IDENTIFIKACIJA

Identifikacija je neprekidni, nesvesni psihički proces, tokom kojeg jedinka prisvaja svojstva i delove ličnosti drugih. Putem tog procesa ne razvija i ne konstituiše se samo čovek u razvoju, nego i svaka odrasla osoba u razvoju i diferencijaciji sopstvene lič nosti. U procesu identifikacije subjekt se izvesno vreme "zaodeva" odredenim predmetima i pokušava da bude takav kao što dotični predmeti izgledaju. Identifikacija predstavlja za svakog čoveka neophodan stadijum razvoja na putu ka  individuaciji. Identifikacija se najčešće odigrava sa delovima svesti drugog čoveka i/ili jednim od roditelja (l).

U kontekstu če t id orijcntacione funkcije (mišljenje, osećanje, oset, inituicija) Jung ukazuje na to da od osnovnih funkcija čoveka polazi karakterističan uticaj i time vrši tipičnu dispoziciju ličnosti. Identifikacijom sa sasvim određenom profesionalnol).l
ulogom ona se često iznova pojačava, pri čemu, na primer, misaoni tip radi u oblasti humanističkih nauka, što neumitno dovodi do određenih jednostranosti (a time se funkcija osećanja zanemaruje ili čak poti skuje). Slično prolaze ljudi koji su orijentisani prema prirodnim naukama sa svojim veoma razvijenim osetnim funkcijama, što često
dovodi do zapostavljanja intuicije i slikovitog mišljenja. Nove poteškoće proizlaze za jedinku, na primer, identifikacijom Ega sa Sopstvom. Jedna takva osoba razviče prenaglašena grandomansko Ja i zbog nesrazmere između Ja i Sopstva podleći će psihičkim smetnjama. .

(l) Identifikacija. Pod identifikacijom sc podrazumeva psihološki proces pri kojem se ličnost delimično, ili potpuno sama od sebe, disimiliše. Identifikaciju je ot uđivanje subjekta od samoga sebe u korist objekta, u koji sc subjekt u neku ruku prcodc~· a. ldcnti11kacija sa ocem, na primer, znači praktično usvajanje očevih manira, kao kad l>i sin bio identičan sa ocem, a ne od oca različita individualnost. Identifikacija
sc razlikuje od imitacije po tome što je identifikacija nesvesua imitacija, dok je sama imitacija svesno podra:lavanje. Imitacija predstavlja ncizbežno pomoćno sredstvo mladalačke ličnosti u periodu njenog razvoja. Ona deluje stimulativno sve dok nc počne da služi kao sredstvo pukog komoditeta i lime ometa razvoj odgovarajuće indh•idualne
metode. ldcnlilikacija može isto tako da bude stimulativna sve dok je individualni put neprohodan. Ali ako sc ukaže bolja individualna mogućnost, onda identifikucija manifestuje svoj patološki karakter na taj način što ona otada postaje prepreku, kao što je ranije bila stimulativna i nesvesno noseća. Ona tada deluje disocirajuće tako što
se zbog nje sul> jekt cepa na dva uzajamno tuđa dela ličnosti.

Identifikacija se ne odnosi uvek na lica, nego i na stvari (na primer, na neki duhovni pokret, posao itd)i na psihološku funkciju. Štaviše, poslednji slučaj je osobito važan. U tom slučaju identifikacija vodi izgrađivanju sekundarnog karaktera, i to tako što sc jedinka sa svojom najboljom funkcijom identifikuje u toj meri da se velikim delom, ili potpuno, otuđuje od svoje prvobitne karakterne crte, zbog čega njena prava individualnosl" podleže nesvesnom. 'Taj slučaj je gotovo pravilo kod svih ljudi sa jednom diferencirnom funkcijom. On je, štaviše nužna prolazna tačka na putu individuacije uopšte. Idenlirikacija sa roditeljima ili najbližim članovima porodice delimično je normalna stvar ukoliko se poklupa sa porodičnim identitetom, a koji apriori postoji. U tom slučaju preporučljivo je ne govoriti o identifikaciji, nego o identitetu, kao što se odgovara stanju stvari. Identifikacija sa članovima porodice razlikuje se od identiteta po tome što nije apriori data činjenica, nego tek postaje sekundarna ovim procesom. Individua koja se razvija i izlazi iz prvobitnog porodičnog identiteta nailazi u procesu svog prilagođavanja i razvitka na naizgled nesavladivu prepreku, pa zbog toga dolazi do gomilanja liblda, koji postepeno traži regresivan izlaz. Regresijom se ponovo oživljavaju ranija stanja, među kojima je i porodični identitet. Taj regresivno ponovo oživljeni, a zapravo već gotovo savladani identitet, predstavlja identifikacija sa članovima porodice. Sve Identifikacije sa licima nastaju tim putem. Identifikacija uvek ima za cilj da tuđim načinom ostvari izvesnu korist ili ukloni neku prepreku ili reši neki zadatak. (GW 6, § 819 f.)