IDENTITET
Za razliku od opšteg shvatanja identiteta u smislu da je neko našao ličnu uporednu veličinu i ravnotežu u životu, Jung pod tim podrazumeva nesvesni fenomen kao neraznolikost subjekta od drugih objekata (l). Za razliku od procesa identifikacije ili upoređivanja sa drugima, identitet govori o istovetnosti. Ona postoji u pozitivnom i negativnom izrazu, budući da se na rome zasnivaju svi socijalni i idealni stavovi kao i psihopatološki procesi (na primer, ludilo ili masovna histerija). Taj pojam je posebno važan u oblasti razvojne psihologije, da bi se nesvesni identitet deteta mogao shvatiti pomoću nesvesnog njegovih roditelja. Pošto se dete još ne može razlikovati od roditelja, to ono često opaža nesvesne i potisnute konflikte roditelja i predstavlja ih u svojim simptomima i teškoćama. Zbog nesvesnog identiteta i izjednačavanja, deca postaju neopravdano nosioci roditeljskih simptoma i odnosni b lica. U svojoj model-predstavi kolektivnog nesvesnog, Jung se upušta i u "porodično stablo" i kolektivnu dušu, koji takođe predstavljaju osnovne faktore delovanja u nesvesnom identitetu. 

(l) !dentitet. O identitetu govorim u slučaju kakve psihološke istovetnosti. Identitet je uvek nesvcstan fenomen, jer bi svesna jednakost uvek pretpostavljala svest o dvema stvarima koje su među sobom jednake pa, prema lome, i ruzdvajanje subjekata i objekta, a time bi fenomen identiteta već bio ukinut. Psibološki identitet pretpostavlja vlastitu nesvesnost. On je odlika primitivnog mentaliteta i stvarna osnova "mističke participacije", koja, naime, nije ništa drugo nego ostatak prvobitne psihološke nerazličitosti subjekta i objekta, dakle primordijulnog nesvesnog stanja. Zatim je on odlika ranog infantilnog stanja duha i, naposletku, i karakteristika nesvesnog u odraslog kulturnog čoveka, koje, ukoliko nije postalo sadržaj svesti, trajno ostaje stanje identiteta sa objektima. Na identitetu sa roditeljima zasniva ·sc identifikacija sa roditeljima; isto tako na njemu počiva mugućnost projekcije i introjekcije.

Identitet je prvenstveno nesvesna identičnost sa objektima. On nije nikakvo izjednačavanje, nikakva identifikacija, nego apriorna jednakost, koja uopšte nikada nije bila predmet svesti. Na identitetu sc zasniva naivna predrasuda o jednakosti psihologije jednoga sa psihologijom drugog čoveka , da svugde važe isti motivi, da je ono što je meni prijatno prirodna prijatnost i za drugog, da ono što je za mene nemoralno i za drugog mora biti nemoralno itd. Na identitetu počiva i opšte raširena težnja da čovek želi da na drugome popravi ono što bi trebalo da izmeni u sebi samom. Na identitetu se bazira i mogućnost sugestije i psihičke zaraze. Veoma jasno, identitet se pojavljuje u
patološkim slučajevima, na primer u paranoičnoj zabludi odnošenja, gde se u drugome pretpostavlja svoj sopstveni subjektivni sadržaj kao nešto razumljivo samo po sebi. Ali, identitet je i mogućnost svesnog kolektivizma, svesnog socijalnog stava, koji je u idealu hrišćanske ljubavi prema bližnjemu naš:w svoj najviši izraz. (GW 6, § 821 f.)