PROJEKCIJA

Pod projekcijom se podrazumeva izmeštanje sopstvenih nesvesnih duševnih saržaja. Po pravilu, određene osobe ili objekti iz spoljašnjeg sveta pružaju za to podsticaj i daju "aktuelni povod". Radi izvesne diferencijacije višeslojnosti ovih psihičkih procesa, Jung pravi razliku između pasivne i aktivne projekcije. U prvu ubraja sva bolesna izmeštanja sopstvenih kompleksa u druge, suočavanje ili čak suzbijanje sopstvenih poteškoća na drugome. "Pasivni" su oni psihički procesi u tom smislu da se odvijaju nesvesno i da se podnose. Pa ipak, mnoge svakodnevne i "normalne" projekcije odvijaju se prema uzoru pasivne projekcije. Međutim, u aktivnu projekclju se ubrajaju svi činovi uživljavanja, pri čemu se jedinka prenosi u neku drugu ili se u nju uživljava (l). Poznata parabola o projekciji je slika balvana u sopstvenom oku i traženje ivera u oku bližnjega.

Mnogi međuljudski odnosi se kvare delovanjem projekcije i na tome se zasnivaju veoma brojni nesporazumi (2). Na neobičan način neurotične osobe naginju projekciji nesvesnih kompleksa na druge, gledaju i ocenjuju ih (često ih i osuđuju!), kroz vlastite "naočare" sa svojim iskrivljenim mogućnostima opažanja. Trebalo bi da bude jasno da projekcije dovode do velikih problema između zavađepih ljudi, grupa i država. Osvešćenje projekcije, njeno vraćanje i integrisanje u sopstvenu ličnost, predstavljaju težak i dugotrajan proces. Iako bi zajednički život ljudi tako postao bitno podnošljiviji, mnogi očekuju promene kod drugoga da bi sačuvali iluziju kako su oni sami dobri i normalni ljudi (3).

(1) Projekcija znači izmeštanje nekog subjektivnog procesa u objekt. (To je u suprotnosti sa introjekcijom). Prema tome, projekcija je proces disimilacije, ukoliko se subjektu oduzima subjektivan sadrlaj i, u neku ruku, ugrađuje u objekt. To su ne samo čni i inkompatibilni sadržaji, kojih se subjekt oslobađa putem projekcije, nego i pozitivne vrednosti, koje su subjektu iz bilo kojih razloga nepristupačne, na primer zbog samopotcenjivanja. Projekcija se zasniva nu arhaičnom identiietu subjekta i objekta, ali se kao projekcija može označiti tek onda ako je nastupila potreba rušenja identiteta sa objektom. OVa nužnost se pojavljuje kada identitet stvara smetnje, tj. ako zbog odsustva projektovanog sadržaja prilagođavanja bitno smanjuje i stoga postaje poželjno vraćanje projektovanog sadržaja u subjekt. Od tog trenutka dotadašnji parcijalni identitet dobija karakter projekcije. Stoga izraz "projekcija" označava stanje identiteta koje je primc! no i stoga postalo predmet kritike: bilo sopstvene kritike od strane subjekta bilo kritike nekog drugog.

Možemo razlikova ti pasivnu i aktivnu projekciju. Prvi oblik je obična formu patoloških i brojnih normalnih projekcija koje ne proističu ni iz kakve namere, nego su isključi" o automatsko zbivanje. Drugi oblik nnlazimo kao bitan sastavni deo akta uživljavanja. Uživljavanje znači, doduše, kao celina, proces introjekcije, budući da služi tome da objekt dovede u intimnu vezu sn subjektom. Radi uspostavljanja ove veze, 
subjekt odvaja od sebe izvestan sadržaj, na primer osećanje, premešta ga u obJekt i tako unosi život u njega i objekt uključuje u subjektivnu sferu. Ali aktivna forma projekcije može se sresti i kao čin prosuđivanja, čija je svrha u razdvajanju subjekta od objekta. U tom slučaju subjektivan sud, kao važeće stanje stvari, odvaja se od subjekta i premešta u objekt, zbog čega se subjekt distancira od objekta. Prema tome, projekcija je proces introverzije ukoliko ona, nasuprot introjekcijiI, ne dovodi ni do kakvog unošenja i ujednačavanja, nego do razlučivanja i odvajanja subjekta od objekta. Stoga ona igra glavnu ulogu kod paranoje, koja redovno dovodi do totalne izolacije subjekta. {GW 6, § 870 f.)

