Lekcije  iz  života poslije smrti 

 

Bolnica

H

oće li ova beba već jednom da se rodi?, pitala je, u mukama. U pretporođajnoj sobi je Luiz Perl, moja mati, nastojala da diše pravilno i naprezala se, naprezala... ali ništa se nije dešavalo. Ni-

je bilo bebe. Nije bilo otvaranja. Samo bol i još bola, i lekarka koja je svraćala da je obiđe između drugih porođaja. Pokušavala je da ne kuka; bila je rešena da ne pravi scene. Najzad, nalazila se u bolnici. A tu ima i bolesnog sveta.

Ipak, kad je lekarka po ko zna koji put ponovo navratila, moja mati ju je molećivo pogledala i, sa suzama koje su joj lile niz obraze, upitala: ,,Hoće li ovome ikad doći kraj?"

Zabrinuta, lekarka je položila ruku na njen stomak, da vidi da li sam se

„spustio" dovoljno za porođaj. Izraz na njenom licu pokazivao je da nije sasvim ubeđena u to. Međutim, uzevši u obzir razorne bolove koji su mu- čili moju majku, okrenula se prema babici i s oklevanjem rekla: „Odvezite je tamo."

Stavili su moju majku na kolica i odvezli je u porođajnu sobu. Dok je lekarka nastavljala da joj pritiska abdomen, moja mati je primetila da se prostorija iznenada ispunila vrlo glasnim kricima. Čoveče, pomislila je, ta žena stvarno pravi budalu od sebe! Potom je shvatila da u prostoriji nema  nikog sem nje i medicinskog osoblja  što  je značilo da su krici morali po­ ticati od nje. Ipak je pravila scenu. To joj je stvarno smetalo.

„Kad će ovo već jednom da se završi?"

Lekarka joj je uputila utešan pogled i dala da udahne malčice etra. Bi­ lo je to kao da je stavljala hanzaplast na polomljenu nogu.

„Gubimo je..."

Moja mati je jedva čula taj glas od grmljavine motora - ogromnih mo­ tora, nečega što bi čovek očekivao da nade u fabrici, a ne u bolnici. Nije počeo tako glasno. Zvuk, praćen peckanjem, počeo je od njenih tabana. Zatim je počeo da joj se penje uz telo, kao da su se motori pomerali naviše, postajući pri tom sve glasniji i glasniji, otklanjajući osećaj u jednoj regiji pre no što bi prešli na sledeću. Za sobom su ostavljali samo utrnulost.

Iznad buke motora, bolni trudovi nastavljali su se sa zaslepljujućim intenzitetom.

Moja mati je znala da će se do kraja života sećati tih bolova. Akušerka koja ju je porađala - praktična, efikasna, prava provincijska lekarka - ve- rovala je da bi žene trebalo da imaju „potpun doživljaj" donošenja deteta na svet. To je značilo da nije odobravala nikakva sredstva protiv bolova. Čak ni tokom samog porođaja, ako se ne računaju milostivi dašci etra na vrhuncu kontrakcija.

Čudno, ali niko od lekara ili babica nije delovao nimalo uznemireno. Iako je sve tutnjalo, kao da niko u porođajnoj sobi nije primećivao tutnja­ vu. Kako je to moguće?, pitala se moja mati.

Ti motori, i utrnulost koju su ostavljali za sobom, trebalo je, dakle, da predstavljaju olakšanje. Ali dok su nastavljali da grme, prešavši preko karlice i penjući se do struka, sinulo joj je šta će se dogoditi kad najzad stignu do srca.

Gubimo je...

Ne! Preplavio ju je osećaj otpora. Bolovi ili ne, nije želela da umre - zamišljala je svoje najdraže kako tuguju za njom. Ali bez obzira na to koli­ ko se borila, motori nisu hteli da krenu u rikverc. Nastavljali su naviše, do­ noseći utrnulost inč po inč, kao da postepeno brišu njeno postojanje. Bila je nemoćna da ih zaustavi. Dok joj je ta spoznaja dopirala do mozga, desi­ lo se nešto čudno. Iako nije želela da umre, odjednom ju je obuzeo spokoj.

Gubimo je...

Motori su stigli do njene grudne kosti. Tutnjava joj je ispunila glavu. A onda je počela da se diže...

