Mit

Po Jungovom shvatanju, u ljudskoj duši postoji duboka potreba za mitološkim predstavama i slikama. Sa stanovišta dubinske psihologije, mitovi se ne izmišljaju svesno, nego su nastali spontano u obliku naših snova. Ovu snažnu unutrašnju prisilu ka projektovanju i "mitologiziranju" Jung objašnjava "iracionalnom snagom instinkta".
Ako se čovek upušta u unutrašnja iskustva svog duševnog života, onda se delaltnost njegove mašte stimuliše i oživljava, što opet vodi projektovanju slika, snova i mitoloških predstava, K.G. Jung opisuje individualno značenje i iskustvo "mitologiziranja" kao "simbolične izraze unutarnje i nesvesne drame u duši" (J). Mitovi su psihičke manifestacije koje predstavljaju suštinu duše (2).

U oblasti religije, mit ima fundamentalnu funkciju. Kod prvobitnih plemenskih kultura mit i religija su činili jedinstvo. I mit o bogočoveku Isusu nije nastao sam po sebi, nego je ovaj već navedeni mit obuhvatio Isusa (3). Novi mitologemi mogu nastajati promenom duhovno-istorijskog konteksta, razvojem svesti čoveka i prvenstveno nastankom novih simbola u kolektivno nesvesnom. Buduć i da arhetipovi u mitu dobijaju svoj lik, svest može ostati povezana sa instinktivnim korenima
nesvesno ga.

(l) U istraživanju mitova, čovek se dosud uvek zadovoljavao vegetativnim i drugim pomodnim predstavama o Suncu, Mcsecu, meteorologiji: Međutim, čovek se gotovo uopšte nije upuštao u to da su mitovi, u prvom redu, psihičke manifestacije koje predstavljaju suštinu duše. Primitivan čovek najpre malo polaže na objektivno objašnjenje očiglednih stvari, nego ima, naprotiv, neotklonjivu potrebu ili, bolje rečeno, njegova nesvesna duša poseduje neutoljiv nagon da sva spoljnu čulna iskustva asimiluje. Primitlvnom nije dovoljno da posmatra izlazak i zalazak Sunca, nego to spoljašnje posmatranje mora ujedno biti i dušemo zbivanje, tj. Sunce mora u svoj im promenama da predstavlja sudbinu boga ili heroja koji, zapravo, ne prebiva nigde drugde nego u
duši čoveka. Svi mitologizirani prirodni procesi - leto i zima, mesečeve mene, kišoviti periodi itd.- nisu ništa drugo do alegorije bar ovih objektivnih iskustava, štaviše, simbolični izrazi unutrašnje i nesvcsnc drame duše koja putem projekcija, reflektovana u prirodnim događajima, postaje shvatljiva za ljudsku svest. (GW 911, § 7)

(2) Primitivno duhovno uređenje ne izmišlja mitove, nego ih doživljam. Mitovi su prvobitno otkrovenja predsvesne duše, nehotične izjave u nesvesnom duševnom procesu a ništa manje alegorije psihičkih procesa. Takve alegorije bi bile uzaludna igra kakvog nenaučnog intelekta. Mitovi, naprotiv, imaju vitalan značaj. Oni ne samo da
predstavljaju, nego i čine duševni život primitivnog plemena koje se odmah raspada i nestaje čim izgubi svoje mitološko nasleđe, kao i čovek koji je izgubio svoju dušu. Mitologija jednog plemena je živa religija, čiji gubitak svagda i svuda, pa i kod civilizovanog čoveka, predstavlja moralnu katastrofu. Ali religija je živa veza sa duhovnim precima koji ne zavise od svesti, nego se odvijaju u njenoj onostranosti, u tami duševne pozadine. Mnogi od tih nesvesnih procesa nastaju, doduše, kao indirektan povod svesti, ali nikada iz svesne samovolje. Drugi, čini se, nastaju spontano, tj. bez, prepoznatljivih uzroka koji se mogu dokumentovatiu  svesti. (GW 9/f, ft 261)

(3) Međutim, mit se sastoji od simbola koji nisu Izmišljeni, nego su jednostavno viđeni. Mit o bogočoveku nije stvorio čovek Isus, nego je taj mit postojao već stolećima. On je, naprotiv, lično bio zahvaćen tom simboličnom idejom, koja gn je izdigla, kako opisuje evangelist Marko, iz radionice drvodelje i duhovne ograničenosti njegove okoline. Mitovi se vraćaju na priprostog pripovedača i njegove snove, na ljude koje
pokreću podsticaj i njihove mašte i koji se gotovo i ne razlikuju od onih koje smo kasnije nazivali pesnicima i filozofima. Primitivni pripovcdači nikada nisu mnogo pitali za poreklo svojih fantazija. Tek znatno kasnije, čovek je počeo da razmišlja o tome, o nastanku same priče. Još u drevnoj Grčkoj, ljudski duh bio je dovoljno razvijen da bi došao do pretpostavke da su priče o bogovima ništa drugo nego stara i prenaglašena predanja o kraljevima iz praistorije i njihovim delima. Već tada su naslućivali da se mit ne može doslovno prihvatiti baš zbog njegovih očiglednih neusklađenosti. Znto su pokušali da ga svedu na opšterazumljhu priču. (GW 18/I, § 658)