DUŠA

Jung definiše dušu kao najviši ps ihički intenzitet na najmanjem prostoru (Briefe II, 253 f.). On razlikuje psihu, kao celokupnost svih svesnih i nesvesnih psihičkih procesa, od duše, kao razgraničenog kompleksa funkcija. Za Junga, duša je unutrašnji stav i mogućnost uspostavljanja veze sa nesvesnim ( J). Ona sadrži niz slika, "u slikama izraženu očigledoost životnih delatnosti". Duša se može i sasvim uopšteno posmatrati kao nešto živo u čoveku i kao nešto što pokreće život (2). Ona je za Junga stvamost u tom smislu što od nje polaze određena dejstva (3). Duša je komplementama sa svešću i sa karakterom čoveka, budući da ona sadrži sve ono što se tamo sakupilo. U tu uzajamnost ubraja se i polni karakter čoveka, pri čem u su, naprimer, muževni muškarci iznutra izloženi snažnim duševnim ushi ćenjima (Anima), a ženstvene žene imaju posebno mušku dušu (Animus). Za Junga, duša nije obična bleda slika fizikalnih i hemijskih procesa, nego ona pretvara te procese u nizove slika, kao što se to, na primer, događa u snovima.

(l) Baš kao što nam svakodnevno iskustvo daje pravo da govorimo o spoljašnjoj ličnosti, tako nam ono daje i pravo da pretpostavimo da postoji unutrašnja ličnost. Unuutrašnja ličnost je način ponašanja čoveka prema unutrašnjim psihičkim procesima, ona j e unutrašnji stav, karakter, koji on okreće prema ncsvesnom. Spoljašnji stav, spoljašnji karakter označavam kao personu, unutrnšnji slav obeležavam kao Animu, kao dušu. U kojoj je meri neki stav habitualan, u tolikoj meri je on jedan, više ili manje, kompaktan kompleks funkcija, sa kojim sc Ego može, više ili manje, idcntifikovati. Jezik to plastično izražava: ako neko ima habitualan stav prema izvesnim situacijama,
onda se obično kaže : "On je sasvim drugi ako čini ovo ili ono." Time je utvrđena samostalnost funkcijskog kompleksa habitualnog stava: reklo bi sc da je neka druga ličnost uzela u posed jedinku, kao da je u " nju ušao drugi duh". (GW 6, § 883)

(2) Duša je nešto živo u čoveku, ono živi iz samoga sebe i pokreće život, pa je stoga Bog udahnuo Adamu duh da bi mogao da živi. Pomoću lukavstva i kockarskogvaranja, duša zavodi delatnost materije prema životu, iako ga ova ne želi. Ona ubeđuje u neverovatne stvari, da bi se živeo život. Ona je puna zamki i klopki kako bi čovek pao, dosegao zemlju, tamo se zapetljao i ostao da visi, da bi sc živeo život, baš kao što
Eva u raju nije mogla da odoli da ubedi Adama u kvalitet zabranjene jnbuke. Kad ne bi postojala uzbuđenost i prelivanje sjaja duše, čovek bi u svojim najvećim strastima i tromosti zapao u mrtvilo. (GW 911, § 56)

(3) Duša se verovatno ne stara o našim kategorijama stvarnosti. Za nju je, izgleda, u prvom redu stvarno ono što deluje. Onaj ko hoće da istražuje dušu, ne sme je pobrkati sa svešću, jer će svojim sopstvenim gledanjem prekriti predmet istraživanja. Potrebno je, naprotiv, još otkriti koliko se duša razlikuje od svesti da bi se mogla shvatiti. Stoga ništa nije moguće, sem onoga što je za nas iluzija, a za nju stvarnost i
zbog čega ništa ne bi bilo nesamerljivo od merenja duševne stvarnosti prema našoj svesnoj stvarnosti. Za psihologa ne postoji ništa gluplje od stanovišta misionara koji je bogove sirotih pagana proglasio za iluziju. Medutim, još uvek se, na žalost, dogmatski i nestručno radi kao da naša takozvana stvarnost nije isto tako iluzorna. Kao u našem iskustvu uopšte, tako su stvari koje deluju u duševnom svetu stvarnost, nezavisno od toga kako ih čovek naziva. Reč je o tome da se te realnosti, po mogućstvu, shvate kao takve, a ne o tome da im se daju druga imena. Tako duh za dušu nije ništa manje duh, čak i kad ga čovek naziva seksualnošću. (GW 16, § Ill)