POEZIJA SNA

Pod poezijom sna podrazumeva se sposobnost duše da, poput pesnika, iz
različitih iskustava suštinske slike sažme u simbole i da ih opeva. Poezija sna ovde se ne shvata u smislu psihoanalize kao pomeranje i simbolično predstavljanje teško shvatljivih osećanja i fantazija, nego u smislu umetničkog dela, u kojem se bitna iskustva zahvataju iz svakodnevice i uzdižu na nivo posebnih i najsvctlijih trenutaka
ljudskog bitisanja. U njima se čovek sreće sa obuhvatnom celokupnošću koja može da podari smisao mnogim neprovidnim i zbunjujućim zbivanjima. Pesničko stvaranje nalik je oponašanju mnogih kreativnlh zbivanja u snovima.

U svojim radovima o odnosima analitičke psihologije prema pesničkom
u metničkom delu, Jung govori i o snovima. On, pri tom, ne želi da se upušta u estetska i umetnička pitanjn, nego se interesuje za psihološko tumačenje umetničkih fenomena. Iz praktktične analize umetnika ili iz izučavanja njihovih biografija i dela, Jung se usredsredio na stvaralački  proces oblikovnnja u nesvesnom i u snovima (l). Analitičar i pacijent doprinose odgovarajućim uporednim materijalom iz snova onome što se javlja u velikim pesničkim delima čovečanstva. Prema Juogu, umetnici uzimaju, baš kao i snevači, svoje slike i vizije iz kolektivno nesvesnog (2). Pesme i snovi se pri tom često ponašaju kompenzatorski prema "duhu vremena" i kolektivnim shvatanjima i uverenjima, izražavajući pri tom ono što se u društvu potiskuje ili ostavlja. Stoga
pesnici i snevači pokušavaju neprestano da uspostave duševnu ravnotežu i time se približavaju pradoživljaju.

(l) Postoje mnoge praslike takve vrste, ali sve se one ne javljaju u snovima pojedinaca, pa ni u delima umetnosti, ako ih ne podstakne odstupanje svesti od srednjeg puta. Ali ako svest zaluta u neki jednostrani i pogrešni stav, onda ti "instinkti" oživljavaju i emituju svoje slike u snove pojedinaca, u priče umetnika i vidovnjaka, kako
bi ponovo uspostavili duševnu ramotežu ..

Tako sc u delima pesnika ispunjava duševna potreba naroda, pa zato delo pcsniku zaista znači riše od njegove sopstvene sudbine, bio on svestan toga ili ne. Pesnik je u najdubljem smislu instrument, pa se zbog toga nalazi ispod svog dela, zbog čega od njega nikada ne smerno očekivati tumačenje sopstvenog dela. Stvaranjem dela on je dosegao svoj vrhunac. Tumačenje dela on mora prepustiti drugima i budućnosti.
Veliko delo je kao san koji, uprkos svoj očiglednosti, ne može da tumači sam sebe i nikada nije jednoznačan. Nijedan san ne kaže "ti treba" ili "to je ·istina", nego on prikazuje sliku kao što priroda omogućava rast neke biljke, a nama je prepušteno da iz toga izvlačimo zaključke. Ako je neko usnio nekakav strašni san, onda to znači da se on boji isuviše ili premalo, n kad neko sanja kakvog mudrog učitelja, onda je on ili
dovoljno obrazovan ili mu je učitelj potreban. I obe stvari su isto suptilne i neko će ih primetiti samo onda kada na njega umetničko delo približno deluje kao na samog pesnika. Da bi shvatio·njcgov smisao, čovek mora da dopusti da ga ono formira baš kao što je formiralo pesnika. I onda ćemo shvatiti šta je bio njegov pradoživljaj: on je
dotakao onu spasonosnu i izbavljujuću duševnu dubinu, gde se još nijedna jedinka nije povukJa radi osu me svesti i da prokrči bolnu stranputicu, gde se još svi shvataju u istom kretanju, pa stoga oscti i delanja individue još sežu u celo čovečanstvo. {GW lS,§ 160 f.)

(2) Praktična analiza umetnika pokazuju uvek iznova koliko je jak nagon
umetničkog stvaranja koji izvire iz nesvesnog i, isto tako, koliko je ćudljiv i samovoljan. Koliko je biografa velikih umetnika, ne tako davno, dokazalo da je njihov stvaralački nagon bio toliko veliki da je čak u njima kidao sve ljudsko i stavljao ga u službu dela, cak i na štetu zdravlja i obične ljudske sreće! Još. nerođeno delo u duši umetnika čini
prirodnu snagu koja se probija ili tiranskom silinom ili suptilnim lukavstvom prirodnog cilja, ne obazirući se na lično zdravlje i bol čoveka koji je nosilac stvaranja. Stvaralačko živi i raste u čoveku kao drvo u tlu, odakle crpi hranu za sebe. Stoga je dobro da se stvaralački proces oblikovanja posmatra kao živo biće koje je usađeno u dušu čoveka. (GW 15, § 115)