Neko može biti zvezda prvog reda po obdarenosti, po snazi volje, istrajnosti, ali tako dobro postavljen u središte da u sistemu kome pripada zamahuje bez ikakvog trenja i rasipanja energije.

Drugi ima iste visoke darovitosti, možda još lepše, ali osovina ne ide tačno kroz središte i on polovinu svoje snage raspe na ekscentrične pokrete koji njega samog oslabljuju, a okolnom svetu smetaju. Vi svakako pripadate tom soju. Samo moramo priznati, dabome, vi ste to umeli odlično da sakrijete. Zlo izgleda da se sada utoliko žešće prazni. Pričate mi o svetom Hristiforu, a ja moram da kažem: iako taj lik ima nečeg veličanstvenog i dirljivog, on ipak nije uzor za slugu naše hijerarhije.

Ko hoće da služi, taj mora služiti onom gospodaru kome se zakleo na uspeh ili propast, a ne sa potajnom rezervom da menja gospodara čim nađe jednog sjajnijeg. Time sluga postaje sudija svojih gospodara i vi činite tačno isto. Vi hoćete da uvek služite samo najvišem gospodaru i toliko ste bezazleni da sami odlučujete o rangu gospodara koje birate.

Kneht je slušao pažljivo, ne bez senke žalosti na licu. Nastavio je: — Čast vašem sudu, ja ništa drugo nisam mogao očekivati. Ali pustite me da pričam dalje, još malo. Ja sam, dakle, postao igrač staklenih perli i sada sam prilično vremena bio uverenja da služim najvišem od svih gospodara. Bar mi je moj prijatelj Desinjori, naš pokrovitelj u Saveznom savetu, jednom krajnje očigledno opisao kakav sam nekada bio arogantan, nadmen, blaziran, virtouz igre i jelen elite. Ali moram vam još reći kakvo značenje je za mene imala reč „transcendovati” od vremena studentovanja i „buđenja”. Ona mi

je, verujem, doletela pri čitanju jednog filozofa prosvećenosti i pod uticajem majstora Tomasa fon der Trave i otada mi je, kao i „buđenje”, prava čarobna reč koja zahteva i goni, teši i obećava. Ja sam prihvatio da moj život otprilike treba da bude neko transcendovanje, koračanje dalje, od stupnja na stupanj, da prostor za prostorom treba da bude preden i ostavljen, kao što muzika svršava temu za temom, tempo za tempom, izvršuje ih i ostavlja za sobom, nikada umorna, nikad ne spavajući, uvek budna, uvek savršeno prisutna. U vezi sa doživljajima buđenja primetio sam da ima takvih stupnjeva i prostora i da ponekad poslednje vreme jednog odseka nosi u sebi boju uvelosti i želje za umiranjem, da ono onda vodi u promene, u neki nov prostor, u buđenje, u nov početak.

Saopštavam vam takođe i tu sliku, sliku transcendovanja kao sredstvo koje možda pomaže da se tumači moj život.

Odluka za igru staklenih perli bila je važan stupanj, ne manje prvo osetno svrstavanje u hijerarhiju. I u svom zvanju kao magistar još sam doživljavao takve stupnjeve. Najbolje što mi je zvanje donelo bilo je otkriće da su ne samo sviranje i igra staklenih perli delatnosti koje usrećuju, već takođe poučavanje i vaspitavanje. I postepeno sam dalje otkrivao još da mi vaspitavanje tim više pričinjava radosti što su vaspitanici bili mlađi i manje naopako vaspitani. To, kao i ponešto drugo, godinama je vodilo k tome da sam želeo mlade i sve mlađe učenike, da bih najradije postao učitelj u nekoj početničkoj školi, ukratko da se moja mašta povremeno zapošljavala stvarima koje su se već nalazile van moga zvanja.

Predahnuo je. Predsednik je primetio: — Vi me sve više zaprepašćujete, magistre. Vi tu govorite o svom životu i gotovo nema govora ni o čem drugom do o privatnim, subjektivnim doživljajima, ličnim željama, ličnim razvijanjima i odlukama! Zaista nisam znao da jedan Kastaljanin vašeg ranga može tako da vidi sebe i svoj život.

Glas mu je zvučao između prekora i žalosti i to je zabolelo Knehta. Ipak se pribrao i vedro uzviknuo:

Ali, visoko poštovani, mi ovog časa ne govorimo o Kastaliji, o vlasti i hijerarhiji, već jedino o meni, o psihologiji čoveka koji vam je nažalost morao prirediti velike neugodnosti. Nije moje da govorim o svom vođenju zvanja, svom ispunjenju dužnosti, svojoj vrednosti ili nevrednosti kao Kastaljanina i kao magistra. Moje vođenje zvanja, kao i čitava spoljašnja strana mog života leži pred vama otvorena i može se proveriti, neće se naći mnogo za kažnjavanje. Ono o čemu je ovde reč, to je nešto sasvim drugo, naime da vam se pokaže put kojim sam išao ja kao pojedinac i koji me je sada izveo iz Valdcela i sutra će me izvesti iz Kastalije. Budite tako dobri, pa me saslušajte još malo.

Za svoje znanje o postojanju nekog sveta van naše male Provincije imam da zahvalim ne svojim studijama u kojima se taj svet pojavljivao samo kao daleka prošlost, već prvo svom školskom drugu Desinjoriju koji je bio gost spolja, a docnije svome boravku kod Benediktinskih otaca i patera Jakobusa.

Bilo je vrlo malo onoga što sam sopstvenim očima video od sveta, ali kroz tog čoveka dobio sam ideju o onome što se naziva istorija i možda sam već time postavio temelj izolovanosti u koju sam po svom povratku zapao. Moj povratak iz manastira bio je gotovo povratak u jednu zemlju bez istorije, u provinciju naučnika i igrača staklenih perli, u najvećma otmeno i takođe najvećma prijatno društvo.

Ali izgledalo je da ja sa svojim poimanjem o svetu, sa svojom radoznalošću u pogledu njega, sa svojim saosećanjem za njega, stojim potpuno sam. Tu je bilo dovoljno da se za to obeštetim. Tu je bilo ljudi koje sam visoko poštovao i bila mi je stidna i usrećujuća čast da postanem njihov kolega; bilo je i mnoštvo lepo vaspitanih i visoko obrazovanih ljudi, bilo je takođe dovoljno rada i vrlo mnogo obdarenih i voljenja vrednih učenika. Samo, za vreme učenja kod patera Jakobusa otkrio sam da sam ja ne samo Kastaljanin, već i čovek, da se mene tiče svet, ceo svet, i da imam prava da živim sa njim. Iz tog otkrića su proizišle potrebe, želje, zahtevi, obaveze po kojima nikako nisam smeo živeti. Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veći i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog početka, on je bio možda haotičan, ali je bio zavičaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je doneo takođe našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga. Moj učitelj Jakobus je u meni probudio ljubav prema tom svetu. Ona je stalno rasla i tražila hrane, a u Kastaliji nije bilo ničega što je davalo hrane. Tu se bilo van sveta, ona sama je bila mali, savršeni svet koji više ne postaje, koji više ne raste.

Duboko je disao i malo zaćutao. Pošto predsednik nije ništa odvratio i samo ga je očekujući posmatrao, on mu je klimnuo glavom razmišljajući i produžio: — Sad sam nekoliko godina imao da nosim dva bremena. Imao sam da upravljam velikim zvanjem, da nosim njegovu odgovornost i da se obračunam sa svojom ljubavlju. Zvanje, toliko mi je od početka bilo jasno, nije smelo trpeti od te ljubavi. Naprotiv, ono je trebalo, kao što sam mislio, da od te ljubavi ima dobtiak. Cak i da svoj posao vršim, ali to se nisam nadao, nešto manje savršeno i besprekorno no što se od jednog magistra može očekivati, ipak sam znao da sam u srcu bio budniji i življi no pokoji besporočni kolega i da sam svojim učenicima i saradnicima imao da dam ovo ili ono. Svoj zadatak sam video u tome da kastalijski život i mišljenje postepeno i blago proširim i zagrejem bez prekida sa tradicijom, da iz sveta i istorije u njega unesem novu krv. A jedna lepa podudarnost je htela da je u isto vreme napolju u zemlji jedan svetovni čovek isto tako osećao, mislio i sanjao o nekom sprijateljavanju i prožimanju Kastalije i sveta — to je bio Plinio Desinjori.

