CELOVITOST

Pojam celovitosti sve se više upotrebljava u dubinskoj psihologiji i u mnogim drugim oblastima (na primer: integralnn medicina, u različitim metodima meditacije itd.) radi opisivanja kompletnog života. U tom smislu i Jung govori o ostvarenju celog čoveka u procesu individuacije. Celovitost ne podrazumeva savršenost, nego rastuće
osamostaljenje u jednom često mučnom procesu suočavanja sa vlastitim poteškoćama i integracijom nesvesnih psihičkih sadržaja. Jung izričito ukazuje da ta fundamentalna pitanja ljudskog života daleko prevazilaze oblast delovanja lekara i psiho terapeuta.
Put ka ljudskom ocelotvorenju ne može se opisati racionalno i jednoznačno, već može ponekad da dovede do cilja prividno zaobilaznim putevima ili udarcima sudbine. Bitno za celovitost je povezivanje različitih delova ličnosti i prevazilaženje, odnosno moguće
izmirenje lažno bolesnih suprotnosti (l). Približna ravnoteža radosti i bola vodi ka odmerenosti i izbalansiranosti u životu. Ako se duševne patnje svake vrste temeljito suzbijaju ili potiskuju, onda se one mogu uvući u život u obliku neuroza (2).

Celovitost unaprcđuju arhetipske slike i simboli koji povezuju svest i Ego sa Sopstvom (Selbst). To mogu biti posebni kružni simboli ili četvoroug li sa središtem, takozvane mandale, ili osobe koje· su već ostvarile celovit život (na primer Hristos ili Buda). U ocelotvorenjc se, da!je, ubraja učenje čoveka da živi sa sve četiri tipološke orijentacione funkcije (mišljenje, osećanje, oset, intuicija) i da pri tome razvija i integriše posebno svoje potisnute strane, tzv. inferiome funkcije.

(l) Napori lekara i traganja pacijenta usmereni su na onog prikrivenog još neostvarenog "celovitog" čoveka, koji je ujedno veći i perspektivniji. Međtim, pravi put ka ocelolvorenju sastoji se, nažalost, od sudbonosnih zaobilaznih i kriyih puteva. To je "longissima via", ne prava, nego krivudava linija koja povezuje suprotnosti, koja podseća na kaduccja koji pokazuje put, odnosno stazu, čija lavirintovska zamršenost nije lišena užasa. Na tom putu stiču sc ona iskustva koja sec označavaju kao " teško
pristupačna". Njihova ncpristupačnost počiva na njihovoj dragoecnosti; ona traži ono čega se čovek najčešće pribojava, naime celuvilost. Ona nam je, doduše, stalno u ustima i sa njom sc beskrajno teoretiše, ali se zato u životnoj stvarnost zaobilazi u velikom luku. Daleko i neuporedivo omiljeniji je običaj "kompartimentne psihologije" gde jedna ladica ne zna šta se nalazi u drugoj. (GW 12, § 6)

(2) Celovltost l ispunjenje života iziskuju ravnotežu patnje i radosti. Zbog
pozitivnog dejstva bola, čovek namerno izbegHva da meri koliko mu je straha i briga naneo. Zato stalno, na ublažavajući način, govori o poboljšanju i što većoj sreći, ne razmiš ljajući pri tom da je i sreća otrovna ako sc mera bola nije navršila . Toliko često sc iza neuroze krije prirodna i nezaobilazna patnja koju čovek nije želeo da podnosi. To se najjasnije vidi na histeričnim bolovima koji potiču u procesu lečenja od
odgovarajućih duševnih bolova koje je čovek želeo da izbegne. (GW 16, § 185)