Putovanje

Nije se telo moje majke dizalo uvis. Bilo je to ono o čemu nije mogla drugačije da misli nego kao o svojoj duši. Nešto ju je vuklo naviše, svrsis- hodno je gravitirala prema nečemu. Nije se osvrtala. Sad već nesvesna svog fizičkog okruženja, znala je da je već napustila porođajnu sobu i ostavila one motore za sobom. Nastavila je da se diže, krećući se naviše. I premda nije posedovala nikakvo svesno znanje o životu posle smrti ili bilo čemu u vezi sa„spiritualizmom", to nije imalo nikakvog značaja. Nije po­ spiritualističko znanje da biste prepoznali trenutak kad suština vašeg bića napušta vaše telo i počinje da se diže. Zato može da postoji samo jedno  objašnjenje.

Poslednja spoznaja moje majke na porođajnom stolu bila je da joj, iako ostavlja sve što joj je poznato i blisko, više nije stalo. U prvi mah, to ju je iznenadilo. Čim je prestala da se bori i „prepustila se", njeno putova- nje je počelo. Prvo što je primetila bio je osećaj sveopšteg spokoja, mira i odsustva svih ovozemaljskih obaveza. Nema više svakodnevnih briga i brigica zbog kojih bi se sekirala. Nema više rokova koje valja ispoštovati, nema više ovozemaljskih poslova koje valja odraditi, nema više očekiva­ nja koja valja ispuniti, nema više ograničenja koja valja postavljati. Nema više straha od nepoznatog. Jedan po jedan, topili su se i nestajali... kakvo je to olakšanje bilo. Kakvo ogromno olakšanje. Dok se to dešavalo, obu- zeo ju je osećaj lakoće i postala je svesna da pluta. Nestankom svih tih ovozemaljskih briga, osećala se tako laganom da se podigla na još viši ni- vo. I tako je počelo uzdizanje moje majke, uz zastajanje samo da bi upijala

ovu ili onu vrstu znanja.

Uspinjala se kroz niz različitih nivoa - ne seća se onog „tunela", koji pominju neki od onih koji su doživeli slična iskustva. Ono čega se seća je- ste da je usput sretala „druge". Ali oni nisu bili samo „ljudi". Bili su „bi­­­­, ,,duhovi", „duše" onih čije se vreme na Zemlji okončalo. Te „duše" su govorile s njom, mada govor možda nije pravi izraz za to. Komunikacija je bila neverbalna, nekakav prenos misli koji nije ostavljao nikakvu sum- nju u vezi s onim što se saopštavalo. Sumnje tamo nije bilo.

Moja mati je shvatila da govorni jezik, kakvog ga mi znamo, nije toli­ka pomoć komunikaciji koliko je komunikacijska prepreka. To je jedna od prepona koju moramo da preskočimo, koja nam je data kao deo našeg spoznajnog iskustva ovde na Zemlji. Takođe je deo onoga što nas drži u ograničenom rasponu poimanja, u kojem moramo da funkcionišemo da bismo savladali i ostale lekcije.

Duša-„jezgro" osobe-jedino je što preživljava i što je važno, shvati­ la je moja mati. Duše jasno ispoljavaju svoju prirodu. Nije bilo lica, tela, ničega iza čega bi se sakrile, a ipak ih je tačno raspoznavala. Njihova fizič­ ka fasada više nije bila deo njih. Ostala je iza njih, kao sećanje na ulogu koju je nekad imala u životima svojih najdražih, da se brižljivo čuva kao uspomena na njihovo postojanje. Ovo svedočanstvo istine o njihovom ne­ kadašnjem fizičkom biću sve je što ostaje ovde na Zemlji. Njihova prava suština prešla je na drugu stranu.

Moja mati je shvatila koliko je nevažan naš spoljni izgled i fizičke oso­ bine i koliko je plitka naša vezanost za njihove vrednosti. Lekcija koju je naučila na tom nivou glasila je da ne procenjuje ljude prema izgledu - uključujući tu i rasu ili boju kože - a ni prema njihovim uverenjima ili nivou obrazovanja. Glasila je da treba da otkrije ko su oni zaista, da vidi šta je unu­ tra, da prođe pored spoljašnjosti i osmotri njihov stvarni identitet. 1 premda je to bila lekcija koju je već ranije naučila ovde, nekako je prosvetljenje koje je stekla tamo  bilo beskonačno složenije,  beskonačno ekspanzivnije.