Majstor Aleksandar je malo razvukao usta kada je rekao: — Pa da, nikada nisam ni očekivao mnogo radosnog od uticaja tog čoveka na vas, kao ni od vašeg neuspelog štićenika Tegularijusa. A Desinjori je, dakle, taj koji vas je potpuno naveo na raskid s redom?

— Ne, domine, ali on mi je u tome pomogao, a da delom to i ne zna. On je uneo malo vazduha u moju tišinu, kroz njega sam opet došao u dodir sa spoljašnjim svetom i tek tako mi je postalo mogućno da uvidim i da sam sebi priznam da še nalazim na kraju svoje ovdašnje karijere, da mi je prava radost u mome radu propala i da je vreme da učinim kraj muci. Opet je preden jedan stupanj, prošao sam kroz jedan prostor, a ovog puta to je bila Kastalija.

— Kako vi to izražavate! — primetio je Aleksandar vrteći glavom. — Kao da prostor Kastalije nije dovoljno veliki da mnoge celog života uposli dostojanstveno! Verujete li ozbiljno da ste taj prostor premerili i savladali?

— O ne — uzviknuo je drugi živo — nikada nisam tako što verovao. Ako kažem da sam dospeo na granicu tog prostora, pod tim mislim samo da sam dao ono što sam kao pojedinac na svome mestu mogao dati. Od pre kratkog vremena nalazim se na granici na kojoj moj rad kao majstora igre staklenih perli postaje večito ponavljanje, prazno vežbanje i formula, kad ga vršim bez radosti, bez oduševljenja, ponekad čak bez vere. Bilo je vreme da sa tim prekinem.

Aleksandar je uzdahnuo: — To je vaše shvatanje, ali ne i shvatanje reda i njegovih pravila. Nije ništa novo ni čudnovato ako neki brat reda ima raspoloženje da s vremena na vreme bude umoran od svog rada. Tada mu pravila pokazuju put da povrati harmoniju i da se opet vrati na pravo mesto. Jeste li to zaboravili?

— Verujem da nisam, poštovani. Vi možete da pogledate u moje vođenje zvanja i upravo još nedavno kada ste dobili moju okružnicu, vi ste naredili da kontrolišu selo igrača i mene. Mogli ste konstatovati da se posao svršava, da su kancelarija i arhiv uredni, da magistar igre ne odaje ni bolesti ni ćudi. Zahvalan sam baš onim pravilima, u koja ste me nekada tako majstorski uputili, što sam izdržao i što nisam izgubio ni snagu ni mirnoću. Ali to me je stajalo mnogo muka. A sada me, na žalost, ne staje manje muka da vas ubedim da to nisu ni raspoloženja, ni ćudi, ni požude koje me gone. Ali svejedno da li mi to polazi za rukom ili ne, nastojim bar na tome da mi priznate da su moja ličnost i moj rad bili potpuni i upotrebljivi do trenutka kad ste me poslednji put kontrolisali. Je li to već isuviše što očekujem od vas?

Oči majstora Aleksandra su malo, kao podrugljivo, zažmurile.

— Gospodine kolega — rekao je — vi govorite sa mnom kao da smo dve privatne ličnosti koje neobavezno razgovaraju. Ali to se odnosi samo na vas, vi ste sada u stvari privatna ličnost. Međutim, ja to nisam. I ono što mislim i kažem ne kažem ja, već to kaže predsednik uprave reda i on je za svaku reč odgovoran svojoj vlasti. To što vi danas ovde kažete, to će biti bez posledica. Neka to za vas bude i još ozbiljnije, ali to ostaje govor privatnog čoveka koji govori u ličnom interesu. Ali za mene i dalje postoje zvanje i odgovornost, i to što ja danas kažem ili činim, može imati posledica. Prema vama i vašoj stvari ja zastupam vlast. Nije svejedno da li vlast hoće da prihvati, možda čak da prizna, predstavu procesa. — Vi mi to, dakle, predstavljate tako kao da ste vi, iako sa svakojakim nastranim mislima u glavi, do juče bili Kastaljanin i magistar bez prekora i bez prigovora, kao da ste, doduše, doživeli iskušenja i napasti zamora od službe, ali da ste ih redovno suzbijali i savlađivali.

Pretpostavimo da ja to uvažavam, ali kako onda da razumem ono čudovišno, da besprekorni, potpuni magistar, koji je još juče svako pravilo izvršavao, danas odjednom dezertuje? Onda mi ipak pada lakše da zamislim jednog magistra koji se već duže vremena promenio u naravi i razboleo i koji, dok se još uvek smatrao potpuno dobrim Kastaljaninom, to u stvari već davno više nije bio. Takođe se pitam zašto vi upravo polažete toliko na konstataciju da ste do u poslednje vreme bili magistar veran dužnosti. Kada ste jednom učinili korak, prekršili poslušnost i izvršili dezertovanje, za vas sada takve konstatacije mogu da budu ipak ravnodušne.

Kneht se branio: — Dopustite, visoko poštovani, zašto bi mi to bilo svejedno? U pitanju je moj glas i moje ime, uspomena koju ostavljam tu. U pitanju je takođe mogućnost za mene da napolju delam za Kastaliju. Ja ne stojim ovde da bih nešto spasao za sebe ili da bih postigao odobrenje moga koraka od strane vlasti. Ja sam računao sa tim i podaj em se tome da moje kolege ubuduće sumnjaju u mene i da me gledaju kao problematičnu pojavu. Ali neću da me smatraju izdajicom ili ludakom, to je osuda koju ne mogu prihvatiti. Ja sam učinio nešto čemu vi morate zameriti, ali ja sam to učinio zato što sam morao, jer mi je to naloženo, jer je to moje opredeljenje u koje verujem i koje primam s dobrom voljom. Ako mi, takođe, ni to ne možete priznati, onda sam podlegao i uzaludno sam vam govorio.

— Uvek je reč o jednom te istom — odgovorio je Aleksandar. — Moram priznati da pod datim okolnostima volja pojedinca treba da ima pravo da prekrši zakone u koje veruje i koje ima da zastupa. Ali ja ne mogu verovati u naš poredak i istovremeno takođe u vaše privatno pravo na kršenje tog poretka. — Molim, nemojte me prekidati. Mogu vam dopustiti da, prema svem izgledu, budete ubeđeni u svoje pravo i smisao svog fatalnog koraka i u poziv na vašu nameru. Nemojte nikako očekivati da odobrim sam korak. Naprotiv, ja sam svakako došao dotle da se odreknem svoje početne misli da vas povratim i da promenim vašu odluku. Primam vaše istupanje iz reda i predajem vlasti izveštaj o vašem dobrovoljnom istupanju iz zvanja. Dalje vam ne mogu izići u susret, Jozefe Knehte.

Majstor igre staklenih perli napravio je gest privrženosti. Zatim je tiho rekao: — Hvala vam, gospodine predsedniče. Kovčežić sam vam već predao. Sada vam u ruke vlasti predajem i nekoliko svojih zabeležaka o stanju stvari u Valdcelu, pre svega o repetentima i onim nekolikim ličnostima za koje verujem da pre svega dolaze u obzir kao naslednici u mome zvanju.

Izvukao je iz džepa nekoliko zgužvanih listova i stavio na sto. Zatim je ustao. Predsednik se takođe podigao. Kneht mu je prišao, dugo mu gledao u oči s tužnom ljubaznošću, poklonio se i rekao:

— Hteo sam vas moliti da mi za oproštaj pružite ruku, ali sada se toga moram odreći. Oduvek ste mi bili naročito dragi, današnji dan u tome nije ništa promenio. Zbogom, dragi i poštovani.

