PREDGOVOR

Ovaj Leksikon o osnovnim pojmovima analitičke psihologije K. G. Junga obraća se svojim čitaocima u dvojakom obliku. U kratkom članku izlažu se osnovne crte odredenog pojma na opšte razumljiv način i daju se kratka objašnjenja, a uz najvažnije aspekte tog pojma mogu se pročitati citati iz Jungovih dela. Istovremeno ovi tekstovi mogu da povedu čitaoca ka životnom delu velikog dubinskog psihologa.

Brojne pojmove jungovske dubinske psihologije - na primer: arhetip, Anima i Animus - danas koriste i spominju mnogi. Jungova shvatanja i saznanja o duši ili bar o skrivenom i nesvesnom duševnom doživljavanju za mnoge su značajna pomoć u razumevanju stvari. Jungova analitička psihologija orijentisana je prema otelotvorenju čoveka i isceljenju ličnosti. Iz brojnih susreta i mnogih iskustava tokom
poslednje tri decenije imao sam priliku da od mnogih ljudi najrazličitij ih nivoa obrazovanja i profesionalne pripadnosti čujem da im je jungovska psihologija dala mnogostruke podsticaje i pružila pomoć za razumevanje ličnih životnih pitanja. Za mnoge je razgovor o psihologiji Karla Gustavu Junga stvar opšteg obrazovanja, a u takvim razgovorima odmah počnu da se koriste već pomenuti pojmovi: Anima, arhetipovi, individuacija, Senka i drugi. Od kritički nastrojenog slušaocn ne može se
sakriti da o onome što se pod tim pojmovima podrazumeva postoji često samo površno poznavanje stvari. To iskustvo me je odavno navelo na pomisao da iz različitih dela za čitaoce sakupim značajne citate o Jungovim pojmovima kako bih stvorio osnovu za pružanje pomoći u razumevanju njegove sve populamije psihologije.

Ovaj Leksikon nema pretenzija naučnog dela, nego se svesno obruća širokom krugu čitalaca koji u Jungovoj psihologiji traže pomoć za svoja životna pitanja i duševne procese, kao što su snovi, imaginacije i maštarije. Polazeći od navedene namere, pojmovi se ne posmatraju i ne opisuju u njihovom istorijskom razvoju niti se porede sa drugim psiihoanalitičkjm predstavama j modelima. Rcč je, pre svega, o
pomoći u razumevanju sadašnjih duševnih doživljavanja. Ova koncepcija Leksikona najviše je u skladu sa osnovnim preokupacijama samog Junga - da se pomogne ljudima da se osposobe kako bi sebi mogli više da pomognu a time j da rade na vlastitom ocelotvorenju i individuaciji.

Prema Jungovom učenju nedostatak životnog smisla kod mnogih dovodi do neuroze ili meritorno učestvuje u njenom nastajanju, čime sc zadire i u religiozna iskustva i spiritt1alne dimenzije. Iz tih razloga uzeti su i neki osnovni pojmovi iz graničnog područja izmedju dubinske psihologije i teologije (na primer zlo, numinoznost, slika Gospodnja i religija). Trebalo bi izričito napomenuti dil uz ove odrednice, kao i uz katolicizam, protestantizam i dmge, ne bi trebalo očekivati ikakve teološke definicije ili religiozne formulacijc, nego terapeutska iskustva i psihoanalitička saznanja koja mogu da podstaknu na dalja razmišljanja.

Želeo bih još da napomenem da se Jung citira prem!l Sabranim delima
(Gesammelle TVerke- GW), koja su objavljena u kući Valter feri ag (Walter Verlag) u Oltenu i Frajburgu. Radi lakšeg snlaženja citata u drugim izdanjima, navode se paragrafi strana.