Bilo je nemoguće proceniti koliko je vremena prošlo. Moja mati je znala da je dovoljno dugo vremena provela tamo da bi se uzdigla kroz sve nivoe. Takođe je znala da svaki od nivoa nosi sa sobom određenu pouku.

Prvi nivo sačinjavale su duše vezane za Zemlju - one koje nisu sprem­ ne da je napuste. To su oni kojima je teško da se rastanu od onoga što im je blisko i poznato. Obično su to duhovi kojima se čini da imaju nezavršenih poslova za koje moraju da se pobrinu. Možda imaju bolesne ili hendikepi­ rane voljene osobe čija je nega bila njihova obaveza (i nisu radi da ih osta­ ve na cedilu), tako da se zadržavaju na ovom prvom nivou sve dok se ne osete kadrim da se oslobode spona što ih vezuju za Zemlju. Ili su možda umrli naprasnom ili nasilnom smrću, što im nije dalo vremena da shvate da su umrli, kao ni da razumeju proces kroz koji moraju da prođu da bi na­ stavili putem uzdizanja. U svakom slučaju, još uvek osećaju snažnu pove­ zanost sa živima i nisu spremni da odu. Sve dok ne spoznaju da više ne mogu da funkcionišu na toj ravni, da više ne pripadaju tu i da prosto više nisu deo te dimenzije, ostaće na prvom nivou - najbliže moguće svom ne­ kadašnjem životu.

Majčina sećanja iz drugog nivoa deluju prilično nejasna, ali su zato ona iz trećeg vrlo živa.

Kad se uzdigla na treći nivo, seća se, obuzelo ju je neko osećanje teži­ ne. Ražalostila se shvativši da je to nivo onih koji su sami sebi oduzeli ži­ vot. Te duše boravile su u limbu. Delovale su kao da su izolovane, ne kre­ ćući se ni naviše ni naniže. Nisu imale svoj pravac. Odavale su utisak bes-ciljnosti. Da li će im u određenom trenutku biti dopušteno da nauče svoju lekciju do kraja i evoluiraju u svom razvoju? Nije joj išlo u glavu da neće. Možda će im samo trebati nešto više vremena za to, ali činilo joj se da ipak može samo da nagađa. Ovo je bio odgovor koji moja mati nije uspela da dokuči. U svakom slučaju, te duše nisu počivale mirno - a doživljaj ovog nivoa bio je vrlo neprijatan, ne samo za one koji borave u njemu, nego i za one koji kroz njega prolaze. Pouka ovog, trećeg nivoa, bila je neizbrisiva i jasna: oduzeti sebi život znači poremetiti Božji plan.

Dodatne  pouke

Upamtilaje moja mati još neke pouke. Pokazana joj je uzaludnost tu- govanja za umrlima. Ako su se duhovi preminulih i zbog čega kajali, bila je to patnja onih koji su tugovali za njima. Oni žele da se radujemo njiho- vom prelasku, da ih „ispratimo uz fanfare", jer kad umremo, nalazimo se tamo gde želimo da budemo. Tugujemo zbog svog gubitka, gubitka mesta koje je ta osoba nekad zauzimala u našem životu. Njeno postojanje, bez obzira na to da li smo ga doživeli kao prijatno ili kao neprijatno, bilo je deo našeg procesa učenja. Kad određena osoba umre, gubimo je kao „izvor". Možemo samo da se nadamo da smo ili naučili ono što je trebalo da nauči­ mo, ili da ćemo, sećajući se onoga što nas je u životu povezivalo, jednog dana najzad ipak naučiti. Znala je da prolazak vremena - od trenutka kad napustimo nebesa da bismo proživeli svoj život na Zemlji, pa do trenutka kad se vratimo tamo-nije ništa više od treptaja oka u našoj večnoj svesti, i da ćemo „začas" biti svi na okupu. Tek tada ćemo shvatiti da je tako i tre- balo da bude.

