PSIHA

Za Junga, psiha je celokupnost svih svesnih i nesvesnih psihičkih procesa, dok duša više predstavlja kompleks funkcija sa izvesnim knrakterom ličnosti (l). Celovitost psihe definiše se prema svesti i nesvesnom. Prvo bi trebalo shvatiti kao mogućnost prilagođavanja spoljašnjoj stvarnosti, a dtUgo kao dubinu psihe. Za Junga, psiha ili
psihičko nisu privezak moždane funkcije ili telesnih procesa, nego fenomen za sebe.

Po Jungu, psiha je mikrokosmos, u kojem Ja-svest čini samo ograničeni isečak koji okružuje nesvesno kao nešto bezgranično. U psihi postoje "nasledeni" modaliteti funkcionisanja i ponašanja, "koji omogućavaju izvesne načine mišljenja, osećanja i imaginacije" (2). Sledeću diferencijaciju Jung vrši povlačenjem razlika između individualne i kolektivne psihe (vidi i kolektivno nesvesno). Kolektivne su sve one
osnovne forme mišljenja i osećanja, svi osnovni podsticaji i dogovor ljudi o tome šta je svima zajedničko. Identitet jedinke sa kolektivnom psihom omogućava osećanje o opštem značaju predstava, stavova i vrednosti, s jedne strane, i skriva opasnosti gušenja svake individualnosti, s druge strane. Stoga je razvoj svesti pojedinca i
mtegracija nesvesnih sadržaja bitan zadatak. Pritom jedinka i Ja-svest, po Jungu, zavise od sledećih faktora: (l) od uslova kolektivne ili socijalne svesti i (2) od nesvesnih kolektivnih dominanti, odnosno arhetipova.

Psiha je energetski sistem i proces, koji treba gledati u odnosu prema
fiziološkim osnovama života. Važni su izbalansiranost i ravnoteža svih psihičkih faktora, kako destruktivne tendencije u jedinki i društvu ne bi stekle dominantnu prevlast. Preko uzajamnih odnosa psihe i tela, koje istražuje psihosomatska medicina psiha učestvuje i u besprostomo-bezvremenskom obliku bića. Za Junga je relativan ili parcijalni identitet psihe i fizikalnog kontinuuma od najvećeg teorijskog značaja, jer oni doprinose uspostavljanju celovite slike sveta (3).

(l) U toku svojih istraživanja strukture nesvesnog, našao sam se pobuđen da izvršim pojmovnu diferencijaciju između duše i psihe. Pod psihom podrazumevam celokupnost svih psihičkih procesa, kako svesnih tako i nesvesnih. Nasuprot tome, pod dusom podrazumevam izvestan, razgraničen kompleks funkcija, koji bi se najbolje mogao označiti kao "ličnost". (GW 6, § 877)

(2) svojstvo psihe da bude mikrokosmos narodi starog veka pripisivali su
psihofizičkom čovrku. Veliko je precenjivanje pridavati takva svojstva Ja-svesti. Sa nesvesnim, međutim, stvari stoje drugačije. Naime, ono se ne može opisati per dejinitionem i efektivno. Stoga ono mora da znači nešto bezgranično, u malom ili velikom. Da li ga možemo nazvati mikro kosmosom, zavisi samo od pitanja da li se delovi sveta mogu dokumentovati s one strane individualnog iskustva u nesvesnom, tj. izvesne konstante koje se ne stiču individualno, nego su apriori prisutne. Ove stvari su već odavno poznate iz učenja o instinktima i iz bioloških iskustava sa simbiozama insekata i biljaka. Međutim, kod psihe odmah imamo posla sa strahom od "nasleđenih predstava". Po svoj prilici nije rcč o tome nego, štaviše, a priori o prenaatalno određenim modalitetima ponašanja i funkcija. Može se, naime, pretpostaviti da onako kako pile na celoj Zemlji na isti način izlazi iz jajeta, postoje i načini psihičkih funkcija, tj. izvesni načini mišljenja, osećanja i imaginacije koji se svuda i u svakom vremenu mogu
dokazati neza.yisno od svake tradicije. (GW 16, § 206)

(3) Mada sam čistim psihološkim razmišljanjem došao do toga da posumnjam u samu psibičku prirodu arhetipova, ipak rezultati fizike nagone psihologiju da revidira svoje čisto psihičke pretpostavke. Fuika joj je, naime, demonstrirala zaključnk da je na nivou atomskog reda veličina zamišljen posmatrač u objektivnoj stvarnosti i da je
samo pod tim uslovom moguća zadovoljavajuća šema objašnjenja. S jedne strane to znači subjektivni momenat koji se vezuje za fizikalnu sliku sveta, a s druge strane to Je neophodna veza sa objektivnim kontinuumom prostora i vremena za objašnjenje psihe. Ma koliko se fizikalni kontinuum može predstaviti, ipak je njegov neophodni
psihički aspekt neočigledan. Od najvećeg teorijskog značaja je relativni ili parcijalni identitet psihe i fizikalnog kontinuuma, jer ona je utoliko snažno pojednostavljenje ukoliko premošćuje prividnu nesamerljivost između fizikalnog i psihičkog sveta, i to svakako ne na očigledan načio, nego na fizikalnoj strani putem matematičkih jednačiua, a na psihološkoj strani putem postulata, arhetipova j njihovih sadržaja izvedenih iz empirije, ako takvi uopšte postoje. Arhetipovi se javljaju tek prilikom posrmatranja i u iskustvu, naime tako da sređuju predstave, što sc dešava nesvesno, pa sc zato uvek tek naknadno spoznaje. Oni asimiliraju materijal predstava, čije se poreklo iz pojavnog sveta ne može osporiti, i time postaju vidljivi i psihički. (GW 8, § 440)