnih mogućnosti (2) koje treba
integrisati u svesni život. Tu se ubraja razvoj inferiorne psihičke funkcije, kao što je nerazvijena senzitivna funkcija kod misaonog tipa, a koci realiste i osetnog tipa to je slučaj sa intuicijom ili sa mogućnostima naslućivanja. Ukoliko bi funkcije sa druge pozicije trebalo da budu takozvane osnovne funkcije, onda bi razvoj prema regresiji prirodno tekao u obrnutom smeru (tipologija i progresija).

(1) Čovek je, bez sumnje, sposoban za dalekosežnu mehanizaciju, ali ipak ne u toj meri da. bi se sam mogao predati bez ostatka, ne pretrpevši pri tom nikakvu štetu. Ukoliko se više ideotifikujc sa nekom novom funkcijom, utoliko je on više poseda psihičkom energijom i utoliko više uskraćuje Iibido drugim funkcijama. Doduše, one za duže neme podnose znatan gubitak psihičke energije, ali ipak moraju jednom da reaguju na to. Budući da im sc, naime, oduzima Iibido, one postepeno spadaju ispod
praga svest i, njihova asocljatlvna veza sa svešću  slabi time one postcpeno tonu u nesvesno. To se može izjednačiti sa regresivnim razvojem, naime sa opadanjem relativno razvijene funkcije na infantilne i, naposletku, na arhaični nivo. Ali pošto je čovek
relativno mali broj milenijuma proveo u kultlvlsanom, u mnogo više milenijuma u nrkultivisanom stanju, to se u njemu, prema tome, arhaični modaliteti funkcija još izvanredno vitalni, pa se mogu lako oživeti. Ako se gubitkom llblda neke funkcije dezintegrišu, onda stupaju na snagu njihove arhaične osnove u nesvesnom.

Ovakvo stanje znači disocijaciju ličnosti, pri čemu arhaične funkcije nemaju nikakvu direktnu vezu sa svešću, pa prema tome i ne postoje nikakvi prohodni mostovi između svesti i nesvesnog. Ukollko ovo samolišuvanje ide dalje, utoliko napreduje i arhaizacija nesvesnih funkcija, a time raste i značaj nesvesnog. ONda nesvesno počinje 
sa simptomatičnim ometanjem usmerene funkcije i time počinje onaj karaktcrlstlčan circulus viluosus koji se sreće kod nekih neuroza: čovek pokušuva da posebnim naporima kompenzira nesvesno ometanje usmerene funkcije , i to nadmetanje se u datom slučaju nastavlja sve do nervnog sloma. (GW 6, § 569 f.)

(2) Ako se samo podsetimo da je otkazivanje svesnog stava bilo razlog gomilnnja psihičke energije, onda sada shvatamo u kojoj meri nesvesni, regresijom aktivirani sadržaji, predstavljuju dragocene začetke: oni, naime, sadrže elemente neke druge funkcije koja je bila isključena svesnim stavom a koja bi bilu osposobljena za efikasno nadopunjavanje ili zamenu otkazujućcg svcsnog stava. Ako otkaže mišljenje, kao
funkcija prilagođavanja, jer sc radi o situaciji kojoj se čovek može prilagoditi samo putem emocionalnog udubljivanja, onda regresijom uktivirani nesvesni materijal sadrži upravo nedostajuću emotivnu funkciju, ali još u embrionalnoj, odnosno arhaičnoj i nerazvijenoj formi. Na isti način regresija će kod suprotnog tipa delotvorno aktivirati
funkciju mišljenja koja kompenzira otkazujuće svesno emocionalno udubijivanje. Aktiviranjem nesvesnog stanja stvari, regresija konfrontira svest sa problemom duše, nasuprot problemu spoljašnjeg prilagođavanja. Prirodno je što se svest opire prihvatanju regresivnih sadržaja, ali je ona, naposletku, zbog nemogućnosti progresijc,
prinuđena da se potčini regresivnim vrednostima. Drugačije rečeno: regresija dovodi do potrebe prilagođavanja duši, unutrašnjem psihičkom svetu. (GW 8, § 65 f.)