ARHETIP

Jung je pojam arhetipa formirao kroz svoje dugogodišnje iskustvo na polju psihologije sna i na osnovu izučavanja mitologije. U mnogostrukim slikama i materijalima svojih pacijenata, on je spoznao osnovne obrasce i stlukture koje je označavao kao arhe-tipove. Kod ovog pojma je bitno da se pravi razlika između prikrivenog arhetipa po sebi i arhetipske slike (l). Prvi predstavlja takvu strukturu koja je imanentna ljudskoj psihi, a poslednji se manifestuje u različitim arhetipskim pojavnim slikama (na primer arhetip oca, majke, deteta, slika Doga, Animus i Anima itd). Arhetip, odnosno arhetipovi, predstavljaju nevidljive i neupadljive delotvome faktore u nesvesnom kod čoveka. Oni čine struktura lne dominante psihe, budući da ureduju duševno doživljavanje i ređaju slike i motive u nesvesnom prema određenim osnovnim obrascima. Posebno bi trebalo voditi računa o tome da kod arhetipova nije reč o nasledenim predstavama, nasledenim slikama i simbolima, nego o mogućnostima njihovog pojavljivanja i oblikovanja. Arhetipovi su sistemi pripravnosti pojavne slike (2).

Arhetipovi su locirani u neposrednoj blizini instinkata, kao tipičnih formi ponašanja i učestalih oblika reagovanja. Dok instinkti čine osnovne oblike ponašanja, arhetipovi se mogu označiti kao osnovni oblici viđenja stvari. U tom kontekstu se kod Junga doslovce kaže da se arhetipske praslike mogu smatrati "shvatanjem instinkta o sebi samom ili samoodslikavanje instinkta" (GW 8, str. 157). Za dalje razumevanje arhetipa od fundamentalnog značaja su njegovi slikoviti i ujedno dinamički aspekti. Ovaj poslednji posebno dolazi do izražaja u psihodinamičkim dejstvima i u fascinantnoj snazi arhetipskih slika. U oblasti ličnih doživaljavanja rečeno se manifestuje, između ostalog, u tome da ljude mogu zahvatiti arhetipske slike ili ih spopasti predstave (na primer pri zori Satane) (3). Pošto takve arhetipske predstave mogu s 
jedne strane, da izazovu neurotične slike ili čak psihotične smetnje a, s druge strane da nose terapeutska dejstva, to ih treba uvažavati kao duševne životne sile i uzimati ih sasvim ozbiljno. Ne samo za psihoterapiju, već i za ocelotvorenje, individuaciju i samoostvarenje svakog čoveka arhetipske slike su od velikog značaja, jer one uređuju 
duševna doživljavanja a psihičke procese usmeravaju ka centru i ka samom cilju.

(l) Arhetipske predstave koje num prenosi nesvesno ne smeju se brkati sa arhetipom po sebi. One su višestruko promenljive tvorevine, koje upućuju na jedan po sebi neočigfedan osnovni oblik. Taj oblik se odlikuje izvesnim formalnim elementima i izvesnim principijelnim značenjem, koje sc može samo približno obuhvatiti. Arhetip po sebi je psihoidni faktor, koji pripada takoreći nevidljivom, ultraljubičastom delu
psihičkog spektra. Kao takav, on nema sposobnost svesti. Usuđujem se da iznesem ovu hipotezu, jer sve arhetipsko što svest opaža čini se da predstavlja varijaciju osnovne teme. To stanje je čoveku najizrazitije kada istražuje beskonačne varijante motiva mandale. Reč je o relativno jednostavnom osnovnom obliku, čije sc značenje može navesti kao približno "centralno". Mada sc mandula pojavljuje kao struktura centra,
ipak ostaje neizvesno da li je unutar tc strukture naglašeniji centar ili periferija, deoba ili nepodeljenost. Pošto drugi arhetipovi daju povoda za slične sumnje, smatram verovatnim du vlastito biće arhetipa nema sposobnost svesti, tj. ono je transcendntno, zbog čega ga označavam psihoidnim. (GW 8, § 417)