Aleksandar je stajao miran, nešto bled. Jednog trenutka je izgledalo kao da hoće da digne ruku i da je pruži onom koji je odlazio. Osetio je da su mu se oči ovlažile. Tada je nagnuo glavu, odgovorio na Knehtov poklon i pustio ga da ide.

Kada je onaj koji je odlazio zatvorio za sobom vrata, predsednik je ostao nepokretan i osluškivao korake koji su se udaljavali. Kad se i poslednji bio izgubio i kad se više ništa nije moglo čuti, hodao je neko vreme tamo-amo po sobi. Tada su napolju ponovo odjeknuli koraci i neko je ponovo zakucao na vrata. Mladi sluga je ušao i prijavio jednog posetioca koji je tražio da govori s njim.

— Reci mu da ga mogu primiti kroz jedan sat i da ga molim da bude kratak, imam važna posla.

Ne, sačekaj još! Otidi u kancelariju i javi prvom sekretaru da odmah hitno za prekosutra sazove celokupnu vlast na sednicu, s primedbom da je punobrojnost neophodna i da se kao izvinjenje za izostanak prima samo teško oboljenje. Tada otidi nastojniku kuće i reci mu da sutra moram otputovati u Valdcel, kola treba da budu sprema u sedam ...

— Dopustite — rekao je mladić — bila bi na raspolaganju kola gospodina magistra igre.

— Kako?

— Poštovani je juče došao kolima. Malopre je napustio kuću saopštivši da odlazi pešice i da kola ostavlja vlasti na raspolaganju.

— Dobro je. Tako ću sutra uzeti valdcelska kola. Molim, ponovite.

Služitelj je ponovio: — Posetilac će biti primljen kroz jedan sat, treba da bude kratak. Prvi sekretar treba za prekosutra da sazove vlast, punobrojnost neophodna, samo teška bolest izvinjava.

Sutra ujutru u sedam odlazak u Valdcel kolima gospodina magistra igre.

Kad je mladi čovek otišao, majstor Aleksandar je odahnuo. Pristupio je stolu za kojim je sedeo s Knehtom.

U njemu su još odzvanjali koraci tog neshvatljivog, koga je voleo više od svih drugih i koji mu je pričinio tako veliki bol. Od onih dana kada mu je učinio usluge, stalno je voleo tog čoveka. Pored nekih drugih svojstava voleo je baš takođe Knehtov hod — određen, čvrsta takta, ali lak, gotovo lebdeći hod između dostojanstvenog i detinjastog, između svešteničkog i igračkog, naročito, ljubak i otmen, hod koji se izvrsno podudarao s Knehtovim licem i glasom. On se ne manje podudarao s njegovim tako naročitim manirom kastaljanstva i magistarstva, s njegovim manirom gospodstva i veselosti koji je katkad podsećao pomalo na aristokratski odmereni manir njegovog prethodnika, majstora Tomasa, ponekad i na jednostavni i osvajački manir starog magistra muzike. On je, dakle,- već otputovao, žurno, pešice, ko zna kuda, i možda ga nikada više neće videti, nikada više čuti smeh i nikada više videti kako njegova lepa ruka dugih prstiju slika hijeroglife nekog stava igre staklenih perli. Dohvatio je listove koji su ostali da leže na stolu i počeo ih čitati. To je bilo kratko zaveštanje, vrlo oskudno i stvarno, često samo podsetnici umesto rečenica i imalo je za svrhu da vlasti olakša rad u predstojećoj kontroli sela igrača i u novom izboru magistra. Tu su se nalazile pametne primedbe u sitnim lepim slovima, reči i rukopis isto tako kovani jedinstvenim i nepromenljivim bićem Jozefa Knehta, kao što je njegovo lice, njegov glas, njegov hod. Teško bi vlast našla nekog čoveka njegovog ranga da bi ga načinila njegovim naslednikom. Prava gospoda i prave ličnosti bile su upravo retke, a svaki takav lik srećan slučaj i poklon — pa i tu u Kastaliji, provinciji elite.

Hodanje je Jozefu Knehtu pričinjavalo radost, godinama već nije putovao pešice. Da, kad je tačnije razmislio, činilo mu se da mu je poslednje putovanje pešice bilo ono koje ga je nekada iz Mariafelsa dovelo natrag u Kastaliju, na onu godišnju igru u Valdcelu koja je toliko bila opterećena smrću „ekselencije”, magistra Tomasa fon der Trave, i njega samog pustila da mu postane naslednik.

Inače, kada je mislio na ona vremena, na studentovanje i Bambusov šumarak, uvek mu se činilo kao da kroz neku trezveno hladnu kameru gleda u daleke, nepovratne, suncem veselo obasjane krajeve koji su postali raj uspomena. Takvo sećanje, iako je bivalo bez tuge, uvek je bilo prizor vrlo dalekog, drugog, tajanstveno-svečano različitog od današnjice i svakidašnjice. Ali sada, tog vedrog, svetlog septembarskog popodneva, sa snažnim bojama blizine i blago zapahnutim, kao san nežnim, iz plavog u ljubičasto trepereći tonovima daljine, pri ugodnom pešačenju i dokonom posmatranju, ono putovanje pešice doživljeno pre toliko dugo vremena, nije gledalo u rezigniranu današnjicu kao neka udaljenost, kao neki raj, već je današnje putovanje bilo bratski slično ondašnjem, kao današnji Jozef Kneht onom ondašnjem. Sve je opet bilo novo, tajanstveno, s mnogo obećanja, ono je moglo povratiti sve prošlo i, uz to, doneti još mnogo novog. Dan i svet ga odavno nisu takvog gledali, tako bez tegoba, lepog i nedužnog. Sreća slobode i samoopredeljenja prostrujala ga je kao jak napitak. Koliko dugo nije osetio to osećanje, tu milu i ushićujuću iluziju! Razmislio je i setio se časa kada ga je jednom to divno osećanje dirnulo i okovalo. To je bilo u razgovoru s magistrom Tomasom, pod njegovim ljubazno ironičnim pogledom, i sećao se strašnog osećanja onog časa kad je izgubio slobodu. Ono nije bilo upravo bol, patnja koja peče, već pre bojazan, neka tiha jeza, opominjuće organsko osećanje nad dijafragmom, promena u temperaturi, a naročito u tempu osećanja života. To tako zazorno, stežuće osećanje koje je izdaleka pretilo da u onom sudbonosnom trenutku uguši, danas je bilo nađeno ili izlečeno.

Juče na putu u Hirsland, Kneht je rešio da se nikako ne kaje za ono što se tamo bude dogodilo. Za danas je zabranio sebi da misli na pojedinosti razgovora s Aleksandrom, na svoju borbu s njim, na njegovu borbu o njega. On je bio potpuno otvoren osećanju opuštanja i slobode, koje ga je ispunjavalo kao seljaka osećanje počinka posle svršenog dnevnog posla. Znao je da je skriven i da nije obavezan ni na šta, znao je da je za trenutak potpuno nepotreban i isključen, da nije obavezan ni na kakav rad, ni na kakvo mišljenje, a svetli šareni dan opkoljavao ga je zračeći blago, sav slika, sav prisutnost, bez zahteva, bez jučerašnjice i sutrašnjice. Zadovoljni je idući povremeno pevušio neki marš koji su kao mali elitni đaci u Ešholcu pevali na izletima utroje ili učetvoro. Kao cvrkut ptica počele su mu doletati sitne, svetle uspomene i zvuci iz veselog ranog jutra njegovog života.

Zastao je pod jednom trešnjom čije se lišće već prelivalo u purpur i seo u travu. Zavukao je ruku u džep od kaputa i izvukao nešto što majstor Aleksandar ne bi pretpostavio da on ima — jednu malu drvenu frulu i posmatrao je s izvesnom nežnošću. Taj naivni instrument, koji je izgledao detinjski, nije imao odavno — od pre pola godine. I sa zadovoljstvom se setio dana kada ga je dobio. Putovao je u Monteport da bi s Karlom Feromontom prodiskutovao neka pitanja iz istorije muzike. Tada je razgovor došao takođe na drvene duvačke instrumente nekih epoha, pa je molio prijatelja da mu pokaže monteportsku zbirku instrumenata. Posle prolaska, punog uživanja, kroz neke dvorane krcate starih orgulja, harfi, flauta, klavira, došli su u jedan magazin gde su čuvani instrumenti za škole.