Takođe joj je pokazano da, bez obzira na to koliko se naizgled strašne ih nepravedne stvari dešavaju ljudima ovde na Zemlji, to nije krivica Bo- ga. To što ginu nedužna deca, dobri ljudi umiru nakon dugih i teških bole- sti ili je neko povređen ili unakažen, nema nikakve veze s krivicom ili gre- škom. To su pouke za nas, lekcije koje moramo da naučimo-sastavni deo našeg božanskog plana- i pristali smo da ih sprovedemo u delo. To su po- uke namenjene našoj evoluciji - davaocima i primaocima.

Šire sagledano, ove pojave su pod upravom i kontrolom osobe kojoj se dešavaju.  Postupak, odnosno izbegavanje da nešto preduzmemo, samo su naša  orkestracija događaja.  Spoznavši ovo,  uvidela je koliko je neprime- reno postavljali  pitanje kako  Bog može da dozvoljava da se dešavaju ta- kve  stvari  ili se, na osnovu tih događaja, pitati da  li On  uopšte  postoji.  Mo-ja mati je sada shvatila da postoji savršeno logično objašnjenje za sve. Bi­ lo je tako savršeno da se pitala zašto joj nije već ranije sinulo. I, nekako, sagledavši kompletnu predstavu, shvatila je da je sve - ali baš sve - onako kako bi i trebalo da bude.

Isto tako, shvatila je da je rat privremeno stanje varvarstva - neznalač- ki i neprikladan način rešavanja razmirica, i da će, u određenom trenutku, prestati da postoji. Ove duše nalaze da je zavisnost čovečanstva od ratova­ nja ne samo primitivna, već i apsurdna - mladi se šalju da biju bitke koje zapodevaju stariji, a zarad osvajanja teritorija. Jednog dana, čovečanstvo će se osvrnuti na ovaj koncept i upitati: Zašto? Kad bude dovoljno razvije­ nih duša s visokom inteligencijom, kadrih da rešavaju probleme, to će okončati sve ratove.

Moja mati je čak otkrila zašto se ljudi koji su, po svemu sudeći, poči­ nili „strašne" stvari u životu, primaju tamo bez osude. Njihovi postupci postali su lekcije na osnovu kojih moraju da uče i na osnovu kojih će po­ stati savršenija bića. Evoluiraju od određenog nivoa po svom izboru. Na­ ravno, moraće da se iznova vraćaju na Zemlju sve dok ne poprime znanje stečeno kroz dalekosežne posledice njihovog ponašanja. Prolaziće kroz ovaj ciklus rađanja i ponovnog rađanja onoliko puta koliko bude potrebno da bi evoluirali i konačno se vratili Kući.

Kada je naučila ove lekcije, moja mati se uznela na najviši nivo. Na­ šavši se tamo, prestala je da se diže uvis i počela da bez napora klizi na- pred, ujednačeno i sa razlogom, privučena nekakvom silom.  Pored nje su, s obe strane, kovitlajući se prolazili najlepši mogući oblici i boje. Podse- ćali su na pejzaže, osim što... nije bilo tla. Odnekud je znala da je to cveće i drveće, a ipak, ni po čemu nije ličilo ni na šta ovde na Zemlji. Ove jedin­ stvene, neopisive nijanse i forme, koje nisu postojale u svetu što je napu­ stila,  ispunile  su je divljenjem.

Postepeno, moja mati postala je svesna da lebdi iznad nekakvog puta, aleje, s obe strane okružene poznatim dušama - prijateljima, rođacima i ljudima koje je poznavala iz mnogih života. Došli su da je dočekaju, pri­ me, povedu i stave joj do znanja da je sve u redu. Bilo je to neopisivo ose- ćanje spokoja i blaženstva.

Na drugom kraju puta, moja mati je ugledala svetlost. Bila je kao sun­ ce, tako sjajna da je pomislila da će joj sagoreti oči, a istovremeno zadi­­­­­lepa. Nije mogla da skrene pogled s nje. Na njeno iznenađenje,iako se približavala sve više, oči je nisu nimalo bolele. Raskošan sjaj sve- tlosti delovao je poznato - nekako utešno. Našla se okružena njenom ko­ lonom i shvatila je da je ova svetlost mnogo više od pukog sjaja: beše to sama suština Vrhovnog bića. Uzdigla se na nivo sveznajuće, sveobuhvat­ ne, sveprihvatajuće i svevoleće Svetlosti. Moja mati je shvatila da je kod Kuće. Tu je pripadala. Odatle je poticala.

