KONTRATRANSFER

Pod pojmom kontratransfera misli se na sva svesna i nesvesna osećanja, osete reakcije terapeuta na pacijenta. Pošto smo već dali objašnjenje u vezi sa transferom delova koje pacijent prenosi na terapeuta, ovde ćemo se ograničiti, radi preglednosti, na kontratransfer. Dok se u svim ljudskim odnosima svesni i nesvesni proces prenošenja najčešće odvijaju nekontrolisano, kontrolisano opažanje ovih procesa u analizi i terapiji služi za to da se zaustavi dalje projektovanje nesvesnih sadržaja na druge ljude, već da se oni integrišu kao delovi vlastite ličnosti. Da bi se to odvijalo pod kontrolom, psihoanalitičar, odnosno terapeut, mora da pripremi dužu analizu učenja radi upoznavanja samoga sebe i vlastitih kompleksa (l). Za vreme terapeutskog treetmana terapeut posmatra u to ime i svoje snove, da bi razumeo kontratransfer  ka svom pacijentu. Time bi trebalo da se izbegne prenošenje neurotičn.ih elemenata terapeuta na pacijenta, što bi stvaralo još veće teškoće. Posebna profesionalna opasnost za terapeuta se sastoji u "psihičkim infekcijama" putem neuroze pacijenta, u koju se on može uplesti (2). Budući da pacijent ne priča samo o svojim svesnim poteškoćama u odnosima, nego i oslobađa potisnute sadržaje nesvesnog, time se u nesvesnom kod terapeuta stalno stimulišu kompleksi i psihički procesi koji vode zajedničkoj nesvesnosti (analiza) (J). Kod višeslojnosti transfera i kontratransfera H. Dikman razlikuje i opisuje (up. Ubr:rtragung und Gegeniibertragung, str. 117) sledeća četiri nivoa:

l. projektivni transfer i kontratransfer, tj. projekciju arhaičnih modela
doživljavanja sa pacijenta na analitičara i obratno,

2. objektivni transfer, pod čim treba razumeti spoznaju objektivno postojećih delova ličnosti kod drugog.

3. antitertski prenos i protivprenos, pod čim se podrazumeva uzajamna igra sa podelom uloga, koji bi trebalo odvojiti od projektovanog transfera i kontratransfera, jer ona može predstavljati svesni i delimično svesni proces.

4. arhetipski prenos i protivprenos, pri čemu se analitičar i pacijent kreću po određenom arhetipskom polju i na njega reaguju.

(l} Uviđavni psihoterupeut je već odavno svestan da svako komplikovano
lečenje predstavlja individualni, dijalektički proces u kojem lekar, kao lice, isto toliko učestvuje kao i pacijent. U jednoj takvoj raspravi veoma je važno pitanje da li lekar ima isto tako uvid u svoje sopstvene psihičke procese kada ih već očekuje od pacijenta, i to posebno u pogledu na tzv. raport, tj. odnos poverenja, od čega, u krajnjoj liniji, zavisi uspeh terapije. Jer u datom slučaju pacijent može da svoju unutarnju sigurnost zadobije samo iz sigurnosti svog odnosa prema ljudskoj osobi lekara. Kod lakovernih ljudi se pomoću leknrskog autoriteta može nešto postići. Međutim, za kritički nastrojenu ličnost on predstavlja otrcanu stvar. Iz tog razloga je sveštenik, kao psihološki terapeut i lekarski prethodnik, u velikoj meri izgubio svoj autoritet kod obrazovane publike. Zato teški slučajevi znače za pacijenta, kao i za Jekara, ništa manje nego humani test potvrđivanja. Zbog toga lekar i mora biti naoružan, u najvećoj meri, ozbiljnom didaktičkom analizom učenja. Ona svakako nije nikakvo idealno i apsolutno pouzdano sredstvo za sprečavanje iluzija i projekcija. Međutim, ona može dotičnom psihoterapeutu bar ukazati na neophodnost samokritike i podržati izvesnu spremnost u tom smislu. Nikakva analiza ne bi bila u stanju da zauvek otkloni sve nejasnoće.
Čovek mora beskrajno mnogo da uči i ne bi trebalo nikada da zaboravi da svaki novi slučaj donosi nove probleme i tako daje povoda za nesvesne pretpostavke, sa kojima dotle nije bio uspostavljen nikakav odnos. Bez prevelikih preterivanja, moglo bi se reći da se svaki dubinski tretman sastoji gotovo SO% i~ samoispitivanja lekara, jer samo
ono što on u sebi ispravno postavi, to može da i kod pacijenta dovede u red. Nije nikakva zabluda ako se oseća da ga pacijent zbunjuje i pogađa: samo u meri svoje sopstvene povređenosti on može da leči. Ništa drugo nego baš to govori grčki mitologem o ranjenom lekaru. (GW 16, § 239)