Kneht je tamo video čitav jedan kovčeg pun takvih malih frula. Posmatrao je jednu i probao i pitao prijatelja da li sme da je uzme. Smejući se Karlo ga je molio da izabere jednu, smejući se dao mu je da potpiše potvrdu, a onda mu je. do tančina objasnio kako je instrumenat napravljen, rukovanje njime i tehniku sviranja na njemu. Kneht je poneo lepu igračkicu i s vremena na vreme vežbao na njoj. Još otkada je kao dečko u Ešholcu svirao na blok-fruli, nikada nije svirao na nekom duvačkom instrumentu, iako je već više puta imao nameru da to ponovo uči. Odmah posle tonskih lestvica, upotrebljavao je svesku sa starim melodijama koju je Feromonte izdao za početnike i katkad je iz magistrovog vrta ili iz njegove spavaće sobe prodirao blagi, slatki zvuk frulice. On još ni izdaleka nije bio majstor, ali je naučio da svira veći broj onih crkvenih korala i pesama. Znao ih je napamet, a od nekih je znao i tekstove. Pala mu je na pamet jedna od tih pesama koja se podudarala sa trenutkom.

Izgovorio je nekoliko redova stihova:

Moja glava i udovi

Ležali su obisnuti,

Al’ sad stojim,

Čio sam i veseo,

Gledam nebo licem svojim.

Zatim je stavio instrumenat na usne i duvao melodiju, gledao u blago sjajnu širinu ka dalekim, visokim planinama, slušao kako vesela, pobožna pesma odjekuje u njima u slatkom tonu frule i osećao se zadovoljan i jedno sa nebom, brdima, pesmom i danom. Sa zadovoljstvom je međ prstima osećao uglačano, okruglo drvo, i mislio da je, osim odeće koju je imao na sebi, ta frulica bila jedino parče svojine koje je sebi dopustio da ponese iz Valdcela. Tokom godina nakupilo se ponešto što je više ili manje nosilo svojstvo lične svojine — pre svega zabeleške, sveske sa izvodima i slično. Sve je to ostavio, selo igrača je to po volji moglo upotrebljavati. Ali on je sobom poneo frulicu i bio je veseo što je ima pri sebi. Ona je bila skroman i ljubazan saputnik.

Drugog dana je putnik stigao u glavni grad i javio se u kući Desinjorija. Plinio mu se spustio niza stepenice u susret i uzbuđeno ga zagrlio.

— Očekivali smo te sa čežnjom i brigama — uzviknuo je. — Učinio si veliki korak, prijatelju, neka nam on svima donese dobro. Ali kako su te pustili! Nikada ne bih u to poverovao.

Kneht se smejao: — Vidiš, tu sam. Ali o tome ću ti drugom prilikom pričati. Sada bih hteo da pre svega pozdravim svog učenika i, naravno, takođe tvoju ženu i da o svemu sa vama porazgovaram šta da radimo sa mojim novim zvanjem. Željan sam da počnem.

Plinio je pozvao jednu devojku i naredio joj da mu odmah dovede sina.

— Mladoga gospodina? — pitala je naizgled začuđena, ali je brzo otrčala, dok je domaćin odveo prijatelja u gostinsku sobu i počeo ga revnosno upoznavati kako je zamislio i sve pripremio za Knehtov dolazak i njegov zajednički život s mladim Titom. Sve se moglo urediti prema Knehtovim željama; takođe je i Titova majka posle izvesnog otpora shvatila te želje i priklonila im se. Oni imaju mali letnjikovac u planini, nazivaju ga Belpunt i on lepo leži na jezeru. Kneht bi u početku tamo živeo sa svojim vaspitanikom. Služiće ih jedna stara devojka, ovih dana je već otputovala tamo da sve uredi. Razume se, to je samo boravak za kraće vreme, najviše dok nastupi zima, ali baš za to prvo vreme, izvesno, takvo odvajanje je samo korisno. Takođe mu je milo što je Tito veliki prijatelj brda i kuće Belpunt, pa se raduje boravku gore i tamo odlazi bez otpora. Desinjori se setio da ima mapu sa slikama kuće i predela; povukao je Knehta sa sobom u svoju sobu za rad, revnosno je potražio mapu i kad ju je našao i otvorio počeo je gostu pokazivati i opisivati kuću, seljačku sobu, kaljevu peć, zasvođene hodnike, kupatilo na jezeru, vodopad.

— Dopada li ti se? — pitao je svesrdno. — Hoćeš li se moći tamo dobro osećati?

— Zašto ne? — rekao je Kneht mirno. — Ali gde je Tito? Već je prilično prošlo otkako si poslao po njega.

Još malo su razgovarali o ovom i onom, onda su se napolju začuli koraci, vrata se otvorila i neko je ušao, ali to nije bio Tito, ni devojka poslata po njega. To je bila Titova majka, gospođa Desinjori.

Kneht je ustao da je pozdravi, ona mu je pružila ruku i nasmejala se sa malo mučnom ljubaznošću, dok je on video da se pod tim učtivim osmejkom krije izraz zabrinutosti i jeda. Gotovo nije ni izgovorila koju reč dobrodošlice, a okrenula se mužu i plahovito se oslobodila saopštenja koje joj je ležalo na duši.

— Zaista je mučno — uzviknula je — zamisli, dečko je nestao i nigde ga ne možemo pronaći.

— Biće da je izišao — umirivao ju je Plinio. — Doći će on već.

— Na žalost, to nije verovatno — rekla je majka. — Još jutros je otišao. To sam već rano primetila.

— A zašto ja za to tek sada saznajem?

— Zato što sam, prirodno, svakog časa očekivala njegov povratak i zato što te nisam htela uzbuđivati nepotrebnim. Spočetka takođe nisam mislila ni na šta rđavo, mislila sam da je otišao u šetnju. Tek kad ga ni u podne nije bilo, počela sam se brinuti. Danas nisi bio o ručku ovde, inače bi u podne saznao za to. Takođe sam još i tada htela da sebe ubedim da je to samo nemarnost s njegove strane što me ostavlja da tako dugo čekam. Ali to nije bilo tako.

— Dopustite mi jedno pitanje — rekao je Kneht. — Mladić je ipak znao da ću ja uskoro doći i o vašim namerama s njim i sa mnom?

— Razume se, gospodine magistre. Izgledalo je da je s tim namerama gotovo čak zadovoljan, ili mu je bar bilo milije da mu vi postanete učitelj, no da ga opet pošaljemo ma u kakvu školu.

— Onda — rekao je Kneht — sve je dobro. Vaš sin, sinjora, naviknut je na vrlo mnogo slobode, naročito u poslednje vreme. Zato mu je izgled na nekog vaspitača i održavaoca zapta, pojmljivo, pre fatalan. I tako je on u ovom trenutku, pre no što bi bio predan novom učitelju, nestao, možda ne toliko u nadi da stvarno umakne svojoj sudbini, koliko u misli da odlaganjem ne može ništa izgubiti. Osim toga, on je verovatno hteo da roditeljima i uči koga su oni poručili zada udarac i da izrazi svoj prkos protiv čitavog sveta odraslih i učitelja.

Desinjoriju je bilo milo što je Kneht ceo događaj primio toliko malo tragično. Ali on sam je bio pun zabrinutosti i uznemirenosti, njegovom srcu koje je volelo svaka opasnost za sina izgledala je mogućna. Možda je, mislio je, on sasvim ozbiljno odbegao, možda je čak pomislio da sebi nanese neko zlo. Ah, sve što je u vaspitanju tog dečka bilo propušteno i pogrešno učinjeno, izgleda da sada treba da se sveti, upravo u trenutku kada su se nadali da će se to popraviti.

