NEUROZA

Pojam neuroze irna u analitičkoj psihologiji K. G. Junga drugačije akcente nego u Frojdovoj psihoanalizi (l). Neuroza je izraz ometenog ocelotvorenja čoveka i njegove individuacije. Disocijacija i razdor čoveka sa samim sobom dovode do psihoneurotičnih poteškoća. Raskorak i suprotnosti, u koje se čovek 'zapetljava, najčešće postoje u konfliktu između dubovnomoralnog zahteva i prirodno-nagonske težnje. Međutim, time sc ne misli na to da Jung uzrok vidi u konfliktu nagona, nego u životu imanentnom postojanju dve suprotstavljene tenzije. One mogu dovesti do nastajanja kompleksa i izazvati fenomene nagomilavanja, koji u toj meri opterećuju proces duševnog doživljavanja i težnju za psihičkim rastom. kao i samoostvarenje, da dolazi do neuroze. Neuroza bi se uopšteno mogla zamisliti i kao privremeni ili, čak, kao "truli kompromis", kao jedna vrsta prelaznog rešenja pre pokušaja iznalaženja pogodnog rešenja. Neurotski simptomi imaju za Junga simboličan i prikriven smisao. Za Junga je bilo važnije pitanje "radi čega", nego uzročno pitanje "zašto" nastaje neuroza. Kada čovek
razabere i shvati poruku svojih simptoma, onda može sa takvim uvidom da počne sa kompletnim usmeravanjem i oblikovanjem svog života (2).

U bolesne procese kod neuroze ubrajaju se između ostalih: potiskivanje,
regresija, fiksiranje i izneveravanje. Potiskivanje se zasniva na pomenutim suprotnostima. Kod regresije se oživljavaju ranija pozitivna iii negativna iskustva i modaliteti ponašanja, koja mogu dovesti do zapadanja u ranije infantilne faze razvoja ili u arhaična duševna stanja. Pod fiksiranjem razumemo svesno ili nesvesno zatvaranje i vezivanje, na primer, za roditelje ili za razvojne faze koje nisu starosne prirode. Kod izneveravanja se, naposletku, ne radi više samo o frustraciji, odbrani od nagonskih impulsa ili duševnih smetnji, nego i o izneveravanju samoga sebe pred psihičkim procesima razvoja. Prilikom lečenja neuroze, važno je da bolesnik usvoji ispravan stav prema neurozi (3).

Višedimenzionalnosti mnogostranost jungovskog koncepta neuroze T. Zajfert je prikazao u sledećim aspektima:

1. aktuelni konflikt postavlja neurozu u vezu sa zahtevima iz sadašnjosti i čini jasnom njenu dinamiku;
2. stav o svrsishodnosti postnvlja pitanje koje zadatke pacijent ne želi da izvrši i koje će poteškoće pokušati da izbegne;
3. regresivno-teorijski stav prati bnjicu pslhičke energije; 
4.libidozno-teorijski stav usmerava na oslobođenjeenergije zarobljene neurozom;
5. genetski ili genetski orijentisani stav vodi računa o istoriji neuroze;
6. teorijski stav o ulozi neuroze predstavlja se u identifikaciji Ega i Persone;
7. kulturno-teorijski stav definiše neurozu kao neuspeo pokušaj jedinke da u samome sebi razreši neki opšti savremeni problem;
8. konfliktno-teorijski stav kazuje da je nejedinstvo sa samim sobom odlika kulturnog čoveka uopšte;
9. pored svoje čulnosti unutar procesa individuacije, finalna teorija neuroze vidi i ciljeve koji se slede sa svojevoljnošću, rafiniranim aranžmanom i sa neumoljtvom tvrdoglavošću;
10. teorija o kreativnosti neuroze polazi od prihvatanjn nagona za
samoostvarenjem. 

Kao nove, važne stavove, Zajfert navodi moralni, razvojnoteorijski i disocijativno-teorijski stav o neurozi (u: Psychologie des 20. Jahrlu11ulerts , Kindler, tom 3, str. 859 f.).

(1) Neuroza, naime, nije nikako samo negativna, nego i pozitivna pojava. Samo bezdušni racionalizam može dn previdi tu činjenicu, oslanjajući sc na čisto materijalističko shvatanje sveta. U stvarnosti, neuroza sadrži dušu bolesnika ili bar jedan bitan njen deo, i kada bi se njemu, shodno racionalističkoj nameri, mogla odstraniti neuroza poput bolesnog zuba, onda on time ne bi bio ni na kakvom dobitku, nego bi izgubio nešto veoma bitno, kao kad bi mislilac izgubio sumnju u istinitost svojih
zaključaka ili kada bi moralan čovek bio lišen iskušenja, ili hrabar čovek oslobođen straha. Izgubiti neurozu, znači isto što i postati bespredmetan. Štaviše, život gubi svoj vrhunac a time i smisao. To ne bi bilo lečenje, nego amputacija. (GW 10, § 355)

(2) Ne bi trebalo pokušavati sa uklanjanjem neuroze, nego bi trebalo saznati šta ona govori, čemu nas uči i u čemu se sastoje njen smisao i njena svrha. Štaviše, trebalo bi da naučimo dn joj budemo zahvalni, jer ćemo je inače propustiti tako izgubili mogučnost upoznavanja sa onim što stvarno jesmo. Neuroza je onda zaista "rešena", kada je rešila pogrešno postavljeno Ja. Ne leči se ona, nego ona leči nas. Čovek je bolestan, ali je bolest pokušaj prirode da ga izleči. Dakle, od same bolesti
možemo mnogo da naučimo što je korisno za sopstveno zdravlje, i ono što se neurotičaru pričinjava kao stvar za apsolutno odbacivanje, to je pravo zlato, koje inače nigde nismo pronašli. (GW 10, § 361)

(3) Bolesnik ne bi trebalo da uči kako da se oslobodi neuroze, nego kako da je podnosi. Jer bolest nije izlišan i stoga besmislen teret, nego je ona on lično; on lično je "drugi" čovek, koji uvek nastoji da se isključi zbog infantilnog komoditeta, na primer, ili iz straha ili nekih drugih razloga. Na taj način Ja se pretvara, kao što Frojd ispravno prlmećuje, u "prebivalište straha", koje nikada ne bi postojalo da se nismo neurotski
branili od sebe samog. (GW 10, § 360)