FUNKCIJA INFERIORNOSTI

Prilikom opisivanja psiholoških tipova funkcija (tipologija mišljenja, osećanja, oseta, intuicije) trebalo bi ukazati na to da svaki čovek, po pravilu, poseduje jednu osnovnu funkciju za orijentaciju u životu i dve pomoćne funkcije. Prema tipološkom modelu funkcija inferiomosti (označava se i kao "problemska funkcija") stoji naspram osnovnoj funkciji, pa je zaostala u razvoju zbog njene prenaglašenosti (l). Pošto je
funkcija manje vrednosti protkana nesvesnim duševnim sadržajima, to ona u s lučajevima neuroze lako podleže negativnom delovanju nesvesnog. Dalje, sadržaj i funkcije inferiomosti oživlj avaju i jačaj u putem regresije arhaične snage nesvesnog, jer one nisu priključene na svest, pa to na nju deluje zbunjujuće i destruktivno. Cesto je stvar takva da " urođena" ili privilegovana osnovna funkcija dolazi putem našeg
sistema obrazovanja do širokih diferencijacija i razvojnih mogućnosti, a kao posledica toga funkcija inferiomosti se još više potishtje. Jung izri č ito podseća na to da u dosad zapostavljenoj i nesvesnoj funkciji drema ju upravo individualne vrednosti.koje jedinki mogu pomoć i u proširenju svesti, ocelotvorenju i u životnoj radosti (2).

(l)Funkc:ija inferiomosti. Pod funkcijom niže ncdnosti podrazumevam onu funkciju koja zaostaje u procesu diferencijacije. Naime, kao što iskustyo pokazuje, gotovo da i nije mo g uće da neko- zbog nepovoljnih opštih uslova- istovremeno ra zvije sve svoje psihološke funkcije. Već socijalni z:1htevi donose sa sobom to da čovek, prvenstveno i u najve ćem broju slučajeva, najsnažnije diferencira onu funkciju za koju
je ili po prirodi najbolje osposobljen ili koja mu pruža najefikasnija sredstva za njegov uspeh u društvu. Veoma često, gotovo redovno, čovek sc, manje ili više, potpuno identifikuje sa najviše povlašćenom i stoga najviše razvijenom funkcijom. Iz toga nastaju psihološki tipovi.

Pored jednostrnaosti procesa, jedna ili više funkcija nužno zaostaju u rnzvoju. Zn to se one mogu na pogodan način obeležiti kao "inferiorne" i to u psihološkom, u nikako u psihopatološkom smislu, jer ove zaostale funkcije nikako nisu bolesne, nego su samo znostale u poređenju sa povlašćenom funkcijom. Kao fenomen, funkcija niže vrednosti je svesna funkcija, ali nije spoznata u njenom pravom znnčenju. Ona se ponaša kao mnogi potisnuti ili nedovoljno zapaženi sadržaj koji su s jedne strane svesni a s druge strane nesvesni, kao što često ima slučajeva kada nekog čoveka poznajemo prema njegovoj spoljašnoj pojavi, all stvarno ne znamo ko je on. Tako funkcija niže vrednosti ostaje u normalnim slučajevima nesvesna, bar u svom delovanju. Naime, u meri u kojoj se celokupan libido privodi povlašćenoj funkciji, funkcija niže vrednosti se razvija regresivno, tj. vraća se u svoje prethodne arhaične stadijume, pa je zbog toga nekompatibilna sa svesnom i  privilecgovnom funkcijom. Ako neka funkcija, koja bi normalno trebalo da bude svesne prirode, prlpadne nesvesnom, onda i toj funkciji namenjena specifična energija pripada nesvesnom . Jedna prirodna funkcija, kao, na primer, osećanje, poseduje energiju koja joj pripada od prirode, ona je je čvrsto organizovan živ sistem kojem se ni pod kakvim okolnostima ne može oduzeti 
njegova celokupna energija.

Time što funkcija niže vrednosti postaje nesvesnu, ostatak njene energije 
prenosi se u nesvesno, čime se nesvesno oživ!java na neprirodan način. Iz toga nastaju fantazije koje odgovaraju funkciji koja se pretvorila u arhaičnu. Stoga se analitičko oslobađanje funkcije niže vrednosti iz nesvesnog može desiti samo ako na površinu izbiju nesvesne slike mašte, koje je upravo pokrenula ta nesvesna funkcija. Osvešćivanjem ovih fantazija i funkcija niže vrednosti ponovo se privode svesti i time se još pruža mogućnost razvoja. (GW 6, § 852 f.)

(2) Međutim, ovaj jednostrani razvoj mora izazvati reakciju i izazvaće je, jer potisnute funkcije niže vrednosti ne mogu se beskonačno isključivati iz saživota i razvoja. Jednom će doći taj trenutak u kojem "razdvojenost u unutarnjem čoveku opet mora biti otklonjena", kako bi se onom što je razvijeno dozvolilo da živi. Već vam nagovestio da diferencijaciju u kulturnom razvitku u krajnjoj liniji stvara disocijaciju osnovnih funkcija psihičkog života, idući donekle iznad diferenciranja s posobnosti i zakoračujući u oblast opšteg psihološkog stava uopšte, koji upravlja modalitetima upotrebe sposobnosti. Pri tome kultura utiče na diferencijaciju one funkcije koja od samog rođenja uživa bolju sposobnost obrazovanja. Tako jedan poseduje misaone mogućnosti, a drugi osećanje koje daje posebne mogućnosti za dalji razvoj. Stoga će se on pod naletom kulturnih zahteva u posebnoj meri baviti razvojem onih mogućnosti 
koje su u njemu već po prirodi naročito povoljne, odnosno sposobne za obrazovanje. Sposobnost obrazovanja svakako ne znači da bi funkcija apriori imala pravo nasleđivanja posebne sposobnosti, nego ona pretpostavlja- moglo bi se reći naprotiv - izvesnu nežnost, labilnosti sposobnost uobličavanja funkcije. Stoga se nikako i ne može uvek najviša individualna vrednost tražiti i nalaziti u toj funkciji, nego možda samo najviša kolektivna vrednost, ukoliko je, naime, ta funkcija ruzvijena do nivoa kolektivne vrednosti. Ali, kao što je rečeno, može se veoma lako dogoditi da među zanemarenim funkcijama ima mnogo skrivenih viših individualnih vrednosti, koje, doduše, imaju manji značaj za kolektivni život, ali su zato za individualni život od najveće vrednosti i stoga sačinjavaju životne vrednosti koje pojedincu mogu podariti intenzitet i lepotu življenja koje on uzalud očekuje od svoje kolektivne funkcije. Doduše, diferencirana funkcija pruža mu mogućnost kolektivnog bitisanja, ali mu ne omogućuje zadovoljenje životne radosti koje mu može podariti samo razvoj individualnih vrednosti. (GW 6, § 109)