Protivno Knehtovom savetu, on je nastojao da se nešto preduzme, da se nešto uredi. Osećao se nesposobnim da udarac primi trpeći i ne čineći ništa. U njemu je sve više raslo nestrpljenje i nervozna uzbuđenost koja se njegovom prijatelju nikako nije dopadala. Tako su rešili da pošalju poruku u nekoliko kuća u koje je Tito povremeno odlazio svojim vršnjacima. Kneht se obradovao kad je gospođa Desinjori otišla da sve to uredi i kad je ostao nasamo sa prijateljem.

— Plinio — rekao je — ti praviš lice kao da su ti sina mrtvog doneli u kuću. On nije više dete, pa biće da nije ni pao pod kola, niti jeo velebilje. Dakle, priberi se, dragi. Pošto sinčić nije tu, dopusti mi da za trenutak tebe uzmem u školu, umesto njega. Posmatrao sam te malo i nalazim da nisi baš u dobroj formi. U trenutku kad neki atleta pretrpi neočekivani udarac ili pritisak, njegovi mišići kao sami od sebe čine potrebne pokrete, šire se ili grče i pomažu mu da zagospodari situacijom. Tako bi morao i ti, učeniče Plinio, da u trenutku kad si dobio udarac — ili što ti je usled preterivanja izgledalo kao udarac — primeniš prvo odbrambeno sredstvo pri duševnim napadima i da misliš na polako, brižljivo, savladano disanje. Mesto toga ti si disao kao glumac koji mora da predstavlja potresenost. Nisi dovoljno dobro naoružan. Vi svetovni ljudi izgledate na sasvim naročit način otvoreni patnji i brigama. Tu ima nečeg bespomoćnog i dirljivog, a katkad, naime kad je reč o pravim patnjama i kad mučeništvo ima smisla, takođe nečeg veličanstvenog. Ali za svakidašnjicu to odricanje od odbrane nije nikakvo oružje. Staraću se da tvoj sin bude bolje naoružan kad mu jednom ustreba. A sada, Plinio, budi tako dobar i napravi nekoliko vežbanja sa mnom, da vidim da li si zaista sve već zaboravio.

Vežbanjima disanja za koja je davao strogo ritmičke komande, spasonosno je skrenuo prijatelja od njegovog mučenja samog sebe, a potom ga je našao takođe voljnog da sasluša razloge razuma i da se opet odvoji od straha i briga. Otišli su gore u Titovu sobu. Kneht je sa zadovoljstvom posmatrao nered dečačkih stvari, dohvatio jednu knjigu koja leži na stolu kraj kreveta, video je kako viri parče hartije uvučeno u knjigu, i, gle, to je bila cedulja sa porukom nestalog. Pružio je list Desinjoriju i smejao se, a lice ovoga je opet postalo svetio. Tito je na cedulji saopštavao roditeljima da je danas u rano jutro silom otvorio vrata, da sam putuje u planine i tamo u Belpuntu čeka novog učitelja. Neka mu dopuste to malo zadovoljstvo pre no što mu opet tako mrsko ograniče slobodu; ima tako neodoljivu odvratnost da taj lepi mali put napravi u pratnji učitelja, kao već nadziravani i zarobljenik.

— Vrlo razumljivo — rekao je Kneht. — Ja ću, dakle, sutra otputovati za njim i naći ga već u tvom letnjikovcu. A sada, međutim, idi pre svega svojoj ženi i odnesi joj vest.

Raspoloženje u kući za ostatak dana bilo je veselo i opušteno. Tog večera je Kneht na Pliniovo navaljivanje ukratko ispričao prijatelju događaje poslednjih dana, a naročito svoja dva razgovora sa majstorom Aleksandrom. Tog večera je takođe na jednoj cedulji napisao divan stih koji se danas nalazi kod Tita Desinjorija. To je bilo ovako:

Domaćin ga je pre večere ostavio nasamo jedan sat. Kneht je video orman pun starih knjiga i on je pobudio njegovu radoznalost. To je bilo zadovoljstvo koga se u mnogim godinama uzdržljivosti odvikao i gotovo zaboravio i koje ga je sada prisno pdsetilo na studentske godine: stajati pred nepoznatim knjigama, nasumce dohvatiti, tu i tamo upecati neku svesku čija je pozlaćenost, ili ime pisca, format ili boja kože pozivala čoveka. S uživanjem je prvo preleteo naslove na leđima knjiga i ustanovio da pred sobom ima samu lepu književnost devetnaestog i dvadesetog stoleća. Najzad je izvukao jednu izbledelu svesku u platnu, čiji ga je naslov „Mudrost Bramana” privukao. Prvo je stojeći, a zatim sedeći prelistavao knjigu koja je sadržala mnogo stotina poučnih pesama, interesantno ređanje jednih pored drugih poučnih pričanja i stvarne mudrosti, filistarstva i pravog pesničkog duha.

Toj čudnoj i dirljivoj knjizi, tako mu se činilo, nikako nije nedostajala ezoterika, ali ona se nalazila u grubim posudama domaće izrade, i u njoj nisu bile najlepše one pesme u kojima je pouka i mudrost težila za oblikom, već one u kojima je dolazila do izražaja pesnikova duša, njegova sposobnost ljubavi, poštenje, čovekoljublje, njegov građanski čvrst karakter. Pošto je pokušavao da sa izvesnom sopstvenom mešavinom poštovanja i uveseljavanja prodre u knjigu, pao mu je u oči jedan stih koji je sa zadovoljstvom i odobravanjem pustio u sebe i kome je s osmehom klimnuo glavom, kao da mu je naročito bio poslan za taj dan. On je glasio:

Rado gledamo kako dani, dragi, prolaze,

Da bismo našli kako nešto draže dozreva:

Retko rastinje koje u vrtu podižemo,

Dete koje vaspitavamo, knjižica koju pišemo.

Povukao je fijoku pisaćeg stola, potražio i našao listić hartije i na njega prepisao stihove.

Docnije ih je pokazao Pliniju i uz to rekao: — Stihovi su mi se dopali, oni imaju nečeg osobitog — tako suvog i istovremeno tako prisnog! I tako dobro pristaju meni i mom trenutnom stanju i raspoloženju. Iako nisam povrtar, iako svoje dane neću posvetiti nezi neke retke biljke, ja sam ipak učitelj i vaspitač, i na putu sam ka svom zadatku ka detetu koje hoću da vaspitam. Koliko se radujem tome! A što se tiče pisca tih stihova, pesnika Rikerta, on je verovatno imao sve te tri plemenite strasti — strast povrtara, vaspitača i pisca, i biće da je baš ta kod njega zauzimala prvo mesto. On je pominje na poslednjem i najznačajnijem mestu i on je toliko zaljubljen u predmet svoje strasti da postaje nežan i ne naziva ga knjigom, već „knjižicom”. Kako je to dirljivo.

Plinio se smejao: — Ko zna — rekao je — da lep deminutiv nije samo smicalica stihoklepčeva kome je na tome mestu bila potrebna dvosložna reč umesto jednosložne.

— Mi ga ipak nećemo potcenjivati — branio se Kneht. — Čovek koji je u svome životu napisao desetine hiljada stihova, ne dopušta da ga sabije u tesnac tričava metrička potreba. Ne, slušaj samo kako nežno i takođe pomalo stidljivo zvuči: knjižica koju pišemo! Možda to i nije samo zaljubljenost što je od „knjige” načinio „knjižicu”. Možda je tu bila samo namera za ulepšavanjem i pomirenjem.

Možda, čak je verovatno, da je taj pesnik bio neki pisac tako predan svome delanju, da je sam povremeno svoju sklonost ka pisanju knjga osećao kao neku vrstu strasti i poroka. Onda reč „knjižica” ne bi imala samo zaljubljeni smisao i zvuk, već takođe i onaj koji ulepšava, iz koga se izvodi, koji izvinjava, na koji igrač misli kad ne poziva na igru, već na „igricu”, i pijanica kada traži još „čašicu” i „polić”. Ali to su pretpostavke. U svakom slučaju pevač ima moju punu saglasnost i moje saosećanje za dete koje hoće da vaspita i za knjižicu koju hoće da napiše. Jer ne samo da mi je poznata strast za htenjem vaspitavanja, ne, pisanje knjižice takođe je strast koja mi nikako nije suviše daleka. A sada, kad sam se oslobodio zvanja, ta misao opet ima nečeg divnog, privlačnog za mene — da jednom u dokolici i pri dobrom raspoloženju napišem knjigu, ne, knjižicu, mali spis za prijatelje i jednomišljenike.

