AMPLIFIKACIJA

Amplifikacija je proširenje sadržaja sna obogaćivanjem i dodavanjem slika snova simbolima iz bajki, mitova, religije, umetnosti i svih kulturnih predanja čovečanstva. Dok se preko umetnosti "tkaju" li čne veze sa snom, putem amplifikacije se uspostavljaju odnosi sa univerzalnim predstavama i simbolima čovečanstva. Te paralele stavljaju san u jedan širi odnos i time osvetljavaju nove aspekte njegovog značenja. Pri tom je važno da se ne vrši izbor bilo kojeg materijala za poređcnje, već da to bude "zvučan" materijal, u kojem snevač spoznaje sebe i svoju istinu. Pomoću ovog metoda, pojedinac može naučiti da sebe vidi i shvati kao deo jednog šireg, arhetipskog konteksta ( l).

Ovaj postupak pomaže u terapeutskoj primeni za uspostavljanje jednog
produbljenog i reflektiranog odnosa prema vlastitom nesvesnom i podstiče individuaciju. Pojednostavljeno rečeno, lice koje se izlaže amplifikacijskoj analizi, ili snevač, mogu se uporediti sa nekim ko se egzistencijalno upušta u pesmu, šlager ili muziku i pri tom u sebi otkriva nove strane (2). Kritičari amplifikacije se neopravdano
pribojavaju da to utvrđuje samo intelekmalno i literarno ređanje sličnih ili identičnih motiva i simbola. I opasnost psihičke inflacije prilikom primene ovog metoda je isto toliko neznatna kao i prilikom slobodnih asocijacija.

(1) Ovo psihološko rasuđivunje počiva na iracionalnim stanjima materije, tj. bajke, mita ili sna, s jedne strane, i na osvešćenju "latentnih", racionalnih uzajamnih veza stanja, s druge strane. Da takve veze uopšte postoje, stvar je u prvom redu hipoteze, kao što je, primerice, ona koja kaže da snovi imaju smisla. Istinitost ove pretpostavke nije apriori pouzdana. Njena korisnost može da proistekne samo iz njene
primene. Stoga je potrebno pričekati i videti da li njena metodska aplikacija na iracionalnom materijalu omogućava njegovo sadržajno tumačenje. Njena primena se sastoji u tome da mu se možemo tako obra titi, kao da ono poseduje unutrašnju duhovnu vezu. Radi toga, najveći broj datosti ima potrebu za izvesnom amplifikacijom, dakle
za izvesnim razjašnjenjem, uopštavanjem i približavanjem nekom manje ili više opštem pojmu, saglasno Kurtlnnovom pravilu tumačenjn. Da bi se, na primer, shvatila tronogost, ona se mora najpre odvojiti od konja i približiti svom vlastitom principu, naime trojstvu.
četvoronogost iz bajki podiže sc na viši stepen opšteg pojma, t a kođ e u od nosu na trojstvo, iz čega proizlazi zagonetka iz Platonovog dela Timej, naime problem broja tri i četiri. Trijada i tetrada su arhetipske strukture, koje u opštoj simbolici igraju značajnu ulogu i podjednako su važne za istraživanje mitova i snova. Podizanje iracionalnih stanja (naime, tronogosti i četvoronogosti) na stepen pojma opšteg shvatanja, dovodi do pojave univerzalnog značenja motiva na površini slike i razumu daju hrabrost da se ozbiljno lati argumenta. Ovaj zadatak sadrži čitav niz razmišljanja i zaključaka tehničke prirode, koje ne bih želeo da uskrutim čitaocu zuinteresovanom za psihologiju, a j oš manje stručnjaku iz te oblasti. Utoliko pre što je ova delatnost uma tipična za razjašnjenje simbola uopšte i neophodna za razumevanje produkata nesvesnog. Samo na taj način može sc smisao nesvesnih spojeva iznedriti iz njih samih, nasuprot onim deduktivnim tumačenjima koja proizlaze iz nekakve pretpostavljene teorije, kao što su, na primer, astro-mitološke meteoro-mitološke i- last not least- seksualno-teorijske interpretacije. (GW 9/J, § 436)

(2) Empirijsko saznanje sastoji se iz mnoštva pojedinačnih iskustava mnogih pojedinaca posmatrača, koji su se prethodno osvedočili u istovetnost svojih metoda i objekta posmatranja. Kompleksna psihička zbivanja u najmanjoj meri su dostupna eksperimentalnim metodima. Stoga smo upućeni na njihovo opisivnnjc, u njihovo opisivanje, a njihovo tumačenje  može se  pokušali samo putem amplifikacije i upoređivanja. Ova procedura upravo je suprotnost onome što jedan stručnjak želi da postigne: on želi du predmet proučavanja spozna u njegovom najužem svojstvu, dok se psiholog, koji vrši amplifikaciju i poređenje radi razumevanja svoje iracionalne, naizgled haotično slučajne pojedinosti, ne sme ustezati od primene upadljivih, površnih, spoljašnjih i slučajno-formalnih analogija, jer su upravo one mostovi ka psihičkim spojevima. Kao što se užasava filozof, kome je strana preokupacija psihologa, primenom filozofije koja ovomu izgleda inferiornom, tako on razgnevljujc naučnika, kome je nepoznato psihoterapeutsko intervjuisanje, tačnošću i površnošću "maštovitih" analogija. (GW lO.$900)