LAGANO KORAČA HRISTOS

Govoreno nestrpljivima u očekivanju carstva Hristovog.

Vocati sumus ad militiam Dei vivi
Tertulianus

Reče mu Simon Petar: Gospode, kuda ideš?
Isus mu odgovori: Kuda ja idem ne možeš ti sad ići za mnom,
ali ćeš posle poći za mnom.
Jov. 13, 36.

Ist Christus Traum, dann ist das Leben Ein Gang durch Wusten in der Nacht,
Wo niemand, Antwort uns zu geben, Als eine Horde Bestien wacht.
Lenau: Savonarola

Lagano korača Hristos, draga braćo

On bira mesto gde će stati svojom svetom nogom, jer on neće da stane u krv. On bira uske staze na zemlji, stešnjene grehom, jer on ne može da ide širokim imanjem greha. On se provlači između razbojnika, guran njihovim laktovima, jer on mora da se probije napred.

Gle, dolazi Hristos među nas kao gost, recimo, i pita nas za put!

"Pokažite mi put bez krvi, bez greha i bez razbojnika!".

Kakav bi mu odgovor mogli dati? Gde bi našli put, dostojan stopa Njegovih? Kad bi provrila sva usahnula krv iz zemlje, zemlja bi predstavljala jedan okean krvi. Kad bi buknuo plamen iz svakog mesta obesvećenog grehom, zemlja bi se pretvorila u jedan plameni pakao. Kad bi vaskrsli svi mrtvi razbojnici i uparadili se na zemlji sa živim, zemlja bi bila jedna neprohodna šuma ljudskih tela.

Ne bi mu mogli reći: Idi, Gospode, kroz gradove. Jer gradovi znače zbir i blizinu. A zbir i blizina izaziva i pojačava greh.

Ne bi mu mogli reći: Idi, Gospode, kroz sela. Jer nema sela, koje ne liči na Gadarinsku stranu, sklonište zlih duhova.

Ne bi mu mogli reći: Idi, Gospode, kroz šumu. Jer šuma je stari saveznik i jatak razbojnika. U šumi je Kain ubio Avelja.

Ne bi mu mogli reći: Idi, Gospode, morem. Jer more je grobnica pirata i pustolova i ratne slave.

Ne bi mu mogli reći: idi, Gospode, vazduhom. Jer i iz vazduha je čovek vršio zločin nad bratom svojim.

Mi, obični smrtni koračamo bez straha i zazora stopama pasa i tigrova i hijena i kamila. No ko bi od nas smeo Hristu predložiti: Idi, Sine Božiji, stopama, kojima mi idemo? Niko. Jedno bi mu samo svi mogli reći:

- Ne dolazi, Gospode, dok se ne sagradi put za Tebe! Mi, obični smrtni, možemo predaniti u svakoj kući. No ko bi od nas umeo dati odgovor Hristu na pitanje: Gde je kuća u kojoj bi ja mogao predaniti?

Ja, ti, i on dali bi mu tri razna odgovora.

Ja bi mu rekao: Ti si car, Gospode, idi u carske dvorove! No ja bih se prevario. Zar su carski dvorovi malo bivali gadarinske strane, sklonište besova? Zar kod Iroda i Nerona da gostuje Hristos?

Ti bi mu rekao: Idi u hramove, Gospode, ti si prvosveštenik. No ti bi se prevario. Kako bi mogao predaniti Hristos u hramu opkoljenom mrtvačkim kostima i uprljanom nečistim molitvama i glupim željama?

On bi mu rekao: Ti si, Gospode, prijatelj sirotinje, idi ribarima u kuću kao što si išao Petru i Andreji. No ko jamči, da će ga ribari ponuditi ribom, a ne zmijom? Ili možda bi mu on rekao: Idi, Gospode, bogatašima u kuću, kao Zakheju i Nikodimu. No ko zna, da li će se u kućama pretrpanim mebelom i grehom naći vazduha za Hrista? Ko zna, da li će se u domovima punim slatkiša naći koja mrva hleba za Hrista?