— A o čemu? — pitao je Desinjori radoznalo.

— Ah, svejedno, nije važan predmet. On bi mi samo bio povod da se učaurim i da uživam sreću, da imam mnogo slobodnog vremena. Ono do čega bi mi pri tom stalo bio bi ton, podesna sredina između strahopoštovanja i poverljivosti, između ozbiljnosti i igre, ne ton poučavanja, već prijateljskog ispovedanja i izmene misli o ovom i onom što verujem da sam saznao i naučio.

Način na koji taj Fridrih Rikert u svojim stihovima meša poučavanje i mišljenje, ispovedanje i ćaskanje, ne bi bio moj, pa ipak me nešto u tome načinu ljubazno oslovljava, on je ličan, a ipak ne proizvoljan, detinjast je, a ipak se vezuje za čvrsta pravila oblika — to mi se dopada. Ali zasada neću da prilazim radostima i problemima pisanja knjižice, sada imam da se držim drugog. Ali jednom docnije, čini mi se, mogla bi mi još procvetati sreća spisateljstva, onako kako mi lebdi pred očima — ugodno, ali brižljivo dodirivanje stvari, ne samo radi usamljenog zadovoljstva, već uvek u misli na izvestan mali broj dobrih prijatelja i čitalaca.

Idućeg jutra Kneht je krenuo na put u Belpunt. Desinjori je juče izjavio da hoće da ga prati, on je to odlučno odbio i, kada se ovaj ipak usudio na jednu reč nagovaranja, gotovo se na njega obrecnuo.

— Mladić — rekao je kratko — moraće se dosta napregnuti da dočeka fatalnog novog učitelja i da ga svari, ne smemo od njega uz to još tražiti da gleda i svog oca koji bi ga baš sada teško usrećio.

Dok se kroz sveže septembarsko jutro vozio u putničkim kolima koja je Plinio iznajmio, povratilo mu se jučeranje dobro putno raspoloženje. Češće je razgovarao s vozačem, povremeno tražio da zastane ili da vozi polako, ako ga je predeo privlačio. Takođe je više puta svirao u malu frulu. To je bila lepa i uzbudljiva vožnja iz glavnog grada i nizine ka planinskim ograncima i dalje ka visokim planinama, i ona je u isto vreme sve više i više iz leta koje se svršavalo vodila u jesen. Negde oko podne otpočeo je poslednji veliki uspon u velikim zavijucima kroz već oskudnu četinarsku šumu, kraj penušavih planinskih potoka koji su šumili kroz stene, preko mostova i pored usamljenih, teškim zidovima opkoljenih salaških zgrada sa malim prozorima, u kameni, sve stroži i suroviji svet planine, u čijoj su oštrini i ozbiljnosti mali cvetni rajevi cvetali dvostruko ljupko.

Mali letnjikovac do koga su najzad došli ležao je skriven u sivim stenama na planinskom jezeru od kojih se gotovo nije odvajao. Ugledavši ga, putnik je osetio strogost, čak mračnost tog načina gradnje prilagođenog visokoj planini. Ali odmah zatim jedan veseo osmejak ozario je njegovo lice, jer je na otvorenim kućnim vratima video neku priliku da stoji, mladića u svetlom kaputu i kratkim pantalonama. To je mogao biti samo njegov učenik Tito. I pored toga što upravo i nije bio ozbiljno zabrinut zbog begunca, ipak je odahnuo, oslobođen i zahvalan. Ako je Tito bio tu da učitelja pozdravi na pragu kuće, onda je sve dobro i otpao je pokoji zaplet o čijoj je mogućnosti uz put ipak razmišljao.

Dečko mu je došao u susret nasmejan, ljubazan i pomalo zbunjen. Pomogao mu da siđe i pri tom rekao: — Nisam mislio ružno što sam vas pustio da sami putujete.

— I pre no što je Kneht mogao da odgovori, dodao je u poverenju: — Verujem da ste razumeli šta sam mislio. Inače biste izvesno poveli moga oca. Već sam mu javio da sam dobro stigao. —

Kneht mu je smešeći se stegao ruku i pustio da ga odvede u kuću gde ga je pozdravila i devojka i obećala mu skoru večeru. Kada je uskoro malo prilegao pre obeda, postalo mu je jasno da ga je lepa vožnja kolima čudno umorila, čak iscrpla, i dok je sa svojim učenikom ćaskao i ovaj mu pokazivao zbirke poljskog cveća i leptira, taj umor se još povećao. Osetio je čak nešto kao nesvesticu, neku prazninu u glavi koju još nikada nije osetio i neku tegobnu slabost i neravnomernost kucanja srca.

Ipak je ostao sa Titom do vremena ugovorenog za spavanje i trudio se da ne dopusti da se primeti da mu je teško. Učenik se malo čudio što magistar nije rekao ni reči o početku škole, rasporedu, poslednjim svedočanstvima i sličnim stvarima. Čak kada je Tito pokušao da iskoristi to dobro raspoloženje i za sutra ujutru predložio dužu šetnju da bi učitelja upoznao sa novom okolinom, predlog je bio ljubazno prihvaćen.

— Radujem se toj šetnji — dodao je Kneht — i hoću odmah da vas zamolim za jednu ljubaznost.

Pri posmatranju vaše zbirke biljaka mogao sam primetiti da o planinskim biljkama znate daleko više od mene. Svrha našeg zajedničkog življenja je između ostaloga i to da izmenjujemo svoja znanja i jedan drugog da ujednačavamo. Počnimo sa tim da vi proverite moje malo znanje iz botanike i da mi pomognete da na tom području krenem malo napred.

Kada su jedan drugom poželeli laku noć, Tito je bio vrlo zadovoljan i doneo je dobre odluke. Taj magistar Kneht mu se opet veoma dopao. Ne upotrebljavajući krupne reči i ne govoreći o nauci, vrlini, duhovnom plemstvu i slično, što su školski profesori rado činili, taj vedri, ljubazni čovek imao je u svome biću i u svom govoru nečega što je obvezivalo i prizivalo plemenita, dobra, viteška stremljenja i snage. Moglo je biti zadovoljstvo, čak zasluga, podvaliti ili nadmudriti ma kog uču, ali pred tim čovekom nije se uopšte moglo doći na takve pomisli. On je bio — da, šta i kakav je bio?

Tito je razmišljao šta je to što mu se na strancu tako dopalo i što mu u isto vreme imponuje, i našao je da je to njegova plemenitost, njegova otmenost, njegovo gospodstvo. To je bilo ono što ga je pre svega privlačilo. Taj gospodin Kneht je bio otmen, bio je gospodin, plemić, iako niko nije poznavao njegovu porodicu, iako je njegov otac možda bio obućar. On je bio plemenitiji i otmeniji no većina ljudi koje je Tito poznavao, otmeniji i od njegovog oca. Mladić koji je visoko cenio patricijske instinkte i tradicije svoje kuće i koji nije praštao svome ocu što je odstupio od njih, ovde se prvi put susreo sa duhovnim, odnegovanim plemstvom, sa onom silom koja pod srećnim uslovima može katkad da proizvede čudo, preskačući dugi niz predaka i generacija u okviru jednog jedinog ljudskog života, da od plebejskog deteta stvori visokog plemića. U vatrenom i ponositom mladiću se pokrenulo poimanje da bi za njega moglo postati dužnost i čast pripadati i služiti toj vrsti plemstva, da mu se možda tu, pojavljen i ovaploćen u liku tog učitelja koji je ipak pri svojoj blagosti i ljubaznosti, skroz bio gospodin, približava smisao njegovog života i da je određen da mu postavi ciljeve.

