Kud si krenuo? Ne beži! Ne laši se!

Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva!

„... A šta moram da uradim da bih postao stub društva...?“

Ne moraš da uradiš ništa posebno i ne moraš da znaš ništa posebno. Treba samo mirno da nastaviš ono što si do sada radio: da obrađuješ svoju njivu, zamahuješ svojim čekićem, pregledaš svoje pacijente, vodiš decu da se igraju, spremaš ih za školu, pišeš izveštaje o dnevnim događajima, prodireš sve dublje u prirodu...

To sve već radiš i danas, ali veruješ da je to nevažno, a da je važno samo ono što maršal Ordenović i princ Inflacijević, plemeniti vitez,

čine i govore.

,,Ti fantaziraš, doktore! Zar ne vidiš da maršal Ordenović i princ Inflacijević, plemeniti vitez, imaju vojnike i oružje da bi ratovali i mene odvukli u rat i oružjem razorili moju njivu, moju fabriku, moju laboratoriju, moju radnu sobicu?“

Odvući će te u rat i razoriti tvoju njivu i tvoju fabriku zato što, dok to čine, ti uzvikuješ hajl, viva i živeo! Princ Inflacijević, plemeniti vitez, ne bi imao vojnike niti oružje kad bi ti jasno znao i ostao pri tome da njiva treba da rodi pšenicu, fabrika da proizvede nameštaj ili cipele, a ne oružje, i da njive i fabrike ne postoje da bi bile razarane. Sve ovo ne

znaju tvoj maršal Ordenović, niti tvoj princ Inflacijević, jer oni ne obrađuju njivu sami, ne rade u fabrici niti za pisaćim stolom, nego veruju da ćeš ti raditi za čast nemačke ili proleterske otadžbine, a ne da bi ishranio i oblačio svoju decu.

,,Pa šta onda da radim? Mrzim rat, moja žena rida dok me odvode, a deca mi gladuju dok proleterske armije zauzimaju moju zemlju i milioni leševa se gomilaju... Hoću samo da obrađujem svoju njivu, da

se naveče, kad se vratim s posla, igram sa svojom decom i da noću volim svoju ženu, da petkom slušam muziku i da plešem, pevam... Šta da činim?"

Ne treba da radiš ništa drugo, već da nastaviš i dalje ono što si oduvek radio i što ćeš uvek raditi - svoj posao: podizati u sreći svoju decu i voleti noću svoju ženu. KADA BI TO SVESNO I NEPOKOLEBLJIVO ČINIO, NE BI BILO NIKAKVOG RATA koji tvoju ženu potura vojnicima otadžbine svih preletera gladnim seksa, tvoju decu ostavlja bez roditelja da od gladi umiru na ulici i zbog koga ti na nekom dalekom „polju časti", ukočenih očiju, zuriš u nebp.

„Ali šta valja da činim ako hoću da živim za svoj rad i svoju ženu i svoju decu, a Huni, ili Nemci, ili Japanci, ili Rusi, ili bilo koji drugi napadnu i prisile me da ratujem? Onda ipak moram da branim svoj

dom i svoje ognjište!”

U pravu si, Mali čoveče. Dođe li Hun bilo koje nacije i napadne te, moraš se latiti puške. Ali, zar ne vidiš da ,,Huni“ svih nacija i zemalja nisu ništa drugo do milioni drugih Malih ljudi koji neprestano viču hajl kad ih princ Inflacijević, plemeniti vitez, koji inače ne radi, zovne da stanu pod zastavu; da oni kao i ti veruju da su niko i ništa i govore ,,ko sam ja da bih imao svoje sopstveno mišljenje?".

