KATOLICIZAM

Iako je Jung bio protestant, imao je duboko razumevanje za za katolicizam. U svojim značajnim religiozno-psihološkim radovima o misi (l) i ispovesti, Jung je pokazao kako ovi religiozni rituali i simboli mogu da utiču na duševni život čoveka. Ćak se pretpostavlja da katoličke verske forme posebno obuhvataju nesvesno u čoveka. U to se, na primer, ubraja veoma razvijen svet dogmatskih i religioznih predstava
katolicizma, koji pomaže u struktuiranju nesvesnih duševnih sila (2). I u praksi njegove psihoterapije, Jungu je pomagalo da u Ječenju katolika;. u kompleksnim procesima transfera- prenese sliku oca na papu. Slično ponašanje beležimo i kod projekcije i prenošenja slike majke na Bogorodicu. Jung dalje smatra da religiozna orijentacija čoveka i njegov pogled na svet imaju bitan značaj za psihičko zdravlje i za unutarnju
duševnu ravnotežu. Naposletku još sledi zanimljivo pitanje da li religioznost pojačava komplekse nesvesnog. Prema jednom istraživanju u SAD; koje Jung smatra verifikovanim preko njegovih pacijenata iz svih religija i konfesija, najveći je broj kompleksa kod Jevreja, zatim slede protestanti, a tek se na trećem mestu nalaze katolici. Ovo se, između ostalog, svodi na popomažuću i olakšavajuću funkciju ispovesti i na spasenje u veri. Pošto je navedeno istraživnnje već starijeg datuma, želeo bih, dopune radi, da ukažem ukratko na jedno sopstveno istraživanje, prema kojem je psihoneurotizam katolika u poredenju sa protcstantima u najvećem broju nešto veći (up. H. Hark: ReligiOse Neurosen, Stuttgart 1984, str. 276).

(l) Živi primer drame sa biblijskim motivlma, koja predstavlja trajanje i menjanje života, jeste misa, katoličko bogosluženje. Kada posmatramo publiku za vreme svete službe, onda možemo videti sve stepene - od ravnodušnog i formalnog prisustva, pa do duboke potresenosti. Grupe muškaraca koje se za vreme mise nalaze u blizini izlaza, vode svakojake svctovne razgovore, krste se sasvim mehanički i stoje ležerno i, uprkos svojoj nepažnji, učestvuju ipak u svetom bogosluženju, l to svojim običnim prisustvom u prostoriji ispunjenoj milošću. Tokom mise vrši sc vavsvetovni i nesuvremeni akt žrtvovanja Hristu, i On vaskrsava u izmenjenom sadržaju. Ritualna smrt žrtve nije ponavljanje istorijskog događaja, nego je to prvi i jcdinstveni proces. Stoga je doživljaj mise učešće u onostranosti života koju preskače sve ograde, prostora i vremena. (GW 911, § 209)

(2) Nasuprot tome, suptilnija je situacija na katoličkom području. Tamo j
prvenstveno postoji ritual sa sakralnom radnjom koja predočava živo doguđanje arhetipskog smisla i time neposredno utiče na nesvesno. Ko bi se, na primer, mogao oteti ulisku bogosluženja kada on njemu prisustvuje samo sa minimumom razumevanja? Pored toga, Katolička crkva ima instituciju ispovesti i "dušebrižnika" koje su od najvećeg praktičnog značaja ako te delatnosti obavljaju pogodne ličnosti. Na žalost, velika je šteta što to nije uvek slučaj. Treće, Katolička crkva poseduje jedan veoma razuđen i širok svet dogmatskih predstava koji bogatstvu likova nesvesnog pruža dostojnu osnovu i time izvesnim životnim istinama, sa kojima bi svest trebalo da je u vezi, daruje očigledan izraz. Verovanjc katolika nije bolje ili jače nego kod protestanata. Ali čovek, bez brige o slabosti svoje verc, putem katoličke forme, biva nesvesno obuzet. Iskočivši jednom iz te forme, on često lako skreće u fanatični ateizam, što posebno možemo sresti u romanskim zemljama. (GW ll, § 285, str. 207)