Pošto su ga dopratili do sobe, Kneht nije odmah legao, iako ga je to veoma primamljivalo. Veče mu je zadavalo muke, palo mu je teško i bilo neugodno da se pred mladićem koji ga je, bez sumnje, dobro posmatrao, tako savlada u izrazu, držanju i glasu da ovaj ništa ne primeti od njegovog čudnovatog u međuvremenu još poraslog umora, neraspoloženja ili bolesti. Ipak izgleda da je uspelo.

Ali sada je morao preduprediti i savladati tu prazninu, tu slabost, to osećanje nesvestice, taj mrtvi umor koji je u isto vreme bio i nemir — čim ga je upoznao i razumeo. To nije išlo suviše teško, iakotek posle dosta vremena. Njegovo bolesno stanje, kao što je ustanovio, imalo je za uzrok samo današnji put koji ga je u tako kratkom vremenu doneo iz ravnice na visinu od dve hiljade metara. On je rđavo podneo to naglo penjanje, nenaviknut na boravak na takvim visinama još od vremena kada je u svojoj ranoj mladosti pravio pokoji redak izlet. Verovatno bi najmanje još dan-dva imao da pati od tog zla, a ako tada zaista ne bi prošlo, on bi se sa Titom i domaćicom morao vratiti kući. Tada bi Pliniov plan sa tim lepim Belpuntom upravo propao. Bilo bi šteta, ali ne velika nesreća.

Posle tih razmišljanja legao je u krevet i, ne spavajući mnogo, proveo noć delom sećajući se svog puta od oproštaja sa Valdcelom, delom pokušavajući da umiri lupanje srca i uzbuđene nerve. Takođe je sa zadovoljstvom mnogo mislio na svog učenika, ali ne praveći planove. Činilo mu se bolje da to plemenito, ali neukrotivo ždrebe pripitomi samo blagonaklonošću i privikavanjem. Tu se ništa nije smelo prenagliti i iznuditi. Nameravao je da dečka postepeno dovede do svesti o njegovim darovima i silama i u isto vreme da u njemu pothranjuje onu plemenitu nenasitost koja daje snagu ljubavi prema naukama, prema duhu i prema lepom. Zadatak je bio lep, a njegov učenik nije bio samo bilo koji mladi talenat koji se morao probuditi i uobličiti. Kao jedinac sin jednog uticajnog i imućnog patricija, on je takođe bio jedan budući gospodin, jedan od društvenih i političkih sugraditelja zemije i naroda, određen da bude primer i vođa. Kastalija je bila ostala nešto dužna toj staroj porodici Desinjori. Ona nije dovoljno temeljno vaspitala oca tog Tita koji joj je jednom bio poveren. Ona ga je dovoljno ojačala za njegov težak položaj između sveta i duha. I time ne samo da je obdareni i vredan voljenja mladić Plinio bio nesrećan čovek sa neujednačenim i rđavo savladanim životom, nego je i njegov jedini sin još bio ugrožen i uvučen u očevu problematiku. Tu se imalo nešto lečiti i opet popraviti, imalo se skinuti nešto kao dug. Pričinjavalo mu je radost i izgledalo je puno smisla što je taj zadatak pao upravo njemu, neposlušniku i naizgled otpadniku.

Ustao je ujutru, kada je osetio da se u kući budi život. Kraj kreveta je našao pripremljen ogrtač za kupanje, ogmuo ga preko svoje lake odeće za spavanje i, kao što mu je Tito sinoć bio pokazao, kroz zadnja kućna vrata stupio je u poluotvoren hodnik koji je vezivao kuću sa svlačionicom za kupanje i jezerom.

Pred njim se pružalo sivo-zeleno i nepokretno malo jezero. S one strane strm, visok, stenovit obronak sa oštrim škrbavim grebenom, koji je okomito i hladno u senci sekao u tanano, zelenkasto, sveže jutarnje nebo. Ipak, iza tog grebena, sunce se već osetno popelo. Njegova svetlost sjala je tu i tamo u sitnim pramenovima na oštroj kamenoj ivici. To je moglo trajati samo još nekoliko minuta, zatim bi nad vrhom brda zasijalo sunce i prekrilo svetlošću jezero i visoravan. Ozbiljno raspoložen, Kneht je pažljivo posmatrao sliku čiju tišinu, ozbiljnost i lepotu nije osećao prisno, a ipak kao da ga se tiče i kao da ga opominje. Još jače no pri jučerašnjoj vožnji, osetio je silinu, svežinu i dostojanstvenu tuđinu sveta visokih planina, koji nije predusretljiv prema čoveku, koji ga ne poziva, koji ga gotovo ne trpi. I učinilo mu se čudnovato i puno značaja što ga je prvi korak u novu slobodu svetskog života doveo baš ovamo, u tu tihu i hladnu veličinu.

Tito se pojavio u gaćicama za kupanje, pružio magistru ruku i, pokazujući prema stenama s one strane rekao: — Dolazite u pravi trenutak, sunce će odmah izići. Ah, divno je ovde gore. — Kneht mu je ljubazno odgovorio. Odavno je znao da je Tito ranoranilac, trkač, rvač i pešak, već iz protesta protiv blagog, nevojnički ugodnog držanja i vođenja života njegova oca, kao što je baš iz tog razloga prezirao vino. Te navike i sklonosti su, doduše, ponekad dovodile do izigravanja čoveka prirode i preziranja duha — sklonost ka preterivanju izgledala je urođena svim Desinjorima — ali Kneht ih je pozdravio dobrodošlicom i bio je rešen da takođe i drugarstvo u sportu iskoristi kao jedno od sredstva za zadobijanje i ukroćavanje vatrenog mladića. To je bilo jedno od više sredstava, i ne od najvažnijih — muzika bi, na primer, odvela mnogo dalje. Razume se, on nije pomišljao da se s mladim čovekom ravna u telesnim vežbama, a kamoli da ga prevaziđe. Bilo bi dovoljno da to bezazleno radi zajedno s njim, kako bi pokazao mladiću da njegov vaspitač nije ni kukavica, ni deristolica.

Tito je napregnuto gledao ka mračnom stenovitom grebenu iza koga se talasalo nebo u jutarnjoj svetlosti. Sada je komadić kamenog grebena zasjao kao usijani metal koji se baš topi, masiv planine nije bio oštar i odjednom je izgledalo kao da je postao niži, izgledao kao da se u topljenju spušta naniže, a iz usijane šupljine došlo je zaslepljujuće sazvežđe dana. Istovremeno su bili obasjani zemljište, kuća, svlačionica za kupanje i obala jezera na ovoj strani, a dve prilike, stojeći u jakim zracima, odmah su osetile prijatnu toplotu te svetlosti. Ispunjen svečanom lepotom trenutka i usrećujućim osećanjem svoje mladosti i snage, dečko se pružio sa ritmičkim pokretima ruku, kojima je zatim sledovalo celo telo, da bi u zanosnoj igri slavilo svitanje dana i da bi izrazilo svoju unutrašnju saglasnost sa elementima koji su se oko njega lelujali i zračili. Njegovi koraci su radosno i odano leteli ka pobedonosnom suncu, sa strahopoštovanjem su ustukli pred njim. Raširene ruke su privlačile njegovom srcu planinu, jezero i nebo. Izgledalo je da klečeći odaje poštovanje majci zemlji, i šireći ruke vodi jezera, i da sebe, svoju mladost, svoju slobodu, svoje unutrašnje raspaljeno osećanje života nudi na žrtvenik silama. Na njegovim mrkim ramenima ogledala se sunčeva svetlost.

Oči su mu bile poluzatvorene prema blesku, mlado lice je kao maska ukočeno gledalo u izrazu oduševljene, gotovo fantastične ozbiljnosti.