Kad jednom budeš znao da si neko i da imaš pravo na sopstveno mišljenje, da tvoja njiva i tvoja fabrika treba da postoje za život, a ne za umiranje, onda ćeš, Mali čoveče, moći sam da odgovoriš na pitanje

koje si mi upravo postavio. Za to ti nisu potrebne diplomate: umesto« da neprestano vičeš hajl i neprestano polažeš vence na grob  „neznanog junaka" (tvoj „neznani junak", Mali čoveče, dobro mi je poznat. Upoznao sam ga kad sam se u italijanskim šumama borio protiv svog zakletog neprijatelja. On je isti Mali čovek kao ti, koji je, kao i ti, verovao. da nema svoje sopstveno mišljenje i koji je

govorio „pa ko sam to ja da bih uopšte...?“); dakle, umesto da svom princu Inflacijeviću, plemenitom vitezu, ili tvom maršalu svih proletera svih zemalja stavljaš na raspolaganje svoju nacionalnu svest, kako bi bila zgažena Ko sam ja da bih imao P° d n 0 8amva’ trebal° bi da mu  

s v o J b mišljenje? suprotstsvis svoju soinosvGst i svoju radnu svest Mogao bi da upoznaš svog brata Malog čoveka u Japanu, u Kini, u svakoj zemlji Huna i da mu kažeš svoje pravo mišljenje šta je njegov zadatak kao radnika, lekara, seljaka, oca, muža i da ga, najzad, ubediš da i on jednostavno treba da se drži svog posla i svoje ljubavi, kako bi onemogućio svaki rat.

„Tačno, lepo i krasno! Ali oni su već spremili atomske bombe, a jedna jedina takva bomba dovoljna je da poubija stotine i hiljade!"

Još ne misliš kako treba, Mali čoveče! Zar ti zamišljaš da tvoje atomske bombe pravi princ Inflacijević, plemeniti vitez? Ne, opet su to samo Mali ljudi koji viču hajl umesto da prestanu da prave atomske bombe. Vidiš da se sve uvek svodi na isto, na tebe, Mali čoveče, i na tvoje sopstveno pravo ili pogrešno mišljenje. Kad ne bi bio veoma Mali čovek, mikroskopski Mali čovek, ti najgenijalniji istraživaču 20. stoleća, razvio bi kosmopolitsku svest umesto nacionalne svesti i

pronašao bi svojim visokim umom sredstva da atomska bomba ne razori ovaj svet, ili bi, ako je po tvojoj logici to neizbežno, glasno i jasno uticao da je onemogućiš kao pretnju. Vrtiš se u sopstvenom  

krugu, sam si ga stvorio, Mali čoveče, i ne nalaziš izlaz jer su tvoj pogled i tvoja misao pogrešno usmereni. Ali, ti si tešio sve Male ljude da će tvoja atomska energija izlečiti njihove bolesti raka i

njihov giht, iako si tačno znao da to nikada neće biti moguće i da si proizveo samo ubojito oružje i ništa drugo. Ovo delo te je odvelo u istu slepu ulicu u koju je dospela i tvoja fizika. Ti to znaš, a nećeš da priznaš. Gotov si, zauvekl A znaš, Mali čoveče, jer ja sam ti to glasno i dovoljno jasno rekao, da sam tebi podario lekovitost moje kosmičke

energije, ali ćutao si, i dalje umireš od raka i prepukla srca i, umirući, ti još urlaš „Hajl! Živeli kultura i tehnika!" Ali ponavljam ti, Mali čoveče, da si sam sebi iskopao grob, i to otvorenih očiju. Sada

veruješ da je došla tvoja nova „era atomske energije. Ona jeste došla, ali drugačije nego što ti misliš. Ne u tvom paklu nego u mojoj mirnoj, radom ispunjenoj laboratoriji u udaljenom kutku Amerike.

Zavisi od tebe, Mali čoveče, od početka do kraja, da li moraš da kreneš u rat. Samo kad bi znao da radiš da bi živeo, a ne da bi umirao! Kad bi samo znao da su svi Mali ljudi na ovoj zemlji, u dobru i

u zlu, takvi kao ti!

Ti, dakle, jednoga dana - u bliskoj ili dalekoj budućnosti (sve zavisi od tebe!) - nećeš više uzvikivati hajl i nećeš više obrađivati svoju njivu da

bi bilo satrveno tvoje žito i raditi u svojoj fabrici da bi ona postala topovska meta. Ti nećeš, kažem ti, jednoga dana više biti voljan da radiš da bi umirao, želećeš da radiš samo da bi živeo.

