NIVO SUBJEKTA

Kod tumačenja sna na nivou subjekta, sve figure iz sna se posmatraju kao odraz intrapsiholoških faktora i kao subjektivno shvatanje samog snevača (1). Međutim, najpre bi trebalo da se izvrši tumačenje sna u odnosu na nivo objekta i trebalo bi iscrpsti sve tamo opisane mogućnosti razumevanja.  Tek kad smo iscrpli dobre zamisli i kada tumačenje uđe u prazan hod, počinje rad na snu u smislu subjekta. Pri tom posmatramo sve osobe, objekte i radnje kao likove i izražajne forme sopstvene duše. Tada se, u smislu samospoznaje, može reći: "To si ili " Takav si Ti!" San odslikava sam od sebe unutrašnje, najčešće nesvesnc strane bića. Snevač je tada i režiser na vlastitoj sceni sna, on igra najrazličitije uloge i time proizvodi i projektuje nesvesne duševne sadržaje koje kao, parcijalne ličnosti, pripadaju celini snevača (2). U terapeutskoj praksi se tumačenje sna na nivou subjekta često pokazuje kao veoma stimulativno i plodonosna rešenje.

(l) Nivo subjekta. Pod turmačenjem na nivou subjekta podrazumevam ono shvatanje nekog sna ili neke fantazije kod kojeg se zastupljena lica i odnosi dovode u vezu sa subjektivnim činiocima koji potpuno pripadaju sopslvenoj psihi. Kao što se zna, slika objekta koji se nalazi u našoj psihi, nije nikada apsolutno identična sa subjektom, nego mu je najviše samo slična. Ona se realizuje, doduše, čulnom percepcijom i
apercepcijom ovih nadražaja, ali baš putem procesa koji već pripadaju našoj psihi, a koje je objekt samo izazvao. Svedočanstvo naših čula poklapa sc, istina, kao što iskustvo pokazuje, u velikoj meri sa kvalitetima ol!jekta, a1i naša je percepcija pod gotovo nesagledivim subjektivnim uticajima, koji veoma komplikuju prav1o saznanje nekog 
ljudskog karaktera. Tako kompleksna psihička veličina , kakvu čini ljudski karakter, stvara, osim toga, čistoj čulnoj percepciji samo veoma slaba uporišta. Radi spoznavanja ljudskog karaktera potrebni su i uživljavanje, razmišljanje i intuicija1. Zbog ovih komplikacija, konačni sud ima, naravno, uvek samo veoma sumnjivu vrednost, tako da je slika, u koju mi oblikujemo neki ljudski objekt, na svaki način do krajnosti subjektivno uslovljena. Stoga se u praktičnoj psihologiji pravilno postupa ako se slika, imago nekog čoveka, oštro razlučuje od njegove stvarne egzistencije. Zbog krajnje subjektivnog ostvarenja jednog imaga, on je često pre slika subjektivnog kompleksa
funkcija nego slika samog objekta. Stoga je prilikom anaiitičke obrade nesvesnih produkata bitno da se imago ne stavlja odmah kao identitet objekta, nego, naprotiv, da se shvata kao slika subjektivne veze sa objektom. To je shvatanje na nivou subjehta. (GW 6, § 982)

(2) Shvatanje na nivou subjekta ne bi, razume se, trebalo da ide u preterivanje. Radi se sumo o nešto kritičnijem odmeravanju pripadnosti. Ono što mi na objektu pada u oči, predstavljaće stvarno svojstvo objekta. Medutim, ukoliko je ovaj utisak subjektivniji ili afektivniji, utoliko pre se mora to svojstvo shvatiti kao projekcija. Ali
pri tom moramo povući suštinsku razliku, i to izmeđ u realno postojećeg svojstva objekta, bez čega ne bi bila verovatna projekcija na objekt, i vrednosti ili značaja, odnosom energije ovog svojstva. Nije iskJjučeno da se neko svojstvo projektuje na objekt, od koga kod objekta. realno nema nikakvih tragova (na primer, projekcija magičnih
kvaliteta u nežive objekte). Drugačije stoje stvari kod običnih projekcija karakternih crta ili trenutnih stavova. U ovim slučajevima stvar često stoji tako da objekt nudi projekciji i priliku i, štaviše, izaziva je. Ovo potonje događa se onda kada objekt sam nije svestan svojstva, pa ono time deluje na nesvesno drugoga. Jer sve projekcije prothode kontraprojekcije: tamo gde je objekt nesvestan svojstva koje projektuje
subjekt, baš kao što analitičar na "transfer" odgovara  kontratransferom", kada transfer projektuje neki sadržaj kojeg je i sam lekar nesvestan ali on ipak kod njega postoji. (GW 8, § 519)