PERSONA

Persona je svesno predstavljena bitna strana vlastite ličnosti. Ona se naziva i čovekovom "maskom duše" (J. Jakob i). Persona je veštačka ličnost koja poseduje funkciju zaštitne maske u s1stemu odnosa sa bližnjima, odnosno okolinom. Personi pripadaju. pojavna slika koju neko emituje i uloga koju društvo očekuje od nekog položaja ili l1ca. I odredene titule, načini ponašanja i klišei uloga spadaju u pojam
Persone, kakve sebi pridaju žene ili muškarci, radnici ili šefovi (l). Persona je neophodno i sadržajno prilagođavanje jedinke društvu i stvarnosti. Poseban problem predstavlja identifikacija čoveka sa sopstvenom Personom. Dok društvena uloga ili određeni status mogu, s jedne strane, da donesu priznanje i sigurnost, s druge strane se ono lično i ljudsko mogu ugušiti iza maske duše (2). Unutarnji antipod Personi čine duša i duševne slike Animusa i Anime. Persona i duša zauzimaju uzajamni polarni odnos, pri čemu jedan čvrst i ekstravertan čovek može da ima· meku i žensku dušu i obratno. I iza intelektualnog držanja često se krije sentimentalnost, a moralni karakter može da skriva i kompenzira loše strane. Mnoge poteškoće u međuljudskim odnosima svode se na nerešene tenzije između Persone i nesvesne i potisnute duše.

(l) Persona je složen sistem odnosa između individualne svesti i društvu
prigodna maska koja je, s jedne strane, sračunata na to da ostavi određen utisak na druge a, s druge strane, da prikrije pravu prirodu jedinke. Da je ovo poslednje izlišno, moze samo da tvrdi onaj ko je toliko identičan sa svojom Personom da više ne poznaje samoga sebe, a da je ono prvo nepotrebno, može da uobražava samo onaj ko nije svestan
prave prirode ljudi iz svoje okoline. Društvo očekuje, štaviše, mora očekivati od svake jedinke da što savršenije igra namenjenu joj ulogu. To znači da neko ko je sveštenik mora ne samo da izvršava objektivno svoju zvaničnu funkciju, nego da se i u svako doba i u svim okolnostima, bez oklevanja, obavlja ulogu sveštenika. Društvo to zahteva kao neku vrstu sigurnosti; svako treba da bude na svom mestu; jedan je obućar, a drugi poeta. Ne očekuje se da on igra obe uloge. Nije ni preporučljivo imati dvostruko svojstvo, jer bi to bilo jezivo. Takav čovek bio bi "drugačijl'' od rugih ljudi i ne sasvim pouzdan. U akademskom svetu zvali bi ga "diletant", političkibio bi "nepredvidiva" veličina, u verskom smislu "slobodan duh''. Ukratko, na njega bi pala sumnja nepouzdanosti i nedovoljnosti, jer je društvo ubeđeno da samo onaj obućar, koji uz to nije i pesnik, može da isporuči stručno napravljene i prave cipele. Jednoznačnost lične pojave je praktično važna stvar, jer društvu jedino poznat prosecčan čovek mora da se posveti jednoj stvari da bi mogao du pruži nešto kako valja, a već dve bi za njega bile previše. Naše društvo je nesumnjivo na takve ideale pripremljeno. Stoga i nije nikakvo čudo da svaki čovek koji želi du nešto postigne mora imati u vidu takva očekivanja. Naravno, u tim očekivanjima niko ne bi mogao, kao individualnost, da prođe neokrnjen, pa je stoga konstrukcija jedne veštačke ličnosti postala neizbežna potreba. Zahtevi za pristojnnošću i dobrim običajima dnju dodatnu motivaciju za stvaranje korisne maske.
Iza maske se potom formira ono što se naziva "privatan život". Ovo sasvim poznato razdvajanje svesti u dve često smešne figure, predstavlja oštru psihološku operaciju koja ne može ostati bez posledica po nesvesno. (GW 7, § 305)

(2) Čest slučaj je identičnost sa Personom, sa onim sistemom prilagođavanja ili onim manirom, u kojem saobraćumo sa svetom. Tako gotovo svako zanimanje ima za sebe karakterističnu Personu. Ove se tvari danas mogu luko proučavati, budući da se fotografije ličnosti iz javnog života veoma često pojavljuju u novinama. Svet nameće
izvesno ponašanje i profesionalci se trude da ispune takva očekivanja. Postoji tu opasnost identifikacije sa Personom, na primer profesora sa njegovim udžbenikom ili tenora sa sopstvenim glasom. Tada je nesreća neizbežna. Tada čovek živi još sumo u svojoj sopstvenoj biografiji. Ruho Dejanire čvrsto mu je priraslo za kožu, pa je bila potrebna očujnička odluka Herkula da tu odoru kentaura Nesa zbaci sa tela i da uleti
u proždirući plamen besmrtnosti, kako bi sc preobratio u ono što je zaista i bio. Mogli bismo, su izvesnim preterivanjem, reći da je Persona ono što čo vek uistinu nije, nego ono što on sum i drugi ljudi misle da jeste. (GW 8/1, § 221)