MiŠLJENJE

Mišljenje je u smislu jungovske tipologije racionalna, osnovna psihološka funkcija. Pomoću mišljenja sadržaji predstava i opažanja se dovode u pojmovnu' vezu. Jung pravi razliku između aktivne misaone delatotli. koja dovodi do određenih vo!jn!h radnji, i pasivnog mišljenja koje prihvata događaje i iskustva (1). Prema .tipovima zauzetog stava, razlikuje se introvertni i ekstrovertni tip mišljenja. U poslednji misaoni 
tip se ubrajaju organizatori, političari, pravnici i naučnici, koji delaju prvenstveno u spoljašnjim prilikama na stvaranju reda i strukture, na pnmer, na donošenju zakona i njihovoj primeni. Bezbrojni subjektivni faktori i u češće osećanja ostaju kod ekstrovertnih misaonih tipova duboko u pozadini, što je pre svega izraz njihove inferiorne (manje vredne, podređene) funkcije osećanja. Pr:ma kompenzatorskoj
funkciji za tipove zauzetog stava postoji kod ekstravertn1h misaonih tipova neznatna funkcija osećanja. Ona se često ispoljava u potisnutim i malo dtferenciranim osećanjima. Duboka osećanja koja postoje i kod ovih ljudi mogu se, između ostalog, ispoljiti u mističnom, senzibilnom vezivanju za određene. ideje ili religije, ili putem snažno izraženih misaonih mogućnosti, velike vernosti i odgovornosti prema kakvom zadatku ili u lojalnosti prema državi. Introvertni tip je, naprotiv zaokupljen prvenstveno unutarnjim svetom ideja ili određenim naučnim teorijama.

Opštije posmatrano rmišljenje, se u smislu jungovske tipologije, može opisnti na sledeći način. Prilikom rasuđivanja i formiranja sudova čovek sa izraženom misaonom funkcijom usredsređuje se shodno opštevažećim principima i zakonima, dok se emotivni tipovi više orijentišu prema vlastitim merilima vrednosti. Prilikom formiranja svojih sudova mislioci rado zaključuju po opštim pravilima o specifičnom slučaju. Kod svojih bližnjih zanimaju se više za njihove stavove i mišljenja nego za njihovo ponašanje i iskustva. Njihova omiljena boja je najčešće plava ili neka od njenih nijansi, dok emotivni tip voli pre svega crveno. Kada sebi postave zadatak ili izaberu određeni cilj, onda ga slede sa velikom upornošću. Ta i druga karakterna svojstva,
čine ih odgovornim i pouzdanim savremenicima,

(l) Mišljenje shvatam kao jednu od četiri osnovne psihološke funkcije.
Mišljenje je ona psihološka funkcija koja, shodno svojim sopstvenim zukonimn, dovodi date sadržaje predstava u (pojmovnu) vezu. Ono je aperceptivna delatnost i kao takva se razvija u aktivnu i pasivnu misonu delatnost. Aktivno mišljenje je voljna radnja, pasivno mišljenje je događaj . U prvom slučaju sad daje predstava podvrgavam volj nom
činu suđenja, a u drugom slučaju uređuju se pojmovni odnosi. Donose sc sudovi koji, u datom slučaju, protivreče mojoj nameri, ne odgovaraju mojoj ciljnoj usmerenosti i otuda nemaju za mene osećanje pravca, mada naknadno mogu da priznam njihovu usmercnost na osnovu aktivnog apcrccpcionog čina. Aktivno mišfjenje odgovaralo bi,
prema tome, mom pojmu usmerenog mišljenja. Pasivno mišljenje je u mom dole citiranom radu bilo nedovoljno okarakterisano kao "fantaziranje". Danas bih ga označio kao intuitivno mišljenje.

Prosto ređanje predstava, što izvesni psiholozi nazivuju asocijativnim
nišljenjem, za mene nije mišljenje, nego samo predstavljanje. O mišljenju bi, po mom shvatanju, trebalo govoriti samo onde gde je reč o predstavama posredstvom kakvog pojma, gde se, drugačije rečeno, nalazimo pred činom rasuđivanja, bez obzira da li taj čin suđenja odgovara našoj nameri ili ne.

Sposobnost usmerenog mišljenja označvam kao intelekt, a sposobnost pasivnog ili neusmerenog mišljenja karaterišem kao intefektualnu intuiciju. Dalje, usmereno mišljenje, intelekt, nazivam racionalnom funkcijom, budući da ona, na osnovu pretpostavke meni svesnih, razumnih normi, sadržaje predstava svrstava pod pojmove. Nasuprot tome, neusmereno mišljenje, intelektualna intuicija, za mene 'prcdstavlja racionalnu funkciju, budući da ono, na osnovu meni nesvesnih i zato racionalno nepoznatih normi, procenjujc i uređuje sadržaje predstava. All ja u datom slučuju mogu naknadno saznati da i intuitivni čin rasuđivanja odgovara razumu, iako je nastao putem koji se meni prikazuje iracionalnim. (GW 6, § 774 ff.)