I tako bi se prevarili i ja, i ti, i on. Gde god bi Hristos stao nogom, iz stope njegove oživela bi sva istorija toga mesta od postanja. Kad bi ga ja uveo u carski dvor i sagledao sve ono što oživi pred pogledom njegovim, ja bih se zastideo. Zastideo bi se i ti s Hristom u hramu, zastideo bi se i on, s Hristom među sirotinjom.

No i ja, i ti, i on - kad bi se dobro obazreli oko sebe, i mogli bi dati jedan odgovor Hristu: Idi, od nas, Gospode, jer još nije među nama sazidan dom dostojan Tebe.

Ne bi se manje mučili s odgovorom ni na Hristovo pitanje: - U koje vreme da vam dođem? Jer koje je vreme na zemlji bilo bez krvi, bez greha, i bez razbojnika? I samo vreme kad se Hristos pojavi na zemlji, nije bilo Hristovo vreme, no vreme zločina i Golgote. Jedno bi samo mogli odgovoriti Hristu? Ne dolazi, Gospode, jer još nije vreme Tvome dolasku.

I tako, kad bi se oglasio dolazak Hristov, mi mu ne bi znali ni puta pokazati, niti dom za stanovanje ponuditi, niti vreme označiti. Mi bi se zbunili i zastideli, kao što se zbune i zastide građani jedne male varošice, kada se oglasi dolazak Vladaoca u njihovu sredinu. Dotle bezbrižni i samozadovoljni palančani uzdižu svoju palanku i hvale njene draži i njeno bogatstvo. No na glas o dolasku Vladaoca njima se tek tada otvore oči, i oni vide ono, što dotle nisu videli, i osete ono, što dotle nisu osećali. Tek tada vide oni ništavilo i bedu svoje sredine, vide neokrečene kuće, provaljene ulice, nečista dvorišta, spletene kmetove, trapave služitelje, smešne palanačke pomodarke, bosonogu decu, i sve, - sve ostalo, što može da čini savršenim mizeriju i ništavilo jednoga mesta. I dubok osećaj stida naišao bi na bedne domaćine. I oni bi rado poručili Vladaocu, da ne dolazi, kad bi to Ovoga moglo zadržati od puta.

Isti je takav slučaj sa Hristom i nama. Dok se još nije oglasio dolazak Hristov, mi gordo mislimo: Neka dođe, u svako vreme mi imamo čistih puteva, kojima ćemo Ga voditi, i čistih domova, gde će stanovati. Mi imamo lepših ulica nego što je Jerusalim imao, i imamo lepših kuća nego Tir i Sidon. Možda bi se Hristos začudio tehnici naših ulica i otmenosti naših kuća. Neka dođe On i svih 12 apostola Njegovih, nećemo se zastideti. Neka dođe i On, i Bog Otac, i Duh Sveti, - mi se nećemo zastideti.

No, recimo, oglasi se dolazak Hristov i mi se tad razmislimo dublje. Pred pogledom Hristovim na svima se tajnama lome pečati i iz stopa Njegovih vaskrsava istorija tih stopa zemlje od prapočetka do danas. I Hristos bi gledao zajedno s nama greh i krv svake stope zemlje, koju smo mi zastrli glatkom kaldrmom.

Mi bi se setili, da Mu bacamo cveće i zastiremo ćilimove. No uzalud; to je činjeno i u Jerusalimu pri ulasku Hristovom, pa je Hristos ostao ravnodušan prema tome. Danas, dvadeset vekova posle toga, zar opet da dočekujemo Hrista detinjski, cvećem i šarenilom? Zar ne bi mogli izneti mu na susret čista srca i uzvišene duhove i dobra dela kao zreli ljudi?

Trebalo bi ga pozdraviti pri susretu jednom izjavom, jednom jedinom, koja bi Mu stvorila radost:

Gospode, kod nas nema nevino prosute krvi, i nema greha, niti razbojnika. No to ne bi mogli učiniti, a da ne lažemo, a ko sme lagati pred Onim, koji ne samo zna, no gleda istinu.

