ANALIZA, ANALIZIRATI

Pod analizom podrazumevamo specijalni terapeutski metod analiziranja (razrešavanja) prošlih ili sadašnjih nesvesnih iskustava i duševnih procesa. U odnosu između pacijenta i terapeuta ili tmutar terapeutske grupe, koji je ispunjen poverenjem i osećanjima, otkrivaju se nesvesni konflikti, obrađuju i razrešavaju. Ovaj postupak podrazumeva, pre svega analizu nesvesnog (l). Za jungovsko razumevanje analize posebno je značajno da je to u prvom redu dijalekti čki postupak, u koji ne bi trebalo samo da se udubi pacijent, nego u kojem, u istoj meri, svojim duševnim doživljavanjem učestvuje i terapeut (2), Pri tom je važan individualni put ka isceljenju neuroza pacijenta, a ne primena nekog naučenog metoda. U dijalektičkom terapeutskom postupku razlikuje se, između ostalog, analitičko-reduktivni i sintetičko-hermeneutički metod. Prvi metod je uglavnom kauzalno usmeren i uzroke neuroze traži u ranom životnom periodu. Prema Jungu, dtugi metod je više finalno orijentisan i pokušava da u neurotičnim simptomima intenzivnije oslobodi razvojno sposobne delove ličnosti. Jung često ukazuje na to da je analitička terapija veoma složena i teška.

(l) Četvrti metod je analiza nesvesnog. Iako anamnestička analiza može 
pacijentu da otkrije izvesne nesvesne činjenice, ona nije "psihoanaliza", kako je to nazivao Frojd. U stvarnosti postoji znutnu razlika između ta dva metoda. Anamncstički metod se bavi, kako sam pokazao, svesnim i za reprodukciju spremn1m sadržajima, dok analiza nesvemog tek počinje kada su svesni materijali već iscrpljeni. Molim da se ima u vidu da ovaj četvrti metod ne nazivam "psihoanalizom", jer želim da taj izraz sasvim prepustim frojdovskoj školi. Ono što ona podrazumeva pod psihoanalizom, nije samo čista tehnika, nego je to metod koji je dogmatski povezan sa Frojdovom seksualnom teorijom i na njoj je i zasnovan. Kuda je Frojd otvoreno izjavio da su psihanaliza i 
seksualna teorija neruskidivo povezane, ja sam morao da krenem novim putem, jer nisam bio u stanju du njegova jednostrana shvatanja prihvatim kao 1spravna. To je i razlog što dajem prednost tome da govorim o četvrtom metodu kao o analizi nesvesnog. (GW 17, § 180) •.

(2) U svim okolnostima najviše pravilo dijnlektičkog postupka počiva na tome da individualnost bolesnika ima isto dostojanstvo i opravdanost postojanja kao u lekara i da bi stoga individualni razvoj kod pacijenta trebalo smatrati regularnim , ukoliko se on sum ne koriguje. Ukoliko je jedan čovek kolektivno biće, onda se on može menjati putem sugestija, i to u tolikoj meri da na izgled postane nešto drugo od onoga što je bio pre toga. Međutim, ako je on individualac, onda može biti samo ono što jest i sto je uvek i bio. Ukoliko reč "isceljcnjc" znači pretvaranje bolesnika u zdravog čoveka, utoliko ono predstavlja promenu. Tamo gde je to moguće, odnosno gde se time ne zahteva preveliko žrtvovanje ličnosti, bolesnika bi trebalo terapeutski promeniti. Ali tamo gde pacijent uviđa da isccljenje menjanjem ličnosti iziskuje velike žrtve, lekar može i treba da odustane od takve promene, odnosno od namere da leč1. On mora ili da odbije tretman ili da pristane na dijalektički postupak. Poslednji slučaj se češće događa nego što se obično misli. U vlastitoj praks1 često imam velik broj visokoobrazovanih inteligentnih ljudi izrazite individualnosti, koji bi svakom ozbiljnom pokušaju promene pružili, iz etičkih razloga, snažan otpor.U svim tim slučajevima lekar mora da drži otvoren put individualnog lečenja i onda isceljenje neće d ovoditi do promene ličnosti, već će predstavljati proces koji sc možc označiti kao individuacija, tj. pacijent postaje ono što zaista jeste. U najgorem slučaju,on će čak pnhvatttl svou neurozu, jer je shvatio smisao svoje bolesti. Više bolesnika rni je priznalo da su naučili du budu zahvalni svojim neurotičnim simptomima, jer su im oni poput barometra,
pokazivali kada i gde su skrenuli sa svog individualnog puta ili kada i gde su važne stvari nesvesno ostavili. (GW 16, § ll, str. 9)