(2) Uvek sc iznova srećem sa pogrešnim uverenjem da su arhetipovi sadržajno određeni, tj. da predstavljaju neku vrstu nesvesnih "prcdstava". Zato sc mora još jednom istaći da arhetipovi nisu sadržajno, nego samo formalno određeni i to na vrlo uslovan način. Sadržajno određena praslika sc može dokumentovati samo onda ako je svesna i stoga ispunjcna materijalom svesnog iskustva. Njegov oblik se može uporediti, kako sam to već objasnio na drugom mestu, otprilike sa onim sistemom kristala, koji u izvesnoj meri unapred formira nastajanje kristala u !užini a da sam materijalno ne postoji. 0vo poslednje se javlja na način bombardovanja jona i molekula. Arhetip je jedun, po sebi, prazun, formalni element, koji nije ništa drugo nego facultas praeformandi, aprioristička mogućnost predstava. Ne nasleđuju se prcdstave nego oblici koji u ovom smislu odgovaraju isto tako formalno određenim instinktima. Baš kao što se postojanje arhetipova po sebi ne muže dokazati, taku se ni postojanje instinkata ne može dokumentovati sve dok se oni konkretno ne pokažu na delu. U vezi sa određenošću forme, poređenje sa nastankom kristala je utoliko očigledno ukoliko osni sistem samoodređuje stereometrijsku strukturu a ne i konkretan oblik pojedinog kristala. On može biti veliki ili mnlen, ili može dn sc menja prema različitom oformljenju njegovih površina, ili prema uzajamuom prorašćivanju kristala. Konstantan je samo osni sistem u njegovim n ačelno nepromenljivim geometrijskim odnosima. Isto to važi i za arhetip: on se, u principu, može imenovati i poseduje nepromenljivo značenjsko jezgro koje stalno, samo načelno a ne i konkretno, određuje njegov način pojavljivanja. Kao što se arhetip majke, primerice, pojavljuje empirijski s vremena na vreme, to se iz njega samog nikada ne može sve izvesti, nego on počiva na drugim faktorima. (GW 9/I, $ 155)

(3) Često su mc pitali otkuda vode poreklo ti arhetipovi ili praslike. Čini mi se sc da se njihovo nastajanje uopšte ne može drugačije objasniti nego pretpostavkom o tome da su oni naslage iskustava čovečanstva koja se stalno ponavljaju. Jedno od najobičnijih i ujedno najupečatljivijih iskustava predstavlja svakodnevno prividno
kretanje Sunca. U nesvesnom ne možemo otkriti ništa od toga, ako je reč o nama poznatom fizičkom zbivanju, ali zato nalazimo mit o junaku Sunca u njegovim brojnim verzijama. Taj mit čini arhetip Sunca, a ne fizički događaj. Isto to se može reći za mesečeve mene. Arhetip predstavlja jednu vrstu pripravnosti da uvek iznova reprodukuju iste ili slične mitske predstave. Prema tome sc čini da ono što se utiskuje
u nevesno isključivo predstavlja subjektivno izazvane predstave mašte putem fizičkog zbivanja. Stoga bi se moglo pretpostaviti da su arhetipovi često ponavljana zapamćivanja subjektivnih reakcija. Ova pretpostavka prirodno samo odlaže problem, ne rešavajući ga. Ništa nas ne sprečava da smatramo da se izvesni arhetipovi već pojayJjuju kod životinja, da su zasnovani na osobenosti životnog sistema i time postaju izraz života, čija suština ne iziskuje bilo kakva dodatna objašnjenja. Kuko sc čini,
arhetipovi nisu samo pamćenja stalno ponavljanih tipičnih iskustava, već sc ujedno ponašaju empirijski kao snage ili tendencije za ponavljanje istih iskustava. Naime, kada se arhetip pojavi u snu, u mašti ili u životu, on uvek donosi poseban "uticaj" ili moć prema kojoj deluje numinozno, odnosno fascinirajuće ili podstiče na delanje. (GW 7,
§ 109)