PSIHOTERAPIJA

Psihoterapija je psihički metod lečenja, koji se prvenstveno odreduje putem međuljudskog susreta između terapeuta i pacijenta i ostvaruje se kroz otvoren razgovor, ispunjen poverenjem. U ovaj dijalektički odnos (analiza) (l) dvoje partnera se uključuju celovito, saopštavajući otvoreno vlastite osete i osećanja, misli i prisećanja . Pomoću mogućnosti naslućivanja i intuicije, oboje tragaju za razvojnim mogućnostima i 
rešenjima konflikta. Psihoterapija je usmerena na transformaciju bolesnih duševnih stanja u normalno prilagođavanje životu. Kao sistem lečenja, psihoterapija bi trebat!o, po Jungu, da vodi računa ne samo o višeslojnim duševnim iskustvima, nego i o ekonomskim, političkim, filozofskim i religioznim pitanjima (2 ) . Kao dijalektički postupak, ona je neka vrsta suočavanja i dijaloga poverenja između dva lica (3). Pri
tome se manje radi o transferu znanja a više o individualnoj transformaciji i oce!otvorenju koji ne mogu biti nametnuti. Psihoteratpija se sve više konfrontira i sa pitanjima pogleda na svet, koji su ranije bili deo duhovnog dušebrižništva (4).

(l) Savremena psihoterapija neće, kako mi sc čini, biti pošteđena potrebe da se učenjem znatno revidira, sve dok ne bude u stanju da svoj predmet, naime ljudsku dušu u njenom celokupnom obimu, ne samo neurotski zamišlja, nego i da sagleda procese duše u njihovim pravim proporcijama. Ne samo opšte shvatanje neuroze, nego i kompleksne psihičke funkcije, kao na primer funkcija sna , imaju potrebu za
temeljitom revizijom. U ovoj oblasti doŠlo je do pozamašnog broja pogrešnih poteza, pri čemu je, na primer, po sebi normalna funkcija sna podvrgnuta istom shvatanju kao i bolest. Kasnije će sc ispostaviti da je psihotcrnpija otprilike počinila iste greške kao i stara medicina, koja je suzbijala groznicu smatrajući je štetnom. (GW 10,§ 369)

(2) Pretendujući da bude metod lečenja, psihoterapija mora u postavljanju vlastitih ciljeva da priznn i potrebu pretvaranja smanjenog prilagođavanja, koja je element svakog bolesnog stanja, u normalno prilagođavanje. Prilagođenost jednog psihičkog sistema tiče se, međutim, određenog vremena i uslova okoline, pa stoga i nije
zauvek i večno utvrđena. Prilagođenost nije nikakvo trajno i opštevažeće stanje koje se, jednom ostvareno, može zadržati zauvek, nego je ona stalan progresivan proces koji za neophodnu pretpostavku ima isto tako stalno posmatranje promena spoljašnjih i unutrašnjih okolnosti. Sistem lečenja, koji prcnebregava  značajne "kolektivne predstave" političke, ekonomske, filozofske i religiozne prinude ili hotimično previđa
njihovo temeljito priznavanje kao postojećih snaga, teško zaslužuje da se nazove terapijom. Štaviše, to je stranputica u bolesno trvrloglavi protestni stav koji je sve drugo, ali ne j prilagođen. Prilngođenost, kao krilerjjum lečenja, bezuslovno je potrebna, mada ona nije jedini kriterijum.

Razmatranje opštih pretpostavki i vodećih ideja, značajna su tačka programa u savremenoj razvoJnoj etapi psihoterapije, jer time postojeće, prećutne i stoga utoliko opasnije pretpostavke, dolaze do opšte svesti. Psihoternpija ne može ni pod kakvim okolnostima biti samo jedan metod ili samo jedan sistem jer su jedinke i sklonosti različite, i to toliko tcmeljito različite, da se ne treba mnogo žuriti sa uklanjanjem
svakog šematizma, doktrinerstva i dogmatizma, i ne bi trebalo da razvoj terapije gura na slepi kolosek. (GW 1O, § 1043 f.)

(3) Dijalektika je prvobitno bila veština vođenja razgovora antičkih filozofa ali je već prilično rano korjšćena za označavanje postupka izvođenja novih sinteza. Osoba je psihički sistem koji, u slučaju delovanja na drugu osobu, stupa u uzajamno de!ovanje sa drugim psihičkim sistemom. Ova možda nujsavremenija formulacija
psihoterapeutskog odnosa lekara i pacijenta veoma sc udaljila od prvobitnog mišljenja da je ps1boterapija metod koji može primenjivati bilo ko za posttizanje željenog efekta na stereotipan način . (GW 16, §l)

(4) Današnja psihoterapija ne teži tome, nego je često, čak, prinuđcna da u izvesnoj meri, koja je stvarno i prvobitno pripadala duhovnom dušebrižništvu, preuzme upravljanje dušom, što psihoterapiji daje povoda za obavljanje vaspitnih poslova koji od terapeuta iziskuju znanje i umeće. Tako lekar u nekim prilikama zapada u probleme, pa njegovo lečenje može da odbije iz razloga svoje nekompetentnosti, ali problemi se mogu Ječiti ukoliko on ispunjava neophodne uslove. Ovde se praktično lcčenje neposredno sukobljuju sa pitanjima pogleda na svet, i zaista nema ni najmanjeg sm1sla da se takva pitanja, kao netipična, stavljaju na stranu, čime sc pacijentu presecaju potrebne veze sa značajnim problemima vremena i ometa njcgovo prilagođavanje, sto ga gura u neurotično bitisanje u prikrajku. A to je buš ono što nije
svrha terapije. (GW lO, § 1045)