INDIVIDUACJJA

lndividuacija je proces psihičkog sazrevanja i transformacije, kojem se u
jungovskoj psihologiji poklanja velika pažnja. Individuacija se često opisuje i uz pomoć pojmova snmoostvarenja i ocelotvorenja ličnosti. Od mnoštva aspekata individuacije pomenimo najpre proces diferencijacije, "koji ima za cilj razvoj individualne ličnosti" (l). U najtešojoj vezi sa tim procesom stoj i izrastanje individualnosti iz kolektivnih normi i iz kolektivnih psihičkih struktura. Ovaj individualru put ne vodi u koliziju sa kolektivnom nonnom, nego do konflikata dolazi samo onda kada se individualne norme proglase opštevažećim (2).

Za Junga, individuacija predstavlja prirodni psihički proces i model njegovog metoda l ečenj a. Na izvesnim etapama individuacije dolazi do suočavanja sa Senkom, potom sledi odnos prema duševnim slikama Anime i Animusa i naposletku susret sa Sopstvom kao središtem čitave ličnosti. U individuaciji pomaže i pravilno ophođenje sa četiri vlastite orijentacione funkcije (mišljenje, osećanje, oset i intuicija), a posebno
kompenzacija između osnovne funkcije i inferiorne funkcije, kao i razvoj ove poslednje. U individuaciju i samoostvareoje ubraja se naposletku i konfrontacija sa svim nesvesnim i transpersonalnim "duševnim dominantama".

(l) Individuacija. Pojam individuacije igra u našoj psihologiji važnu ulogu. Individuacija je uopšte proces formiranja i posebljenja pojedinačnog bića, specijalno razvitak psihološke individue kao bića koje se razlikuje od opšteg, od kolektivne psihologije. Stoga je individuacija proces diferencijacije, koji ima za cilj razvitak
individualne ličnosti. Nužnost individuacije je u toliko prirodna p ojava ukoliko sprečavanje individuacije pretcžnim ili , čak, isključivim normiranjem, shodno kolektivnim merilima, znači nanošenje štete individualnoj životnoj delatnosti. Ali individualnost je već dala fizički i fiziološki, pa se, prema tome, izražava i u psihološkom smislu. Stoga znatno ometanje individualnosti predstavlja veštačko osakaćenje. Jasno je odmah da socijalna grupa koju čine osakaćene jedinke, nikako ne može biti zdrava i za život trajno osposobljena institucija, jer samo ona zajednica koja je u stanju da svoju unutrašnju koheziju i svoje kolektivne vrednosti sačuva paralelno sa maksimalnom slobodom pojedinca, može da očekuje trajnu vitalnost Kako jedinka nije samo pojedinačno biće nego pretpostavlja i kolektivne odnose prema sopstvenoj egzistenciji, to i proces individuacije ne vodi u razdruživanje, nego uspostavljanju intenzivnije i opštije kolektivne veze. (GW 6, § 825)

(2) Individuacija se uvek, više ili manje, nalazi u suprotnosti sa kolektivnim normama, jer ona znači odvajanje i diferenciranje od opšteg i oformljenje posebnog, ali ne tražene posebnosti, nego posebnosti koja je a priori zasnovana na nadarenosti. Međutim, suprotnost kolektivnoj normi samo je prividna, jer pri tačnijem posmatranju 1ože se zapaziti da individualno stanovište nije suprotno kolektivnoj normi, nego je samo drugačije orijcntisano. Indivldunlni put ne molže, zapravo, predstavljati suprotnost kolektivnoj normi, jer bi suprotnost prema njoj mogla biti samo suprotstavljena norma.
Međutim, individualni put, zapravo, nikada nije norma. Norma nastaje iz ce!okupnosti individualnih puteva i samo onda imn oprnvdnnje svog postojanja i uticaj na unapređivanje života ako uopšte postoje putevi koji se, s vremena na vreme, orijentišu prema nekoj normi. Norma ni čemu ne služi ako je njena važnost apsolutna. Realan sukob sa koleldivnom normom nastaje samo onda ako se individualni put podiže na nivo norme, što je upravo namera ekstremnog individualizma. Ova namera je patološkog karaktera i sasvim je u koliziji sa životom. Prema tome, onu nema nikakve veze sa individuacijom, koja, doduše, korača individualnom stranputicom, te joj je baš zbog toga potrebna norma radi orijentacije prema društvu i zbog uspostnvljanja neophodnih životnih veza jedinke u društvu. Stoga individuacija vodi prirodnom
vrednovanju kolektivnih normi, dok je isključivo kolektivnoj životnoj orijentaciji norma u sve većoj meri suvišna, zbog čega prava moralnost propada. Što je jače kolektivno normiranje čoveka, to je veća njegova individualna nemoralnost. Individuacija se poklapa su razvitkom svesti iz prvobitnog st11nja identiteta (vidi Id enti tet). Stoga individuacija znači proširivanje sfere svesti i svesnog psihološkog života. (GW 6, § 828)