KONJUNKCJJA

Konjunkcija je proces povezivanja suprotnosti koji se bez prestanka odvija u čoveku. Jung je simbol konjunkcije u psihoanalizu uveo iz alhemije, da bi time opisivao duševne promene i preobražaje (1). Pod konjunkcijom se u alhemiji podrazumeva spajanje raznih elemenata u materijalnim procesima koji dovode do stvaranja i nastanka nečeg novog. Bitan rezultat mnogostrukih slika i simbola tog proce sa
sjedinjavanja je dete. Simbol deteta objedinjuje različite suprotne aspekte .

Alhemičari su pomoću čudnih procedura (mešanje, koagulacija, raspad) u svoje materijale projektovali određene probleme i suprotnosti koje danas prepoznajemo kao arhetipske slike i životne obrasce nesvesnog (2). Postavlja se važno pitanje: kako svest postupa sa suprotstavljenim pojavnim slikama nesvesnog, shodno doživljajima dovodi ih u međusobni odnos i time uzrokuje vezu i kon ačno sjedinjavanje? Sličan 
osnovni obrazac, čini se, deluje i kod višeslojnih i strastvenih seksualnih maštanja čoveka. Vredelo bi razmisliti o tome da li se u mnogim slučajevima preko seksualnog sjedinjavanja traži uravnoteženje duševnih suprotnosti. Ma koliko bilo važno sjedinjenje u spoljašnjoj stvarnosti, ono ne može konačno da zameni neophodno
uravnotežavanje suprotnosti u duši.

Uravnoteženje suprotnosti predstavlja arhetipski događaj i svuda je doživljaj gde su područja bila ranije odvojena kao, na plimer, kod mnogostrukih oblika neuroze, pri čemu je u sjedinjavanju moguć plodan odnos izmedu svesti i nesvesnog ili izmedu Ja i Sopstva, kao i između tela i duše. Čoveht se može dogoditi uravnoteživanje
suprotnosti uz snažan intenzitet i uverljivost. Ako ga svest percepira kao zadatak, onda ono može da "oslobodi" nesvesne delove i dn ih intcgriše u ličnost. Ideja o konjunkciji, koju je Jung uveo u dubinsku psihologiju i psihoterapiju, mogla bi da nastavi veoma diskutovan problem telo - duša, pri čemu oni ne bi bili posmatrani kao suprotnosti, · nego bi stajali u unutrašnjoj povezanosti (što pokazuju mnoge psihosomatske reakcije). Sem toga, simbol uravnoteženja suprotnosti mogao bi da se nastavi i na problem odnosa između duha i materije, pri čemu bi materijalna tela poprimila spiritualnu formu, a duhovno materijalni oblik, i u tom neprekidnom procesu uzajamnog sjedinjavanja zbilo bi se uravnoteženje suprotnosti.

(l) Kao što je rečeno, slika konjunkcije se uvek nalazi na istaknutom mestu duhovnog razvoja čoveka . Savremeni rnvoj medicinske psihologije je putem posmatranja duhovnih zbivanja psihoza i neuroza neizbežna doveo do sve temeljitijeg istraživanja onih pozadinskih psihičkih procesa koje uopšte označavamo kao nesvesno.
Upravo je psihoterapija ta koja iziskuje takva istraživanja, jer tako bi se više mogla poricati činjenica da se bolesne smetnje ne mogu objasniti ni isključivo telesnim promenama ni zbivanjima u svesti, već se mora pridodati i treći faktor, naime hipotetički nesvesni događaj (GW 16, § 350)

(2) Već prvi prodori nastupajuće psihoterapije u područje psihologije doveli  su do sukoba sa problematikom suprotnosti, koja je u najdubljem smislu svojstvena psihi. Struktura psihe je zaista u toj meri kontradiktorna i kontrapunktualna da verovatno nema nikakve psihološke konstatacije ili kakvog opšteg stava, za koji se odmah ne bi
moralo tvrditi i ono suprotno.

Problematika suprotnosti pokazuje se kao nešto najpogodnije i najidealnije za najkontradiktornije teorije, posebno za poluostvarene ili sasvim neostvarene predrasude u vezi sa shvatanjem sveta. Takvim svojim razvojem psihoterapija je uzbudila osinje gnezdo prvog ranga. Uzmimo kao primer tzv. običan slučaj potiskivanja nagona. Prestane li potiskivanje, nagon se oslobađa. A ako je slobodan, onda on želi da živi, da dela na svoj način. (GW 16, § 177 f.)