Potom je Svetlost komunicirala s njom bez reči. Jednom ili dvema ne- verbalnim mislima, saopštila joj je dovoljno informacija da se ispune to- movi knjiga. Prostrla je pred nju životni vek - ovaj životni vek - u vidu slika. Bilo je čudesno gledati ih; pred očima joj se odjednom našlo sve što je ikad rekla ili učinila. Bila je u stanju da oseti patnju ili radost koju je pri- uštila drugima. Kroz ovaj proces, izvlačila je svoje pouke - a da joj pri tom niko nije sudio. Međutim, iako nije izrečena nikakva presuda, ona je znala da je to bio dobar život.

Posle nekog vremena, mojoj majci je stavljeno na znanje da će biti vraćena nazad. Ali nije želela da se vrati. Čudno, ali uprkos tome koliko se borila da ne umre, sada uopšte nije želela da ode odatle. Bila je tako pre- divno spokojna - udobno smeštena u svom novom okruženju, među no- vim spoznajama i starim prijateljima. Želela je da zauvek ostane tamo. Kako je iko mogao da traži od nje da ode?

Kao odgovor na svoje nemo preklinjanje, objašnjeno joj je da nije za- vršila svoj posao na Zemlji: mora da se vrati da bi podizala svoje dete. Deo razloga što je bila dovedena ovamo bilo je sticanje specijalnog znanja ka­ ko da radi upravo to!

Odjednom je moja mati osetila kako je nešto izvlači iz jezgra Svetlosti i vraća putem kojim je i došla. Međutim, sada se kretala u suprotnom prav- cu i znala je da se vraća svom životu na Zemlji. Napuštajući bliske joj du­­­, boje i oblike i samu Svetlost, osetila je duboku čežnju i tugu.

Dok se udaljavala od Svetlosti, stečene spoznaje počele su da joj izmi- ču. Znala je da je programirana da zaboravi; nije ni trebalo da se seća. Očajnički je pokušavala da zadrži makar delić, znajući da to sasvim sigur- no nije bio san. Borila se da sačuva sećanja i utiske, od kojih su mnogi već iščezli, i morio ju je strahovit osećaj gubitka. Ipak, osećala je unutrašnji mir, jer je sada znala da će, kad kucne čas njenog povratka Kući, biti doče- kana ljubavlju. Znala je da to neće zaboraviti. Više se nije plašila smrti.

U tom trenutku, moja mati je začula daleku tutnjavu motora. Ovog pu-ta, počeli su od potiljka, spuštajući se naniže. Iz tutnjave, nazreli su se gla- sovi-  ljudski  glasovi -  i  otkucaji  njenog  sopstvenog srca.

Primetila je da je bol, u najvećem delu, nestao.

Motori su se kretali naniže, naniže, naniže... a njihova grmljavina je sve više gubila na snazi. Ubrzo je od njih ostao samo onaj osećaj peckanja u tabanima. A potom ni to. Bilo je gotovo. Vratila se u ono o čemu ljudi vole da misle kao o „stvarnom" svetu.

Nad njom se bila nadnela lekarka, na čijem se nasmejanom licu blista­ lo neopisivo olakšanje: „Čestitam, Luiz", rekla je. „Rodili ste prelepog dečkića."

Smisao   svega

U tom trenutku, još uvek me nisu pokazali mojoj majci. Morali su pr­ vo da me okupaju, izmere i prokontrolišu da li je sve u redu. Stoga su je prebacili u njenu sobu. Dok su je vozili niz hodnik, odjednom se našla pre­ plavljena svime što je doživela i upamtila. Intuitivno je znala da je već za­ boravila mnoge od spoznaja koje su, do pre samo nekoliko trenutaka, bile njene: zašto je nebo plavo, zašto je trava zelena, zašto je planeta okrugla i kako je došlo do postanja - savršena logika svega toga. Ipak, takođe je sa sigurnošću znala da postoji Vrhovno biće. Bog postoji.