Da li da mu pravimo trijumfalne kapije? Kako je to mizerna misao u vezi sa Hristom. Trijumfalne kapije se prave onima, koji se mogu provući ispod njih. No zar Hristos nije viši od najviših trijumfalnih kapija? Nosioci zemaljske slave traže trijumfalne kapije, a Hristos je nosilac nebesne slave. Nebesni svod je njega dostojna trijumfalna kapija.

I mi bi se okrenuli desno i levo tražeći jedan dom, gde bi mogli uvesti Hrista. Dom treba da je ukrašen čistim srcima i uzvišenim duhovima i dobrim delima. Gde da se nađe takav dom. Ima domova punih šarenih krpa i šarenih srca i površnih duhova i žalosnih dela, no gde da se nađe dom pun onoga što Hristos voli?

Pa onda: ko da izađe napred i stane pred lice Hristovo? Pred zemaljske careve i kraljeve napred izlaze bogataši, i ratnici, i sveštenici. Još se prepiru, ko će stati bliže do Njegovih Veličanstava. No pred Hrista niko se od njih ne bi istrčavao. Naprotiv, oni bi se gurali unazad i tražili mesto što udaljenije i što sklonitije od pogleda Njegovih. Jer ko može izdržati poglede bistre kao izvori na Alpima, i plamene kao munje u crnim oblacima?

Pa onda: ko da pruži ruku svoju i rukuje se sa Hristom u ime sviju? Čija je ruka toliko čista, da se sme dohvatiti ruke Sina Božijeg? Čija je ruka toliko snažna, da se dohvati do Hrista, a da mu se celo telo ne zatrese, kao kad se dohvati do galvanske struje?

Da istaknemo napred decu! Možda bi došli na tu misao.

No ni to ne bi bilo dostojno. Pre dve hiljade godina Hristos je nalazio radost samo na deci. Danas On želi da vidi zrele ljude, kojima bi se zaradovao kao deci.

I mi bi se zbunili. I stid bi obuzeo dušu našu zbog neslućene siromaštine sveta. I mi bi se gnevili na ljude i na sebe, na one koji idu napred i na one koji hode pozadi. I kršeći ruke mi bi s pognjurenim pogledom i oborenom glavom viknuli: Gospode, ne dolazi k nama, ništa nije spremno za doček Tvoj! Mi smo siromašni i grešni.

No dokle da držimo Hrista u progonstvu? Nije li ova zemlja više Njegova kuća nego naša? Ne stoji li On bliže Bogu, domaćinu sveta, nego mi? Nismo li mi i suviše drski kad se pravimo gospodarima u tuđoj kući, iz koje smo proterali domaćina i njegovu najmiliju i najsrodniju čeljad.

A Hristos je najmiliji i najsrodniji Bogu Ocu.

Ko je Hristos? Ko je taj čovek, da mi posle dvadeset vekova moramo voditi računa o Njemu? To je osnovno dobro, kojim ljudi žive. Bez toga dobra svet bi se ponovo vratio u prvobitni haos. Kad je zlo pretilo da poremeti ravnotežu sveta i da sve stvari baci u mrak haosa, pojavio se jedan čovek, od Boga poslat, od zemlje odgajen, od ljudi nepriznat, čovek koji se legitimisao kao sin Božiji moćnom rečju i moćnim delima. Došao je bio među svoje, no svoji ga ne primiše no prezreše i odbaciše, ali Bog učini od toga odbačenog kamena temelj celoj ljudskoj istoriji.