Magistar je, takođe, bio potresen i uzbuđen svečanim prizorom dana koji sviće u toj stenovitoj ćutećoj usamljenosti. Ali više no taj prizor njega je dirnulo i zasenilo ljudsko zbivanje pred njegovim očima, svečana igra njegovog učenika u pozdrav jutru i suncu koje je polugotovog, čudima ovladanog mladića podiglo kao u neku bogoslužnu ozbiljnost, a njemu posmatraču, odjednom, u jednom trenutku, zračeći i otkrivajući otvorilo njegove najdublje i najplemenitije sklonosti, darove i opredeljenja, isto onako kao što je pojava sunca otkrila i svetlošću prožela tu hladnu, mračnu dolinu planinskog jezera.

Mladić mu se učinio još jači i značajniji no što je dotle mislio, ali takođe tvrđi, nepristupačniji, straniji duhu, varvarskiji. Ta svečana i žrtvena igra panično oduševljenog, bila je više no što su nekada bili govori i stihovi mladog Plinija, ona ga je gurnula za nekoliko stupnjeva više, ali je takođe pustila da izgleda straniji, neuhvatljiviji, nedostižniji za doziv.

Sam dečko bio je dirnut tim oduševljenjem, a da nije znao kako se to dešava. Igra koju je izvodio nije mu bila već poznata, nije je ranije igrao ili pokušavao da igra. To nije bio ritual sunčeve jutarnje svečanosti koji je poznavao i koji je on pronašao. U njegovoj igri i njegovoj čarobnoj opsednutosti imali su udela, što je tek malo kasnije imao da sazna, ne samo planinski vazduh, sunce, jutro, i osećanje slobode, nego isto toliko i promena i stupanj njegovog mladog života koji su ga očekivali i pojavili se u magistrovom liku, tako prijateljskom i sa zahtevom strahopoštovanja. U sudbini mladog Tita i njegovoj duši, iu tom jutarnjem času mnogo šta se steklo, pa se taj čas odlikuje od hiljadu drugih kao uzvišen, svečan posveden. Ne znajući šta radi, bez kritike i bez podozrenja, činio je ono što je blaženi trenutak od njega zahtevao — igrao je svoju predanost, molio se suncu, u predanim pokretima i držanju ispovedao je svoju mladost, svoju životnu veru, svoju pobožnost i strahopoštovanje, ponosno i istovremeno odano prineo je u igri suncu i bogovima svoju pobožnu dušu na žrtvu, a ne manje i onome kome se divi i od koga zazire, mudracu i muzičaru, majstoru čarobne igre koji je dolazio iz tajanstvenih krajeva, svom budućem vaspitaču i prijatelju.

Sve to, jednako svetlosnom sjaju sunčeva izlaska, trajalo je samo minute. Kosnut, Kneht je posmatrao divan prizor u kome se učenik pred njegovim očima preobražavao i otkrivao, dolazio mu u susret nov i stran i potpun kao njemu ravan. Obojica su stajali na ivičnjaku između kuće i svlačionice, okupani u obilju svetlosti sa istoka i duboko uzbuđeni vrtlogom onoga što su upravo doživeli. Tada, tek što je učinio poslednji korak svoje igre, Tito se probudio iz zanosa sreće i stao kao životinja iznenađena pri usamljenoj igri, spazio je da nije sam, da je ne samo doživeo i činio nešto neobično, već da je pri tom imao takođe i posmatrača. Brzo, kao munja, pošao je za onim što mu je prvo palo na pamet, a što mu je omogućilo da se izvuče iz položaja koji je naglo ocenio kao nekako opasan i stidan, i da snažno probije čarolije tih čudnih trenutaka koje su ga tako potpuno splele i savladale.

Njegovo kao maska strogo lice, na kome se doba upravo još nije videlo, dobilo je detinjast i pomalo lud izraz, kao kada se neko naglo probudi iz dubokog sna. Ljuljao se malo u kolenima, glupo zgranut pogledao učitelja u lice i naglo, kao da mu baš u taj čas pada na pamet nešto važno, gotovo već propušteno, ispružio desnu ruku pokazujući na suprotnu obalu jezera. Obala je, kao i polovina jezera, još ležala u velikoj senci koju je stenovito brdo, savladano jutarnjim zrakom, postepeno stalno skupljalo oko svoje osnove.

— Ako plivamo vrlo brzo — uzviknuo je žurno i dečački revno — možemo pre sunca biti na drugoj obali.

Još nije ni izgovorio te reči, naredba data za plivačko takmičenje sa suncem samo što je izdata, a Tito je snažnim skokom glavom napred, iščezao u jezeru kao da se iz obesti ili zabune ne može dovoljno brzo odvojiti odatle da bi prethodnu svečanu scenu zbrisao u povećanoj aktivnosti. Voda je pljusnula i sklopila se nad njim. Nekoliko trenutaka docnije pojavili su se glava, ramena i ruke i videlo se kako se udaljuju na plavozelenom ogledalu.

Izlazeći ovamo, Kneht nikako nije imao nameru da se kupa, bilo mu je suviše hladno i posle noći provedene kao polubolestan, nije se osećao najbolje. Sada, na lepom suncu podstaknut onim što je upravo video, na drugarski poziv i doziv svog vaspitanika, podvig mu se učinio manje zastrašujući.

Ali pre svega se bojao da bi ono što je taj jutarnji čas prokrčio i obećavao ponovo moglo potonuti i propasti ako bi mladića sada ostavio samog i razočarao ga, ako bi u hladnoj odrasloj razumnosti odbio merenje snage. Osećanje nesigurnosti i slabosti, izazvano brzim putovanjem kroz planinu, opominjalo ga je, ali možda bi se to osećanje moglo najpre savladati baš prisilom i grubim zahvatanjem. Poziv je bio jači od opomena, volja jača od nagona. Brzo je svukao lak jutarnji ogrtač, duboko je udahnuo i bacio se u vodu na istom mestu na kome je njegov učenik bio zaronio.

Jezero, napajano glečerskom vodom, čak i za vreme najtoplijeg leta pogodno samo za vrlo očeličene, dočekalo ga je ledenom hladnoćom koja je sekla. On je računao sa valjanom jezom, ali ne sa tom ljutom hladnoćom koja ga je obuhvatila kao rasplamsanom vatrom i posle jednog trenutka brzo počela da prodire u njega. Posle skoka brzo se opet pojavio gore, opet je otkrio plivača Tita koji je znatno izmakao pred njim. Osetio se gorko pritešnjen od ledenog, divljeg, neprijateljskog, i još je verovao da se bori za smanjenje rastojanja, za cilj plivačkog takmičenja, za poštovanje i drugarstvo, za dečakovu dušu, a već se borio sa smrću koja ga je uhvatila i obgrlila za borbu. Boreći se svim silama, odupirao joj se sve dok je srce još kucalo.

Mladi plivač se češće okretao i sa zadovoljstvom video da je magistar pošao za njim u vodu.

Sada je opet osmatrao, više ga nije video, postao je uznemiren, motrio je i dozivao, vraćao se natrag i hitao da mu pomogne. Više ga nije našao. Tražio je plivajući i roneći za davljenikom sve dok i njemu nije nestalo snage u ljutoj hladnoći. Posrćući i bez daha, izišao je najzad na kopno, video je na obali ogrtač za kupanje, podigao ga i počeo njime mehanički trljati telo i udove dok se smrznuta koža nije opet zagrejala. Kao ošamućen seo je na sunce, ukočeno gledao u vodu čije ga je sveže zeleno plavetnilo sada posmatralo čudno prazno, tuđe i zlokobno. Kada se sa nestajanjem telesne slabosti povratila svest i groza o onome što se desilo — osećao se pogođen bespomoćnošću i dubokom tugom.

Jaoj, mislio je užasnut, ja sam kriv za njegovu smrt! I tek sada, kad nije imao da štedi ponos i da se odupire, u bolu svog preplašenog srca osetio je koliko je već bio zavoleo tog čoveka. I pošto se, uprkos svim prigovorima, osećao sukrivcem za majstorovu smrt, svetom jezom ga je obuzela slutnja da će ta krivica preobraziti njega samog i njegov život i da će od njega zahtevati nešto mnogo veće no što je do sada on od sebe zahtevao.