Bila je tu i jedna nedvosmisleno jasna spoznaja: Smešteni smo ovde da bismo izvukli pouke koje će nas učiniti kompletnijim dušama. Da bismo bili spremni da pređemo na sledeći nivo, prvo moramo da živimo u skladu s tim planom na ovom nivou. To je razlog što su neki ljudi stare duše, dok su neki drugi mlade.

U današnje vreme, možete da nađete mnogo ovakvih informacija u metafizičkim knjigama, ali tada to nije bio slučaj. U knjižarama tada nije bilo knjiga novog doba, a ove lekcije sasvim sigurno nisu bile deo učenja naših bazičnih religijskih tradicija. Moja majka nije imala prijateljice koje bi vodile razgovore o tim stvarima, niti je u bolnicu otišla da traži prosve- tljenje - prosto je želela da iz sebe istisne jednu vrlo neodlučnu bebu pre no što siđe s pameti od bola!

Međutim, neosporno se promenila. Osećala je to - i znala je da je, što je prava ironija, deo te promene bio rezultat činjenice da je morala da za­ boravi tolike stečene pouke. Celog života bila je odgovorna, perfekcioni- sta. Sada, zatičući sebe kako žudi da ovaploti sve principe koje je naučila, ustanovila je da većine ne može da se seti. Kako možeš da primenjuješ ono čega ne možeš da se setiš?

Stoga je moja mati odlučila da je vreme da postane malo manje stroga prema sebi... i drugima. To jest, da će možda pustiti da se u kući nađe pokoje zrnce prašine, da neće nositi bocu sredstva za čišćenje na godišnji od­ da bi izribala kupatilo u hotelskoj sobi i da će početi da prihvata stvari onakvima kakve jesu.

Dok su je na kolicima gurali niz hodnik, pored nje se pojavio moj otac, žurno hodajući da ne bi zaostao. Dala mu je znak da se prigne bliže. „Kad dođemo u sobu", šapnula je, „moram da ti kažem nešto što sam isprogra- mirala da zaboravim."

Čim su se našli u sobi sami, ako se izuzmu žene u preostala dva kreve­ ta, moja mati je prošaputala: „Soni, ne ponavljaj naglas ništa što ti budem govorila. Misliće ljudi da sam luda."

„Neću, ne brini."

Opisala mu je sve čega je još mogla da se seti, nastojeći da spreči da joj i tih nekoliko preostalih zrnaca peska isklizne kroz prste. Moj otac ju je ćutke slušao i bila je sigurna da ne sumnja ni u jednu jedinu reč. Znao je da ne bi nikad izmislila tako neverovatnu priču.

Kad je najzad rekla sve što je imala, umor i iscrpljenost počeše da je uspavljuju. Požurivala je oca da što pre ode kući i sve zapiše. Te informa- cije bile su previše dragocene da bi se zaboravile. A on se složio s njom.

Probudivši se, zatekla je sebe kako gleda u ženu na susednom kreve- tu. Prepoznala ju je od prethodnog dana. Prvo što je pomislila bilo je oša- mućeno: Bože, ala je ružna! A onda je rekla sebi: „Čekaj malo. Koliko juče si stekla spoznaju da izgled nije važan." Ironija svega toga ju je na- terala na smeh.

„Cele noći si pričala u snu", rekla je cimerka.

„Stvarno?"

„Govorila si delove Svetog pisma."

„Šta sam rekla?"

„Ne znam. Pričala si na raznim jezicima."

Na raznim jezicima? Mama nije znala nijedan strani niti stari jezik; uz to, jedini deo Svetog pisma koji je znala napamet bio je 23 psalam5 -a i to samo na engleskom.

Zavalila se na jastuke. Toliko pitanja. Ako je ranije i imala ikakvih sumnji u pogledu onoga što joj se juče dogodilo, sada ih više nema. Nešto vrlo neobično dogodilo se u porođajnoj sobi. Znala je da to nije bio san, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što te snovi ne menjaju na taj na- čin, ne lako iz temelja. Kako možeš da počneš da sanjaš plašeći se smrti, a

5   Gospod je  pastir  moj,  ništa  mi  neće  nedostajati...   U   mnogim  hrišćanskim  verama, sveštenik izgovara ovaj psalam prilikom sahrane (prim. prev.) iz sna izađeš ne samo oslobođen tog straha, nego čak sasvim pomiren s njom - i znajući da ćeš se uvek tako osećati?!