Taj čovek nije bio kao drugi ljudi, koji se odnose ropski prema sebi i jedan prema drugom. Ne; to je jedini slobodan čovek, koji je hodio po zemlji; On se ophodio očinski sa dobrima, a gospodarski sa zlima. On se kretao u ovome svetu ne kao najamnik no kao pravi domaćin u svome domu. Najamniku je stalo do toga da se najede i napije, ma svi ostali oko njega gladovali. Jer najamniku je svejedno, ostala kuća ili propala; za njega je glavno, da on ne propadne. Domaćin se pak brine o celome domu, i o svoj čeljadi u domu i njihovom blagostanju više no o sebi.
Hristos! To ime je postalo sinteza svih najviših ideala svetskih. Sloboda, razum, ljubav, vera, rad, - sve se to nalazi u jednom imenu,

- Hristos. To ime je postalo i simbol i pokrovitelj svake uzvišene misli, svakog plemenitog osećaja, svakoga pregnuća, koje služi opštem dobru. To ime je proročanstvo, još neostvareno, proročanstvo svega idealnoga. Svi će se ideali u svetu realizirati, - to označava ime Hristos. Svi će se ljudi osetiti jednoga dana kao sinovi jednoga Oca.

Sloboda će se zacariti među ljudima i ljubav će zavladati nad ljudima. Ropske duše će se prenuti i sloboda će ući u njih.

Doći će vreme, kad će se za prokaženog smatrati čovek, koji ne veruje u Boga.

Doći će vreme, kad će svi ljudi misliti i raditi o dobru svih. Slabi će biti nadahnuti snagom, a mišice silnih malaksaće. Maleni će pogledati u zvezde i porašće, a visoki će videti Boga i spustiće se.

Zarašće rane uvređenih i uteha će doći neutešnim.

Vratiće se iz progonstva prognani pravde radi, i mirotvorci će biti vođe ljudi.

Zabludeli sinovi napustiće svinje i hranu svinjsku i sa skrušenim srcem uputiće se svome Ocu, da potraže bolje društvo i bolju hranu. Zabludele kćeri vratiće se sa klizavog puta, kuda ih vuče mrak u očima i u razumu, i okrenuće se ka Istoku, odakle će Sunce osvetliti njihovo lice i preobraziti njihovu misao.

Zelenašima se neće znati grob na zemlji, ni tvrdicama ime među sinovima ljudskim.

Krvnicima će krv zamutiti pamet, a zlatožderi će ugnileti u zlatnim sanducima. I kad grobar otkopa grob zlatoždera, on će istresti smrad iz sanduka, a sanduk će odneti kući,

Klevetnicima će se napuniti usta crva pod zemljom, a intrigantima zmije će se obavijati oko nogu i zmijina jaja ležati na jeziku.

Mrtvi gurmani služiće za hranu živih gurmana, koji gmižu po zemlji i piruju po grobovima.

Novi ljudi rodiće se na zemlji, i o starim ljudima pričaće se kao o strašilu.

Čelo tih novih ljudi biće visoko i blistavo od misli, a srce toplo od ljubavi. Pohotljivo meso će prestati da liči na negašen kreč, koji sve većma bukti što se više u nj vode sipa.

Razum će ukrotiti crvenu bestiju u žilama i upregnuće je u svoja kola. Umuknuće sve disonance u svetu i jedna neiskazana harmonija razliće se po ovoj ogrubeloj planeti.

Plemenitost će izbiti iz svoje tamnice na površinu, a grubost će potonuti na dno.

Zlo će biti pobeđeno i dobro će trijumfovati.

To je proročanstvo Hristovo.

Da li je se ono ostvarilo? Nije.

Da li će se ostvariti? Videćemo.

Da nije vreme demantovalo Hrista? Zastanimo.

Zidine jednoga grada istočnjačkog bile su debele devet, a visoke pedeset metara. Nad jednom kapijom stajalo je napisano: Grad Niniva, kojoj je drukčije ime Budućnost. No vreme je zbrisalo tu gordost ljudsku. Danas i najmanji vetrić kad pirne titra se sa prahom bivšega grada. Hiljade gradova u Aziji i Evropi danas se pre mogu nazvati Budućnost, no mrtva Niniva.

