IMAGINAC1JA, AKTIVNA

Aktivna imaginacija je važan terapeutski metod jungovske psihologije,
pomoću koje se obrađuju duševna raspoloženja j drugi sadržaji nesvesnog. Za razliku od snevanja, koje se čoveku događa, kod imaginacije se Ja aktivno suočava sa unutrašnjim slikama i fantazijama. Pomoću nesvesne uobrazilje može se kakav
nezadovoljavajući san preneti u slike i dalje oblikovati, pri čemu se on oslikava, prepričava ili zapisuje. Ovaj metod je posebno pogodan za to da se afektima i drugim zastrašujuć im osećanj ima daju mogu ćnosti izražavanja u slikama. Na osnovu priloženih citata čital ac može sam da zamisli kako je Jung 1913. godine otkrio ovaj metod. Pri tom, takođe saznajemo koji su sve strahovi j otpori morali da se prevazidu da bismo se upustili u ovu aktivnu raspravu sa nesvesnim (1). Aktivna imaginacija može se dogoditi i u fonni pisanja pisama. Jungovo iskustvo pokazuje daje zapisivanje često korisnije od običnog pripovedanja. Kod imaginacij e, sadržaji nesvesnog se person ifikuju i sa njima se tako postupa kao da su realni likovi (2). Važno je ne samo emitovati slike iz sebe, nego i razumevati poruke i sadržaje racionalno uredili i iz svega
toga izvući zaključke (3). Naposletku, još jedno upućivanje na svojstva slikovitih likova koji, po pravilu, ne mogu i ne žele da predstavljaju umetničke f01me izražavanja. One često nalik"Uju pre arhaičnim slikama i imaju primitivan simboličan karakter, jer potiču iz dubokih slojeva nesvesnog.

(t) Da bih pohvatao fantazije koje su me podzemno pokretale, morao sam takoreći, da uronim u njih. Ne samo da sam protiv toga osećao izvestan otpor, nego sam imao i jako osećanje straha. Bojao sam se gubitka samokontrole i da ću postati plen nesvesnog, a šta to znači, bilo mi je, kao pssihijatru, sasvim jasno. Ipak sam morao odvažiti da se dočepam tih slika. Važan motiv u tim razmatranjima bila je okolnost da nisam od svojih pacijenata mogao ništa da očekujem, na što se ni sam ne bih smeo usuditi. Izgovor da pored pacijenta stoji pomagač, nlsam hteo da prihvatim. Znao sam da takozvani pomagač, tj. ja, nije još poznavao materiju iz svog sopstvenog shvatanja, nego đa sam maksimalno posedovao neke teorijske predrasude o toome, čija je vrednost bila sumnjiva. Pomisao da se u ovaj avanturistički poduhvnt, u koji sam se upleo, naposletku ne upuštam sebe rađi, već zbog svojih pacijenata, mnogo mi je pomogla u brojnim kritičnim fazama. (Erinnemngen, str. 182)

(2) Pisao sam, tako reći, jednom delu svog Sopstva koji je zustupao drugačije stanovište od moje svesti i dobio iznenađujuće i neobične odgovore. Pričinjavao sam se sebi kao pacijent na analizi kod nekog ženskog duha! Svake večeri dao bih su na pisanje, jer sam smatrao da, ako ne pišem Animi, onda ona ne može du shvati moje fanta1zije. Međutim , postojao je još jedan razlog moje savesnosti: Anima ulje mogla da preokrene ono što je napisano i da od toga izmišlja intrige. U vezi s tim, postoji velika razlika da li se isključivo namerava nešto pripovedati ili se to zaista zapisuje. U svojim "pismima" sam pokušao da budem do kraja pošten, sledeći pri tom staru grčku mudrost: "Prepusti drugom ono što imaš i bićcš prihvaćen." Ono o čemu se prvenstveno
radi, to je razlikovanje između svesti i sadržlaja nesvesnog. Njih moramo takoreći izolovati, a to sc najlakše obavlja tako što sc oni personifikuju a potom se iz svesti uspostavlja kontakt sa njima. Samo tako možemo im oduzeti moć, koju on i inače ,vrše nad svešću. Pošto sadržaj nesvesnog poseduje izvestan stepen autonomije, to ova tehnika
ne stvara nikakve posebne poteškoće. Sasvim je druga stvar složiti se uopšte sa činjenicom o autonomiji nesvesnih sudržaja. A uravo u tome leži mogućnost ophođenja sa nesvesnim. (Erinne-rungen, st r. 189 f.)

(3) Veliku pažnju posvećujem tome da razumem svaku sliku i sYaki sadržaj, da ga- koliko je to moguće~ racionalno klasifikujem i prvenstveno ostvarim u životu. To je ono što čovek najčcšćc propušta. Puštamo slike da se uzdižu i možda im se čudimo, uli se pri tom zadovoljavamo time. Čovek se ne trudi da razume, a kamoli da izvuče
etičke konsekvence. Time se priziva negativno dejstvo nesvesnog.

I onaj ko shvata slike u izvesnoj meri, veruje da je sa znanjem gotovo i podleže opasnoj zabludi. Jer onaj ko svoja saznanja ne posmatra kao etičku obavezu, upada u princip moći. Jz toga mogu nastati destruktivna dejstva, koja ne samo što razaraju druge, nego i samog onog ko zna. Slike nesvesnog nameću čoveku tešku odgovornost. Nerazumevanje i nedostatak etičke dužnosti lišavaju postojanje njegove celovitosti i
nekom individualnom životu daruju mučan karakter fragmentarnosti. (Erinnerungen, str. 196)