PROTESTANTIZAM

Kao sin protestantskog sveštenika u Švajcarskoj, Jung se tokom svog života batvio i pitanjima religije, posebno protestantizmom. Kao psihijatar i psihoterapeut, Jung  se intenzivno suočavao sa religioznim pitanjima i sa pitanjima smisla života. Pri tom mu je padalo u oči da na razgovore dolaze više protestanti nego katolici, što je kasnije i statistički dokumentovao (l). Jung je smatrao da se ·"nered" i poteškoće u duševnom životu protestanata, izmedu ostalog, zasnivaju na siromaštvu živih simbola i na izvesnom racionalizmu. Jung se posebno kritički izražava u kontekstu tzv. Bultmanove demitologizacije, koji je biblijske priče lišio njihovog mitskog i simboličkog ruha, kako bi jasno izneo poruku i sadržaj predskazanja (2). U svojim mnogobrojnim neligiozno-psihološkim izjavama i spisima Jung je izneo zapažena razmišljanja, od kojih ćemo ovde, primera radi, parafrazirati samo neke. Mnogi savremeni i misaoni ljudi ne mogu se više sasvim upustiti u jednu ili drugu konfesiju, iako bi to predstavljalo korisnu mogućnost da se struktuira haos nesvesnog. (Jung inače pravi razliku između religije i konfesije, up. C.G. Jung, Von Religion und Christentum, Walter 1987.) Dvojstvo između svesne volje i nesvesnih pobuda i motiva pojačava
se rascepom crkve i neprekidnim cepanjem na stotine verskih pravaca u protestantizmu. S druge strane, Jung ovu rascepkanost ocenjuje i kao znak životnosti i kao mogućnost diferenciranja u religioznoj sferi (2). Jaka koncentracija protestantizma na Hrista, kao Spasitelja i Mesiju, za Junga je postala centralni simbol ocelotvorenja i indiviuacije (4).

(l) Pominjem ovo, jer u našem \'remenu ima bezbroj ljudi koji su izgubili svoju veru u jednu ili drugu svetsku religiju i više ne nalaze nikakav priključak njima. Dok život bez nje i dalje mirno teče, gubitak ostaje gotovo neprimećen. Ali ako čoveka zadese nevolje, onda se ti odnosi često menjaju sasvim neočekivano. Onda čovek počinje da traži izlaz i du razmišlja o smislu života i zapanjujućim iskustvima koje on sobom nosi. Prema jednoj statistici, ovde se lekar više pojavljuje kod Jevreja i protestanata, a manje kod katolika. (To je utoliko tipično što se Katolička crkva oseća odgovornom za brigu o duši, cura animarum.) Ćovek veruje nauci, pa se stoga danas psibijatrima postavljaju pitanja koja su nekad pripadala sferi teologije. Ljudi osećaju da je velika razlika čvrsto verovati u sadržajan način života ili u Boga i besmrtnost. Sablast smrti koja im se preteći prikazuje, često je snažan pokretač kod takvih misli. Od pradavnih vremena ljudi su sebi stvarali predstave o jednom ili o većem broju najviših bića i o onostranosti života. Samo moderno dolJa veruje da može bez njih. (GW 1811, § 565)

(2) Bultmanov pokušaj demitologizacije predstavlja konsekvencu protestantskog racionalizma i vodi progresivnom osiromašenju simbolike. Ono što preostaje nije više dovoljno da bi se izrazio toliko bogat (i tako opasan) svet nesvesnog i priključio svesti ili se ukrotio u toj meri. Time protestantizam postaje još dosadniji i siromašniji nego što već jeste. I on će se kao i dosad, beskrajno raslojavati, što je i nesvesna namera celog ovog poduhvata. Reformacijom, on je već izgubio jednu nogu - obavezan ritual. Otada on stoji na hipertrofiranoj drugoj nozi, na verovanju koje je time nečuveno otežano i postepeno postalo nepristupačno. Ovom defolijacijom drveta simbola, religija postepeno postaje prlvatna stvar, ali ukoliko je duhovno siromaštvo protestanata veće, utoliko on ima bolje izglede nego katolik koji se još uvijek nalazi 
kompletno u posedu jedne zaista kolektivne religije. (Briefe JI, str. 211)

(3)Protestantizam je prvenstveno, ako se pravilno shvati, religija za odrasle. Katolička crkva je majka, dok protestantizam pre igra ulogu oca. Protestantizam čini od deteta odraslog čoveka, a svaki odrastao čovek ima svoje stanovište. Stoga mi sc čini da životna snaga protestantizma upravo izvire iz njegove rasecpkanosti. Tu
rascepkanost posmatram kao znak vitalnosti koja, u osnovi, nije ništa uznemirujuće. Ubeđen sum da protestantizam odgovara osnovnoj potrebi čoveka. Katolicizam postavlja isuviše crkvu između Boga i čoveka, dok za slabe protestantizam nije dovoljno situiran između Boga i čoveka. (Briefe l, str. 454)

(4) Protestantizam je napustio gotovo celokupnu dogmu, na primer rtual, i konecntrisao sc na Hrista, na Mesiju. Po mom skromnom shvatanju, to je baš onako kako bi trebalo biti, jer to pokazuje da je protestant iskusio vodeći princip ili princip spasenja, koji se manifestujc u ljudskoj psihi. On sc naziva instinkt, intuicija i nesvesno.
"Ime je odjek i dim", kaže Geteov Faust. Pa ipak, ta imena ukazuju na nešto osnovno, na tajanstveno delotvornu veličinu koja obuhvata celog čoveka. Jz tog razloga ona je nauka, koja Ide od unutarnjeg ka spoljašnjem, od poznatog ka nepoznatom, nazvala Sopstvo (das Sclbst), za razliku od Ega, koje samo čini središte svesti. (Briefe Ill, str. 214) .