INTEGRACIJA

Psihička integracija služi za uspostavljanje ličnog ocelotvorenja, budući da se odvojeni delovi ličnosti uklapaju u samu ličnost. Integracija je važan korak na putu individuacije i samoostvarenja. Ako različiti parcijalni aspekti ličnosti egzistiraju nepovezano, onda može doći do disocijacijc ličnosti (razdvaj anje i bolno cepanje). Integrativna sposobnost izraz je zdravog i normalnog Ja. Naročito u lečenju neuroza,
integracija razdvojenih i poti snu tih sadržaja predstavlja važan proces (l).

U Jungovim spisima pojam integracije je od fundamentalnog značaja u dve sledeće oblasti. S jedne strane je to u suočavanju sa Senkom a s druge strane posredi su višeslojne interakcije između svesti i nesvesnog. Jung često govori o integraciji Senke kao tamne strane ličnosti. Dok mnogi svoju Senku projektuju na dmge ili na društvo", neuroza najpre dovodi do napora za integraciju tih snaga. Pored toga, Jung označava in tegraciju nesvesnih sadržaja kao "osnovnu operaciju" svoje kompleksne
psihologije (2).

(l) Konfrontiranje sn arhetipom ili sa nagonom predstavlja etički problem prirodnog reda, čiju hitnost može da oseti samo onaj ko se nalazi pred neminovnošću odlučivanja o asimilaciji nesvesnog i o integrllciji svoje ličnosti. Ova nevolja snalazi samo onoga ko s hvata da ima neurozu ili sa svojom duševnom situacijom ne stoji baš najbolje. Takvih ljudi izvesno nije mnogo. Onaj ko je u pretežnijoj meri prosečan čovek, u načelu ništa ne shvata a i nema potrebe za tim, jer jedini koji zaista može da čini greške, to j e veliki anonimus koji se uobičajeno označava kao "država" ili " društvo". Međutim , onaj ko zna da nešto od njega zavisi ili da bi bar trebalo da zavisi, oseća se odgovornim za svoje duševno stanje, i to utoliko više ukoliko jasnije vidi kakav bi morao biti da bi postao zdraviji; stabilniji i podobniji. Ako se on, štaviše, nalazi na putu asimilacijc nesvesnog, onda može biti siguran da ne može pobeći od teškoća koje čine neumitnu komponentu ujegove prirode. Običan čovek ima, na p!'Otiv, pravo prvenstva da bude sasvim nedužan za svoje velike političke i socijalne kaastrofe, u koje se upleo čitav svet. Njegov završni bilans odgovara tome, dok drugi ima mogućnost da pronađe
duhovno stanište, carstvo koje " nije ovozemaljsko". (GW 8, § 410)

(2) Integrisanjc nesvesnih sadržaja u svest, što čini osnovnu operaciju
kompleksne psihologije, predstavlja utoliko princpijelnu promenu ukoliko odstranjuje samovlašće subjektivne Ja-svesti i njoj suprotstavlja nesvesne kolektivne sadržaje. Svest o sebi pojavljuje se u zavisnosti od dva faktora: prvo od uslova kolektivne, odnosno socijalne svesti, i drugo, od nesvesnih kolektivnih dominanti, odnosno arhetipova. Ovi poslednji raspadaju se fenomenološki u dve kategorije: u nagonsku sferu, s jedne stane, i arhetipsku sferu, s druge strane. Prva reprezentuje prirodne podsticaje, a druga one dominante koje stupaju u Svest kao opšte ideje. Između sadržaja kolektivne svesti, koji se predstavljaju kao opšteprihvaćene istine i onih iz kolektivnog nesvesnog, postoj i
suprotnost, kojnje toliko izražena da ove poslednje naučna istraživanja i posmatranja isključuju kao potpuno iracionalne i, štaviše, odbacuju ih na neopravdan način kao besmislene, kao da oni uopšte i ne postoje. Psihički fenomeni ove vrste, međutim, postoje. I kada nam se čine besmislenim, onda to samo dokazuje da ih ne razumemo. Kada je njihovo postojanje već jednom shvaćeno, onda oni više ne mogu biti prognani iz slike sveta, čak i ako se poimanje sveta koje dominira svešću pokaže nesposobnim da shvati fenomene o kojima je reč. Savesno istraživanje ovih pojava ukazuje na njihov veliki značaj i stoga se ne može otrgnuti saznanju da između kolektivne Ssvesti i
kolektivno nesvesnog postoji gotovo nepremostiva suprotnost, u kojoj subjekt vidi sebe samog. (GW 8, § 423