(2) Bio bih kriv za nečinjenje ako moja izlaganjn stvore utisak da specijalna terapija ne iziskuje ništa drugo do veliko znanje. Međutim, isto toliko je značajna i moralna diferencijacija lekareve ličnosti. Hirurgija i akušerstvo odavno znaju du nije dovoljno oprati samo pacijenta - i sum lekar treba da ima čiste ruke. Međutim, psihoterapeut, koji je i sam neurotična osoba, nepogrešivo će tretirati svoje sopstvene
neuroze na pacijentu. Bez obzira na svojstva lekareve ličnosti, terapija se svakako još može zamisliti na području racionalne tehnike, dok je na planu dijalektičkog postupka nezamisliva, jer tamo lekar mora izići iz svoje anonimnosti i pred samim sobom polagati račune, dakle činiti upravo ouo što zahteva od svog pacijenta. Ne znam koja je poteškoća veća: da li sebi pribaviti veliko znanje ili odustati od svog profesionnlnog
autoriteta i anonimnosti? Ovo drugo u svakom slučaju predstavlja neophodni ispit dokazivanja, koji profesiju psihoterupeuta ne čini baš zavidnom. Kod laika vladaju prilično česte predrasude o tome da je psihoterapija najlakša i najlošija stvar, koja se sastoji samo u veštini da sc nekome na nešto ukaže ili da sc ljudima uzme novac iz džepa. U stvari, reč je o teškom i ne baš bezopasnom poslu. Kao što je lekar izložen zarazama i drugim profesionalnim opasnostima, tako i psihoterapeut rizikuje psihičke infekcije koje nisu manje opasne. Tako se on, s jedne strane, višestruko nalazi u opasnosti da bude uvučen u neuroze svojih pucijenata, dok se, s druge strane, mora lično
toliko štititi od uticaja pacijenata da se lišava terapeutskog dejstva. Između ovih Scila i  Haribdi nalazi se rizik, ali i lekoviti efekat. (GW 16, § 23)

(3) Time što lekar sa dragovoljnim razumevanjem prihvata duševnu nevolju, on se eksponira prema potisnutim sadržajima nesvesnog i time sc izlaže njihovom induktimom delovanju. On počinje da se "bavi" slučajem. To se opet može lako i jednostavno izvesti a lične naklonosti ili nenaklonjenosti. Pri tom se ne primećuje da se to objašnjava ignotum per ignotius. U stvarnosti se tu lična osećanja, ukoliko su uopšte
sadržana na merodavan način, nalaze u vlasti aktivnih nesvesnih sadržaja. Nastupila je nesvesna veza koja u fantaziji pacijenta poprima sada sve one oblike i dimenzije o kojima stručna literatura daje izobilje podataka. Time što pacijent prenosi na lekara aktivirani sadržaj nesvesnog, to se putem induktivnog delovanja, koje proizlazi u
manjoj ili većoj meri iz stalnih projekcija, i ovde stvara konstelacija odgovarajućeg nesvesnog materijala. Tako se lekar i pacijent nalaze u vezi koja počiva na zajedničkoj nesvesnosti. (GW 16, § 364)