Naš dvadeseti vek počeo je da liči na staru Ninivu. Tek je osvanuo on je se predstavio svetu: Meni je ime Budućnost. On se reklamirao kao vek mira i kulture. Međutim na svake tri dosadašnje godine dolazi po jedan rat. Na svojim kapijama on je odmah pokazao natpis: Rad i čovekoljublje. Međutim najinteresantniji njegov dosadašnji rad odnosio se na čovekoubistvo.

Zar nije demantovan Hristos našim vekom? Nismo li mi bili svedoci u ovoj prošloj godini svega onoga, što demantuje Hristovo proročanstvo? Nismo li mi u ovoj drugoj deceniji dvadesetog veka doživeli vremena prehrišćanska?

Zaista, ponovilo se jedanput više sve ono, o čemu smo mi ulazeći u XX vek mislili, da je becpovratno pripalo prošlosti, kao i slava Ninive. Digao se čovek na čoveka i narod na narod. Nagomilane su gvozdene mašine, pune pritajenog ognja, namenjenog za grudi neprijateljske. Čovek je čoveka ubijao i od tog ubijanja osećao naročitu slast. Zemlja je poplavljena od krvi, i odebljana od mesa ljudskog. Godina je dana, kako su umukli ljudski jezici i kako se ljudi razgovaraju zvekom gvožđa. Godinu dana posmatraju gavranovi majke u crnini i grakću: - Mi poznajemo meso vaših sinova! Sestre premeću ranjenike i među bledim licima njihovim traže lice svoje braće. Udovice sa krvavim očima od suza gledaju kako im se rastura tek savijeno domaće gnezdo i bežeći od misli o prošlosti kriju poglede od budućnosti. Siročad tepaju još imena mrtvih očeva i kao iglama ubadaju majku pitanjima: - Kad će doći otac? Starci se hrabre pred decom, no u samoći jecaju i bolom se svojim hrane. I sav bol postaje dublji, kad ga još i nepravda udubi. Diplomati se igraju narodima kao figurama od šaha. Besposlenici se privlače za ratnicima i kupe iz krvi srebrne i zlatne kolute. Špekulanti su od rata stvorili trgovinu, koja im donosi bogatstvo i radost. Nezaslužni se vikom dižu iznad zaslužnih. I još teži postaje bol, kad se pogleda u pustoš od ognja, koji je popalio ljudska obitališta, i na pustoš od bolesti, koja je mučki hiljade žrtava umorila, i na strahovitu povorku ljudi, sa izbijenim očima, i skrhanim nogama, odsečenim rukama, izgnječenim rebrima, i na otečena i promrzla, na izgladnela i jehtičava tela, koja su pre godinu dana bila sveža i snažna. A najteži bol biva, kad se čovek seti, da se sve to dešava u XX veku. I mi onda s beskrajnim bolom stavljamo pitanje: Gde je Hristos? i: Da nije ostao on 20 vekova daleko od nas? Da nije na Golgoti zajedno s Njegovim telom za navek raspeta i Njegova misao? Da li štogod još uopšte znači za ljude to ime, Hristos?

Sudimo, braćo, lagano i sudićemo pravilno. Pod pritiskom momentalnog bola mi zastiremo svojim pesimizmom celu ljudsku istoriju. Kad nam bol oboji Sunce crnom bojom, mi onda kroz tu boju gledamo ceo život. Sudimo lagano, jer i Hristos korača lagano kroz istoriju. Lagano kao duboka reka, za koju bi dete pomislilo da se ne miče, no na kojoj čovek ne bi mogao napraviti brane. Lagano kao žito, koje poseješ u jesen, i u zimu misliš da je mrtvo. Još nije došlo proleće semenu Hristovom. Dug je put Hristov, on se prostire do kraja ljudske istorije. Kad bi žurio, zamorio bi se, pao bi na po puta, i ostao. A kad lagano ide, ide pouzdano. Dug je put Njegov, zato su lagani koraci Njegovi.

A i težak je put Njegov. Zato lagano korača. Kroz bare od krvi, kroz mrak od greha, i kroz trnje od razbojnika On se probija. Uzak je Njegov put i mnogi se pali grešnici nalaze u ambisu s obe strane Njegovoga puta; On mora da se saginje na obe strane, da ih diže i vuče za sobom i da ide napred. Zato lagano korača.