Moja mati je želela da se bolje pozabavi svojim doživljajem. Pogoto­ vo je želela da zna šta se tačno događalo s njenim telom u porođajnoj sobi dok je njena svest bila izvan njega, komunicirajući s bićima sazdanim od čiste svetlosti.

Vrlo brzo je ustanovila da to neće ići nimalo lako.

Naime, kad je moja mati upitala lekarku da li se u porođajnoj sobi de­ silo išta „čudno", dobila je lakonski odgovor: „Ne, porođaj je bio norma­ lan." Po rečima lekarke, jedina komplikacija, i to nikakva naročito velika, bila je ta što su morali da upotrebe forceps 6 da bi okrenuli bebu u pravilan položaj za rođenje - vrlo uobičajena praksa u to vreme.

Zakon   ćutanja Normalan porođaj?

To nije moglo biti istina. Fraza „normalan porođaj" nikako se nije sla­ gala sa „gubimo je".

Zatim je moja mati pričala s babicama koje su bile pored nje u pri­ premnoj sobi ili u porođajnoj sobi, ali nijednu nije uspela da natera da po­ tvrdi da se seća kako ju je čula da priča na stranim jezicima, niti da prizna da je bilo ikakvih problema.

„Sve je prošlo u najboljem redu", govorile su joj.

Da su lekari i babice bili jedini prisutni u toku porođaja, to bi po svoj prilici bio kraj priče. Međutim, naposletku se moja mati setila bolničarke koja se za vreme porođaja takođe nalazila među prisutnim osobljem. Bol­ ničarke su one koje su ,,u rovu". Obavljaju svoj posao tiho, efikasno i bez fanfara. Često su neprimećene i gotovo uvek nedovoljno cenjene. Bolni­ čarke nemaju mnogo razloga da kriju istinu kad stvari krenu naopako.

Stoga se moja mati suočila s tom bolničarkom, rekavši: „Znam da mi se nešto desilo u porođajnoj sali."

Posle dužeg ćutanja, bolničarka je slegla ramenima. „Ne smem da pri­ čam o tome, ali ono što smem da vam kažem jeste da ste... imali... sreće."

Gubimo je?

6   Akušerska klešta kojima se, u slučaju izvesnih komplikacija prilikom porođaja, obuhvata glava bebe. Poslednjih decenija ta se praksa izbegava zbog mogućih negativnih posledica po  zdravlje  novorođenčeta  (prim.  prev.)

Imali ste sreće?

Ovo        bilo dovoljno da potvrdi ono što je moja mati već znala: nešto specijalno joj se jeste dogodilo onog dana u porođajnoj sali, nešto što je išlo mnogo dalje od donošenja mene malog na svet bez blagodati aneste- zije. Lekari su je zaista izgubili. Umrla je- i vratila se. Štaviše, o onome što joj se dogodilo nije razmišljala kao o doživljaju „kliničke smrti", već kao o doživljaju „života posle smrti". „Klinička smrt" je razvodnjen ter­ min.  Moja  mati  nije  bila klinički mrtva.  Zaista je  umrla.  I  poput svih ostalih ljudi koji su umrli i vratili se u život, vratila se kao drugačija oso- ba. Sada  je shvatala da će sve što je u životu bude snalazilo, „dobro" ili "loše", biti baš ono što je u tom trenutku potrebno njenoj duši da bi na-predovala. „Neprestano se vraćaš... sve dok ne odradiš sve kako valja." To je deo evolucije.

Ova lekcija ispostavila se kao vrlo prikladna i blagovremena. Upravo me je rodila i, u njenim očima, od trenutka kad sam ugledao svet nisam spadao u domen običnog.

Kasnije, kad je lekarka došla da je pregleda, mama joj je ispričala kako sam podigao glavu. „Tako male bebe to ne mogu", odlučno je odvratila le­ karka. Potom je otišla u dečiju sobu da bi pregledala i mene. Trenutak kasnije, mama je začula lekarkin glas iz dečije sobe, od koje ju je delio samo zid. „Daj, svašta", rekla je lekarka, gotovo prekornim gla­ som. „Ne bi trebalo da to možeš da uradiš..."

Tog časa, moja mati je sa sigurnošću osećala da se ovde događa nešto zaista izuzetno.