(2) Baš kao što je čovek sklon da prihvati da je svet onakav  kakvim ga vidimo, tako i naivno prihvata da su i ljudi onakvi kakvim ih zamišljamo. Na žalost, u poslednjem slučaju još nema nikakve fizike koja bi dokazala nesklad između opažanja i stvarnosti. Iako je mogućnost grube obmane višestruko veća nego kod čulnog
opažanja ipak smelo i naivno projektujemo svoju sopstvenu psihologiju na ljude iz okoline. Svako sebi na ovaj način stvara čitav niz mamje ili više imaginarnih odnosa, koji se bitno zasnivaju na takvim projekcijama. Među neurotičarima ima čestih slučajeva, u kojima je projekcija fantazije takoreći jedina mogućnost ljudskih odnosa. Čovek koga uglavnom opazim vlastitom projekcijom, predstavlja  imago ili nosioca imaga, odnosno simbola. Svi sadržaji našeg nesvesnog konstantno su projektovani u našu okolinu i mi ćemo uspeti da ih razlikujemo od stvarnih svojstava istih samo ukoliko budemo u stanju da proniknemo u izvesne osobnosti naših objekata kao projekcija, kao slika. Ukoliko nismo svesni projektovanog karaktera nekog objektivnog svojstva, onda ne možemo učinili ništa drugo, nego da naivno živimo u uverenju da ono zaista pripada objektu. Svi naši ljudski odnosi puni su takvih projekcija, i onaj kome to u području ličnog nije jasno, tome bi trevbalo skrenuti pažnju na psihologiju štampe u ratom znhvućcnim zemljama. Cum grano salis čovek u protivniku vidi sopstvene greške koje ne priznaje. Izvanredni primcri mogu se naći u svim ličnim polemikama. Onaj ko ne poseduje ncobičnu meru samoosvešćenja neće stajati iznad: nego najčešće ispod 
svojih projekcija, jer prirodno duhovno stanje pretpostavlja postojanje svih projekcija. Projektovanje nesvesnih sadržaja su prirodna stvar i datost. (GW 8, § 507)

(3) čovek izvesno želi bolje odnose sa ljudima iz svoje okoline ali, naravno, pod uslovom da oni odgovaraju našim očekivanjima, tj. da su volnji nosioci naših projekcija. Ali ako čovek postane svestan tih projekcija, onda time lako dolazt do otežavanja odnosa premu drugom čoveku, jer nema mosta iluzija, preko kojeg bi slobodno mogli oticati ljubav i mržnja i sve one navodne vrline, koje druge žele da "uzdižz" i 
"popravljaju", ukoliko se to može lako i na zadovoljavajući način dati nekome na znanje. Kao posledica otežuvanja dolazi do nagomilavanja libida, čime nepovoljne projekcije postaju svesne. Onda se subjcktu prilazi sa zadatkom da na svoj račun preuzme sve one prostakluke, odnosno vragolije koji su smelo podmetani drugome i zbog čega se čovek celog života srdio. Ono što u tom postupku iritira, to je, s jedne 
strane ubeđenje da , bi život bio bitno podnošljiviji kada bi se svi ljudi tako ponašali, dok, s druge strane, postoji najžešći otpor protiv toga da se taj princip primeni na samom sebi i to sasvim ozbiljno. Ako neko drugi to čini, onda se ne bi moglo ništa bolje poželeti, ali ako to treba učiniti lično, onda se to smatra nepodnošljivim.  (GW 8, § 517,
str. 300)