On lagano korača, jer je Njegov ideal daleko. Ideal je Njegov krajnji ideal istorije, i njemu je mesto na kraju istorije. Hristos nije propovedao jedan ideal, koji se postiže za 24 časa. Ne; Njegov ideal zahteva ceo vek jednoga čoveka i ceo vek čovečanstva. Jedan čovek može da dostigne ideal Hristov za svoga života, no čovečanstvo je još daleko od svoga kraja, zato je još daleko od Hristovog ideala. Hristov ideal dostigli su apostoli, i mučenici, i svi oni heroji, koji su svoju misao i svoje srce stavili u službu Bogu na sreću ljudi. No koliko je to njih svega: stotine, hiljade, - ne više, a to znači: oni su ipak uvek još u manjini u svetu, zato uvek još u svetu preteže mržnja nad ljubavlju, i nerazum nad razumom. Zato se i ne oseća da Hristos ide. No kad Hristova manjina postane većina, onda će na terazijama života pretegnuti ljubav i razum, i Hristovo proročanstvo biće ostvareno.

Jedan čovek zidao kuću. Zidao je 5-6 nedelja i sazidao 5-6 spratova. I svet zinuo od čuda, i obasuo hvalom domaćina te kuće. - "Ukrasi nam varoš" - rekoše svi. No prođe 5-6 meseci i kuća se prolomi i stropošta. Svet prolažaše pored žalosne hrpe od materijala i gunđaše: - Tako je kad se zida na brzu ruku i radi rente!

Nije tako s kućom, koju Bog zida i kojoj je Hristos temelj, a svi ljudi cigle. Ogromne su razmere te kuće. Materijal je probran. Svaku ciglu treba probrati i otesati. Kad čovek prođe pored te ogromne građevine, rekao bi: - Nikad to neće biti gotovo. No građevina se gotovi lagano i postojano. To nije kuća radi rente, to je kuća radi kuće. Zato nije teško verovati, da će ona morati biti lepa.

Hristos se bori, zato lagano korača. On se bori s grešnicima i bezbožnicima, i posle svake pobede korači jedan korak napred. Njegova manjina to je crkva vojinstvena, jer ona vojuje zajedno sa Hristom protiv zla u svetu. Bog pomaže toj manjini, jer okreće svako zlo na dobro. Tako, da momentalni trijumf nepravde ili nerazuma ili mržnje u svetu ne vraća, no samo zaustavlja za momenat Hrista i njegovu manjinu. Crkva Hristova govori protiv rata u svetu, no ona zato što još predstavlja manjinu ne može da ga spreči. Tek kad rat i preko njene volje izbije, ona se stavlja na stranu pravednijeg borca. A Bog, koji iz najtrulijeg zemljišta pušta da rastu najmirišljivije biljke, okreće i rat na dobro, puštajući da na njegovoj mizeriji nikne poneka dobra biljka. Ovogodišnji rat doneo je slobodu onoj zemlji, u kojoj je Hristos najviše bio ponižen, u kojoj je on najviše klecao i zastajkivao, te i pored krvi i bola i užasa ratnoga Hristos je ipak i u ovoj godini učinio jedan lagan korak unapred.

Lagano korača Hristos, no kad bi Ga mi pustili On bi koračao brže.

Ja i ti smo krivi, prijatelju moj. Ja i ti smo zagradili put Hristu, ja svojom dobiću, a ti svojom slašću. Ja tražim od svake stvari dobit, a ti tražiš od svake stvari slast. Zar nije tako? I dok mi cedimo i sisamo ovaj svet, Hristos stoji za našim leđima i ne može od nas da korači.

I krive su nepokajane Tamare i Magdalene, nezagašeni kreč, koji se puši i zaudara. Nasred puta stoji krečana, iz koje izbija dim i rđav zadah. Hristos stoji i čeka, i ne može da korači.