Dr Helmut Hark

ALHEMIJA

Kada Leksikon o osnovnim pojmovima nnalitičke psihologije K. G. Junga počinje uvodnim člankom o alhemiji, onda to, osim svog alfabetskog redosleda, ima još jedan dublji smisao za razumevanje Jungovog dela. Posle postepenog odvajanja od svog učitelja Frojda (1911-1913), usledilo je (sve do 1918. godine) intenzivno suočavanje sa njegovim vlastitim nesvesnim i spoznavanje vlastitog "mita", kako to Jung naziva u svojoj Autobiografiji (Erinnenmgen). Prilikom istraživanja psihodinamičkih procesa kolektivnog nesvesnog, arhetipova i procesa individuacije, Jung je došao do saznanja i rezultata koji su ga duboko uzdrmali.

Proučavanjem tekstova alhemičara (Das Geheimnis der Goldenen Blue, 1928 -Tajna Zlatnog cveta) i potonjim sistematskim istraživanjem alhemije (od 1934), on je otkrio istorijsku suprotnost vlastitoj psihologiji nesvesnog (l). I alhemija je poznavala i svojim specifičnim simbolima i slikama opisivala onaj isti put kojim danas ljudi koračaju ka svom ocelotvorenju i individuacij i. U slučajevima zastrašujućih snova
i užasavaj ućih fantazija svojih pacijenata, Jung je često posezao za alhemičarskim predstavama i time ukazivao na istorijske korene takvih iskustava. To je najčešće delovalo umintjuće i pacijentu pokaziva lo njegovo mesto u duhovnoj i psihičkoj egzistenciji.

Iz obilja analogija i odnosa izmedu alhemije ijungovske psihologije, odabrao sam sledeće aspekte, koji mogu biti od opšteg značaja:

a) Slike i pojmove koji na prvi pogled deluju neobično dražesno, Jung je
shvatao kao duhovna i duševna iskustva koja su projektovana na hemijske supstance i procedure. Jung je shvatio da izm eđu a lhemičarskih simbola i simbola iz procesa individuacije postoje višestruke analogije.

b) Postupci pretvaranja hemijskih materijala, koje navodi alhemija, da bi se dobilo zlato, kamen mudrosti ili u retorti proizvelo "dete duše", imaju svoje analogije u psihičkim procesima u terapiji, u kojima je reč o ocelotvorenju čoveka. U alhemiji se često govori o četiri ili više nivoa alhemijskog procesa koji se označavaju kao cmjenje, beljenje, žućenje i crvenjenje. Dubinsko-psihološki ekvivalenti su nesvesnost i početno suočavanj e sa Senkom, sa rastućim osvešćenjem u vezi sa skrivenim
motivima srca i delanja. Žućenje ima svoj ekvivalent u rastućem opažanju vlastitih ideala i u intuiciji, kao korišćenje moći naslućivanja . Crvenjenje ima svoj adekvat u otvaranju nivoa vrednosti u sebi samom, uz pozitivan porast osećanja vlastite vrednosti i povećanja stvaralačkih snaga iz Sopstva (Selbst). Radi opisivanja procesa rasta i transformacije, u alhemiji se često koristi simbolika drveta života. Tu se navodi sedam
fiksnih faza transf01macije: sadržanost u maternjem i materijalnom; odvajanje; promena; osećanje vlasti te telesnosti; dalji procesi diferencijacije i razdvajanja; "nebeska svadba", kao sjedinjenje duše sa višim Sopstvom; "obićenje" u smislu postati bitan.

c) Sledeća središna tema alhemije i savremene terapije je objedinjavanje
suprotnosti u vlastitoj osobi i meduljudskoj sferi, kao i isceljenje neurotskog rascepa. Putevi ka tom cilju i sami metodi su i onda i danas bili i ostali mnogostruki i manifestovali su se u velikom broju oblika.