„Da li da najavim generalni štrajk?"

Ne znam da li treba da radiš ovo ili ono. Tvoj generalni štrajk je loše sredstvo jer se onda izlažeš opravdanom prigovoru da puštaš svoju sopstvenu decu i ženu da umiru od gladi. Štrajkom, Mali čoveče, ne dokazuješ svoju veliku odgovornost za vaskoliku sudbinu svoga društva. Kad štrajkuješ, ti ne radiš. Ali rekao sam ti da ćeš jednom RADITI za svoj život, a ne štrajkovati. Nazovi to RADNIM ŠTRAJKOM, ako ti je baš stalo do reči ,,štrajk“. Ali štrajkuj tako što ćeš raditi za sebe, svoju decu, svoju ženu ili svoju devojku, svoje društvo, za svoj  

proizvod ili svoju njivu. Reci im da nemaš vremena za njihov rat i da imaš važnije stvari da obaviš.

Pored svakog velikog grada na zemlji ogradi jednu poljanu visokim zidom od cigle, i pusti da se diplomate i maršali lično međusobno poubijaju. To bi, Mali čoveče, bilo u suštini ono što bi trebalo učiniti kad više ne budeš uzvikivao hajl, i kad više ne budeš verovao da si niko i ništa, i da nemaš sopstveno mišljenje i pitao se ko si ti uopšte da bi...!

Sve je u tvojim rukama: tvoj život i život tvoje dece, isto kao i tvoj čekić ili tvoj stetoskop! Znam, vrtiš glavom, veruješ da sam utopista... ili čak ,,crveni“?

Pitaš kada će tvoj život postati dobar i siguran, Mali čoveče! Odgovor zvuči strano tvom biću: Život će ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj život bude značio više od sigurnosti, ljubav više od novca, tvoja sloboda više od partijskog mišljenja ili javnog mnjenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad čitave tvoje egzistencije (taj sklad je još u tebi, Mali čoveče, negde duboko zapretan u nekom kutkii tvoga bića!); kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivrečju sa tvojim osećanjima; kad svoje talente na vreme otkriješ i svoje starenje na vreme shvatiš; kad budeš živeo sa mislima velikih mudraca, a ne više sa nedelima velikih ratnika; kada učitelje svoje dece budeš plaćao bolje nego političare; kad ne budeš cenio  

venčanicu više od ljubavi između muškarca i žene; kad na vreme, a ne kao danas prekasno, spoznaš da si pogrešno mislio; kad osetiš ushićenje slušajući istinu, a jezu gledajući formalnosti; kad sa svojim

kolegama u stranim zemljama budeš kontaktirao direktno a ne više preko diplomata; kada ti ljubavna sreća tvoje maloletne kćeri bude punila srce radošću, a ne više, kao danas, besom; kad budeš, vrteći glavom, mogao da misliš na vremena u kojima se maloj deci zabranjivalo, uz pretnje kaznom, da dodiruju svoje polne organe; kada lica ljudi na ulicama budu izražavala slobodu, živahnost i vedrinu, a ne više tugu i jad; kad njihova tela ne budu više, kao danas, ovom zemljom hodala s uvučenom, ukočenom karlicom i neosetljivim

polnim organima.

Želiš vođstvo i savete, Mali čoveče. Imao si i vođstva i savete milenijumima, i to i dobre i loše.

Nisu loši saveti krivi što si još u bedi, nego tvoja majušnost. Mogao bih ti dati dobre savete, ali ti, onako kako danas misliš i kakav si, ne bi bio u statiju da ih ostvariš na dobro svih.

