OSEĆANJE

Osećanje (čuvstvo, emocija) je u smislu jungovske tipologije nova osnovna psihološka funkcija. To je subjektivni događaj, nezavisan od spoljašnjeg delovanja i draži, mada se i oni mogu pridružiti (1). Osećanje, koje je određeno prvenstveno nesvesnim zbivanjima, doživljavamo, na primer, u svojim "raspoloženjima" koja nas pokreću pozitivno ili negativno. Dok mišljenje pojmovno uređuje sadržaje svesti i sva
iskustva, osećanje predstavlja funkciju vrednovanja koje nam prenosi da Ii je nešto prija mo ili neprijatno, ispravno ili pogrešno, dobro ili zlo. Jung ukazuje na to da je uz po moć pojmovnog aparata nem oguće podrobno opisati suštinu osećanja (2). 

Ekstrovertni emotivni tip često je uspešan čovek, jer poseduje solidno osećanje za stvari koje obećavaju uspeh. I druga spoljašnja zbivanja i objekte on može adek-vatno i dobro da oceni. Dalje, onje u stanju da druge ljude tačno oceni prema nj ihovim pozitivnim i negativnim stranama. Ljudi tog tipa mogu se dobro uživeti i u osećanj a drugih i
ispravno osetiti određene situacije. Nj ihova inferiorna i nerazvijena strana jeste mišljenje koje je jako podložno uticaju nesvesnog. Stoga se oni često zgražava ju nad mišljenjem. Ćesto ih muče negativne ili cinične misli koje su usmerene protiv vlastite ličnosti i onda
proizvode osećanja inferiomosti. Stoga ekstrovertni tip ne živi rado sam, jer onda zapada u razmišljanja i mudrovanja i pri tom ga pogađaju njegove sopstvene negativne misli i inferiorne mišljenje. Ovo što je rečeno o ekstrovertnom emotivnom tipu odnosi se u znatno većoj meri na introvertni tip. Na njega se odnosi s ledeća poslovica; "Tiha
voda breg roni." Introvertni emotivni tip učestvuj e u životu prvenstveno preko osećanja. Pri tom njegova etička i moralna merila vrednosti imaju pozitivnog uticaja na druge ljude.

Sasvim uopšteno, može se o emotivnim tipovima reći još i sledeće: oni imaju dubok predosećaj za osećanja i rado pomažu u rešavanju ličnih problema svoj ih prijatelja. Kod ljudi iz svoje okoline više ih, po pravilu, zanimaju njihova ponašanja iskustva, nego shvatanja i politički stavovi. U načelu, ti se dragoceni ljudi upravljaju prema vlastitim meri lima vrednosti koja su duboko ukorenjena u njihovom osećanju i koja im pomažu u donošenju ispravnih odluka.

(l) Osećanje ubrajam u četiri osnovne psihološke funkcije. Ne mogu se
pridružiti onom psihološkom pravcu koji osećanje shvata kao sekundarnu, od "predstava" ili oseta zavisnu pojavu, nego sa Hefdingom, Vuntom, Lemanom, Kilpeom, Baldvinom i drugim smatram osećanje samostalnom funkcijom sui generis. Os ećanje je, pre svega, proces koji se vrši između Ja i datog sadržaja, i to proces koji daje određenu vrednost u smislu usvajanja ili odbijanja ("prijatnost" ili "neprijatnos t"), ali proces koji se, bez obzira na trenutni sadržaj svesti ili na trenutne senzitivnosti, može pojaviti takoreći izolovan kao " raspoloženje". Ovaj poslednji proces može se kauzalno odnositi na ranije sadržaje svesti, ali to ne mora nužno biti slučaj, jer on isto tako može proizlazili i iz nesvesnih sadržaja, kao što to psihopatologija obilato pokazuje. Ali i
raspoložcnje, bilo da je kao opšte ili samo kao parcijalno osećanje, predstavlja neko vrednovanje, ali ne nekog određenog , pojedinačnog sadržaja svesti, nego čitavog trenutoog s tanja svesti, i to opet u smislu prihvutanja ili odbijanja. Stoga osećanje predstavlja prvenstveno veoma subjektivan proces, koji u svakom pogledu može biti nezavisan od spoljašnjeg sadržaja, iako se pridružuje svakom osetu. Čak "ravnodušan" oset ima neki " osećajni ton", naime ton ravnodušnosti, čime je opet
izraženo neko vrednovanje. Stoga je osećanje ujedno i neka vrsta rasuđivanja, ali koje se od intelektualnog suda utoliko više razlikuje ukoliko se ne vrši radi uspostavljanja neke pojmovne veze, nego radi kakvog prvenstveno subjektivnog usvajanja ili dbijanja. Vrednovanje putem osećanja odnosi se na svaki sadržaj svesti, ma kakve vrste on bio. Ako se pojačava intenzitet osećanja , onda nastaje afekat, tj. emociono stanje sa primetnim telesnim inervacijama. Osećanje se od afekta razlikuje po tome što ne izaziva nikakve primetne telesne inervacije, tj. toliko malo ili toliko mnogo, kao običan misaoni proces. (GW 6, § 801)

(2) Gornjim definicijama, naravno, nije okarakterisana suština osećanja, nego osećanje pomoću njih samo spolja opisano. Intelcktualna moć poimanja pokazuje se nesposobnom da suštinu osećanja formuliše u pojmomom jeziku, jer mišljenje pripada kategoriji nesamerljivog osećanja, kao što se uopšte nijedna osnovna psihološka funkcija ne može u potpunosti izraziti pomoću druge. Ovoj okolnosti bi trebalo pripisati što nijedna intelektualna definicija nikada neće biti u stanju da u iole dovoljnoj meri izrazi specifičnosti osećanja . Time što se osećanja klasifikuju ništa nije dobijeno u smislu shvatanja njihove suštine, jer i najtačnija klasifikacija moći će uvek da naznači sano onaj intelektualno shvatljiv sadržaj. sa kojim su osećanja povezana, a da time ipak nije dotakla specifičnost osećanja. Koliko god ima različitih i intelektualno shvatljivih klasa sadržaja, isto toliko mogu se razlikovati osećanja, a da time ipak sama osećanja ne budu detaljno klasifikovana, jer iznad svih mogućih intelektualno shvatljivih klasa sadržaja postoje još osećanja koja se otimaju intelektualnom rangiranju. (G'V 6, § 804)