I krive su Jude i Bordžije, protivnici dobre stvari Hristove, oni koji traže maksimum dobra od sveta, a daju mu zato maksimum zla. Hristos neće lagano koračati, no leteće kao zrak jutarnji kroz etar onda, kad svaki čovek bude činio svetu maksimum dobra, i zahtevao od sveta minimum dobra.

I krive su tvrde glave i tvrda srca; tvrde glave, koje svoju tvrdoglavost nazivaju genijalnošću, i tvrda srca, koja svoju tvrdokorost nazivaju karakternošću. U tvrde glave ne ulazi razlog Hristov, a u tvrda srca ne ulazi ljubav Hristova.

Kriv je car, koji žudi za tuđom krunom, i muž, koji se pašti za tuđom ženom, i bogataš, koji pruža ruku za sirotinjskom krajcarom.

Kriva je mržnja, koja pobada kolje na putu Hristovom, i intriga, koja prepliće to kolje prućem, i laž koja služi za krov plotu, i tupa uobraženost, koja se smeje Hristu preko plota.

Dvadeset vekova još će proći, i ranjav i iskrvavljen Hristos koračiće još dvadeset koraka, lagano i oprezno provlačeći se kroz plotove od razbojnika. A kao stara Niniva ležaće naš gordi vek u ruševinama, na koje će vek četrdeseti gledati s užasom i sažaljenjem. No naš pepeo padaće na lice živih i šaptaće im: Vi ste deca naša, ne strašite se od nas! Vi ste srećni zato što smo mi bili nesrećni. Vi ste pravedni zato što smo mi bili nepravedni. Vi ste hrišćani zato što smo mi bili nehrišćani. Vi ste ljudi zato što smo mi bili gorile. Na našem iskustvu vi ste se naučili. Na našem nerazumu vi ste se urazumili.

Pretegne li tada dobro nad zlom Hristos će se zacariti u svetu u carstvu Božijem. Bude li pak i tada još zlo jače od dobra, Hristos će lagano koračati korak po korak napred, krčeći sebi puta, kao i danas. I kao i danas hodiće On kao senka za nemilostivim, koji gaze nogama po licu svoje braće, i govoriće im svojim krotkim glasom: Blago milostivim, jer će biti pomilovani.

I stajaće On kao proviđenje na ratnim poljima, usred rike oružja, i govoriće: Blago mirotvorcima, jer će se sinovi Božiji nazvati.

I pratiće pravednike, na pravdi gonjene, pratiće ih kao anđeo hranitelj i tešiti: Blago izgnanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesno.

I odvažno će stati pred one, koji Njegovo ime gone i preziru i dobaciće im u njihovo zlobno lice: Takvi su pobili sve proroke, i sve dobrotvore ljudi uvredili.

O Hriste, veliki je optimizam tvoj! Nas kad zaboli mali prst mi postajemo pesimisti. A tvoja vera u pobedu dobra ne malaksava ni onda, kad mi svi zabodemo po jedan trn u telo tvoje.

Mali su i bliski ciljevi naši, zato ih mi dostižemo trčeći. A tvoj cilj je veliki i dalek, i Ti koračaš korak po korak. Gospode, uputi nas k cilju tvome. Baci bar senku tvoga razuma na naš razum, i mi ćemo biti dovoljno razumni; i baci bar senku tvoje plemenitosti na naše srce, i srce će naše postati čisto. I mi ćemo videti Boga, kao što si ga Ti gledao kad si hodio po zemlji pod krstom i trnovim vencem; i mi ćemo živeti Bogom, kao što si Ti njime živeo, u jedinstvu s Bogom činićemo čuda velika kao što su tvoja bila. Već je vreme da svet sazri. Obasjaj nas tvojom svetlošću, jer u hladu ništa ne zri. Pod zracima tvojim naš će razum postati zreo i naša će duša porasti velika. I mi ćemo biti jedno s Tobom, kao što si Ti, Gospode, jedno s Ocem nebesnim. Amin.