INTROVERZIJA

lntroverzija je tip zauzetog stava, kod kojeg sc interesovanje usmerava
prvenstveno na unutarduševna zbivanja. Ako je svest čoveka introvertne usmerena i nosi taj pečat, onda nesvesno deluje kompenzatorski, dakle ekstravertno. Oba stava odlikuje temeljno psihološko držanje čoveka j pokazuju usmerenje psihičke energije (libido). Sva pažnja i svi odnosi introvertnog čoveka manje su upravljeni na objekte iz spoljašnje stvarnosti, a više na subjekt i sopstvenu subjektivnost (l). Ovaj tip zauzetog stava je relativno utvrđen od samog rodenja, dok su četiri orijentacione funkcije varijabilne prirode. Dok je stav po sklonosti dominantan u prvoj polovini života i pomaže čoveku u pronalaženju svog mesta u životu, to bi u dmgoj polovini života trebalo da se razvije i njegov antipod (kao nesvesna ekstrovcrzija).

Introvertni tip zauzetog stava bliže je okarakterisan na nekim primerima i iskustvima iz neposrednog života (2). Introvertni ljudi su ozbiljnog temperamenta rado se druže sa misaonim ljudima. Kod kuće i u društvu su tihi, suzdržani i radije slušaJu druge umesto da sami govore. Bolje se izražavaju pismeno nego usmeno. Više naginju posmatračkom stavu, nego da aktivno kreiraju život. U životnoj praksi teško se sreće čista i jednoznačna varijanta ovog tipa, a najčešće postoje mešoviti tipovi zauzetog stava.

(l) lntrojekcija. Introverzija je okretanje libida ka unutarnjoj strani. Time je izražen negativan odnos subjekta prema objektu. Interesovanje se ne kreće prema objektu, nego se povlači od njega na subjekt. Neko ko je introvertno nastrojen misli, oseća i dela na način koji javno ukazuje na to da je subjekt u prvom redu motivator dok objektu pripada najviše sekundarni značaj. Introverzija može imati više intelektualan ili više  emotivni karakter, a može se, isto tako, odlikovati intuicijom ili
impresijom. lntroverzija je aktivna ako subjekt želi izvesnu izolaciju od objekta, a pasivna ako subjekt nije u stanju da reaktivnu snagu objektivnog libida povrati iznova na objekt. Ako je introverzija habitualne prirode, onda govorimo o introertnom tipu.
(GW 6, § 833)

(2) Nasuprot tome, introverzija koja se ne okreće objektu nego subjektu i koja se up ravo ne orijentiše ka objektu, ne može se odmah razaznati. Introvertna ličnost nije, naime. predusretljiva, nego je spremna na stalno povlačenje pred objektom. Ona je zatvorena prema spoljnim zbivanjima, ne čini ono što i drugi čine, poseduje izrazitu odbojnost prema druženju čim se nađe među vcćim brojem ljudi. Na većim skupovima se oseča usamljeno i izgubljeno. Ukoliko se više navaljuje na njcga, utoliko on tome pruža veči otpor.Nikako ne voli "prisutnost" a isto tako malo voli da sarađuje i podržava. Ono što on čini, čini na svoj naičin, isključujući i dalje spoljnje uticaje. Njegov nastup naginje ka nespretnosti, pa je stoga često sputan i događa mu se da svojom osornom i mrzovoljnom nepristupčnošću ill prevaziđenom sumnjičavošću odbija ljude Svoja dobra svojstva prvenstveno zadržava 
za sebe i, neretko, čini sve da ih prikrije. Pomalo je nepoverljiv, svojeglav, često pati od osećanja niže vrednosti i zato je zavidljiv. Njegov strah u odnosu na subjekt ne počiva na strašljivosti, nego na tome što mu se pričinjava  u negativnom svetlu, kao nametljivo, snažno i čak ugrožavajuće. Stoga on rado naslućuje rđave stvari, poseduje večiti strah, može sebe učiniti smešnim i po prarilu je lično veoma osetljiv, pa se zato okružuje ogradom od bodljikave žice koja je često toliko gusta i neprobojna da bi i on sam radije činio sve drugo nego da sedi iza nje. U odnosu na svet primećuje jedva razuđen sistem bezbednosti koji se sastoji iz skrupuloznosti, pedanterije, štedljivosti, pažljivosti, uznemirene savesnosti, opreza, mućne korektnosti, učtivosti i uvek budne nepoverljivosti. U njegovoj  slicii sveta nedostaju ružičasti tonovi, jer on je kritičan i nalazi dlaku u jajetu. U normalnim okolnostima on je zabrinut i pesimista, jer smatra da svet i čovečanstvo nisu dobri, nego da pritiskaju i gaze pojedinca koji se u njihovom krilu nikad ne oseća prihvaćenim. Ali ni on ne prihvaća svet, bar ne neposredno, nego se sve mora prethodno meriti i vrednovati prema njegovim kritičnim merilima. Naposletku prihvata samo ono što iz inače mnogih subjektivnih razloga može učiniti svojim. (GW 6, § 1046)