d) Konačno, alhemija je imala još jednu kompenzatorsku funkciju u duhovnoj situaciji onog vremena, odražavajući u životu, u kolektivnom nesvesnom mnogih ljudi, ne duhovno-duševne snage, koje je tadašnje hrišćanstvo potiskivalo i potčinjavalo (naprimer, zlo i mračno, odnos prema materiji i telesnosti) (2). Sličnu kompenzatorsku funkciju ima i današnja dubinska psihologija u odnosu prema teologiji i drugim naukama, pri čemu ona povezuje svest i racionalnost sa psihodinamičkim delatnim faktorima u analitičkoj osobi. (O kompenzaciji hrišćanstva, religija, katolicizam, protestantizam itd.)

l ) Veoma brzo sam primetio du se analitička psihologija neobično podudara sa alhemijom. Iskustva alhemičara bila su moja iskustva, a njihov svet bio je, u izvesnom smislu, i moj svet. Naravno, to je za mene bilo ideulno otkriće, jer sam time našao istorijski pandan svojoj psihologiji nesvesnog. Sada j e ona dobila s voju istorijsku podlogu. Mogućnost poređenja sa alhcmijom i duhovnim kontinuitetom unazad, do vremena gnosticizma, dali su joj određeni sadržaj. Bavljenjem starim tekstovima, sve je došlo na svoje mesto: imaginarni svet sliku, iskustveni materijal koji sum prikupio u svojoj praksi i zaključci koje sam iz njih izvlačio. Sada sam počeo da spoznajem šta su ti sadržaji značili u istorijskom smislu. Produbilo se moje razumevanjc njihovog
tipičnog karaktera, koje sam uspostavio već preko svojih istraživanja mitova. Praslike i suštinu arhetipa dospeli su u središte mojih istraživanja i shvatio sum da bez istorije nema psihologije a naročito nema psihologije nesvesnog. Možda se psihologija svesti i može zudovolji!i poznavanjem ličnog životu, ali je već za objašnjavanje izvesne neuroze potrebna anamneza koja će dosezati dublje od znanja svesti; i kada se u tretmanu dođe doneobičnih odluka, onda sc javljaju snovi, čije tumačenje iziskuje više od ličnih reminisccncija. (Erinn erungen, str. 209)

2) Alhemija, to je starija hemija, u kojoj su se našle pomešane eksperimentalna hemija u današnjem smislu sa opštim, slikovnointuitivnim, delimično religioznim spekulacijama o prirodi i čoveku. U nepoznate materije projektovani su mnogi simboli koje shvatamo kao sadržaje nesvesnog. Alhcmičar je tražio "božansku tujnu" u nepoznatoj materiji i time dospevao do postupaka i puteva koji su slični onima iz današnje psihologije nesvesnog, a oni su suprotstavljeni poznatom objektivnom fenomenu, to j est fenomenu nesvesnog.

Filozofska alhemija srednjeg veka mora sc duhovno-istorijski shvatiti kuo kommpenzatorsko kretanje ka hrišćanstvu, koje polazi od nesvesnog; jer predmet meditacije i tehnike alhcmičara, carstvo prirode i materije, nisu u hrišans tvu imali nikakvog mesta i nisu nailazili na odgovarajuće vrednovanje, već su slovili kao nešto što bi trebalo prevazići. Tako je alhemija neka vrstu mračne i primitivne slike u ogledalu hrišćanskog sveta slika i ideja, kako je to Jung dokazao u delu Psihologija i religija na osnovu analogije između središnje predstave alhemičara o kamenu (lapis) i Hristu. Simbolična slika i paradoks tipični su za jezik alhemičara. Oba pojma odgovaraju neshvatljivoj prirodi života i ncsvesne psihe. Zato se, na primer, kaže da kamen nije kamen (tj. on je ujedno i duhovno-religiozni pojam) ili alhemistička živa je duh u materiji koji je evazivan i brz kao jelen, jer se ne da uhvatiti. "On ima hiljadu imena", a nijedno ne izražava sasvim njegovo biće, kao što nijedna definicija nije u stanju da jasno obuhvati suštinu jednog psihičkog pojma. (Erinnerungen , st r. 408)