Jesam li ti savetovao da jednim potezom ukineš svu diplomatiju i umesto nje uspostaviš svoje stručno i lično bratstvo sa svim obućarima, kovačima, stolarima, mašinistima, tehničarima, lekarima,

vaspitačima, piscima, novinarima, službenicima, rudarima i farmerima Engleske, Nemačke, Rusije, Amerike, Argentine, Brazila, Palestine, Arabije, Turske, Skandinavije, Tibeta, Indonezije i ostalih

zemalja; da pitaš sve obućare sveta koji je najbolji način da sva kineska deca dobiju obuću; da rudari sami otkriju kako da nigde ne bude čoveka koji će trpeti od hladnoće; da vaspitači svih zemalja i

nacija nauče kako da se sva novorođenčad sačuvaju od kasnije impotencije i duševnih bolesti, i tako dalje. Šta bi ti učinio, Mali čoveče, kada bi se suočio sa ovakvim pojavama ljudskog života, koje su same po sebi razumljive?

Siguran sam da bi mi se suprotstavio sam, ili kroz usta bilo kakvog predstavnika tvoje partije, crkve, vladine ili stručne organizacije (ukoliko me odmah ne bi zatvorio kao „crvenog"!):

„A ko sam ja, pa da zamenjujem međunarodne diplomatske odnose neposrednim međunarodnim komuniciranjem radnika i neposrednom razmenom iskustava o društvenom standardu širom sveta?"

Ili:

,,Ne možemo ukidati nacionalne razlike u razvoju privrede i kulture."

Ili:

„Zar da sarađujemo sa nemačkim ili japanskim fašistima, ili ruskim komunistima, ili američkim kapitalistima?"

Ili:

,,Ja sam gradanin koga pre svega interesuje moja ruska, nemačka, američka, engleska, jevrejska i arapska otadžbina."

Ili:

„Imam dovoljno posla oko sređivanja svog sopstvenog života i muka sa svojim sindikatom krojača. Neka neko drugi brine o krojačima

drugih nacija."

Ili:

„Ne slušajte ovog kapitalistu, boljševika, fašistu, trockistu, internacionalistu, seksualistu, Jevreja, stranca, intelektualca, sanjara, utopistu, demagoga, fantastu, ludaka, individualistu i anarhistu! Zar  

nemate svoju sopstvenu američku, rusku, nemačku, englesku, jevrejsku svest?“

Ti bi, u to sam siguran, kao što sam siguran da ću umreti, upotrebio neku od ovih parola da izbegneš svoju odgovornost za međuljudsku komunikaciju.

„Zar baš ništa ne vredim? Ti misliš da ja nemam ni jednu jedinu pozitivnu crtu. Samleo si me. A ja sam ipak čovek koji radi naporno, hrani svoju ženu i decu, pokušava da pošteno ide kroz život, služi svojoj zemlji! Dakle, nije moguće da sam baš toliko loš!“

Znam ja da si ti čestito, solidarno, radno biće kao što su pčela ili mrav. Ja sam samo u tebi otkrio Malog čoveka koji ti razara život i koji je to činio hiljadama godina. Ti si VELIK, Mali čoveče, kad nisi mali i sitan. Tvoja veličina, Mali čoveče, jedina je nada koja nam ostaje. Velik si kad se brineš o svom zanatu, kad se iz ljubavi baviš njime, kad

osećaš radost rezbareći, gradeći, slikajući, dekorišući i sejući, i kad se raduješ nebu i plavetnilu, lanetu i jutarnjoj zori, muzici i plesu, svojoj još neodrasloj deci i lepom telu svoje žene ili svoga muža; kad

ideš u planetarijum da vidiš svoje zvezdano nebo, kad ideš u biblioteku da saznaš šta drugi ljudi misle o životu. Ti si velik kad kao voljeni deda držiš na

Jesam li ja ništarija?

kolenu svoje unuče i pričaš mu o dalekim, prošlim vremenima; kad njegovom dragom, dečjom radoznalošću gledaš u neizvesnu budućnost. Ti si velika, Majko, kad ljuljaš svoje novorođenče: kad

suznih očiju iz dna srca moliš za sreću njegove budućnosti; kad tu budućnost - iz sata u sat, godinama - gradiš u svom detetu.

Ti si velik, Mali čoveče, kad pevaš staru, lepu narodnu pesmu ili kad igraš u kolu uz zvuke harmonike, jer narodna pesma je dobra i lekovita i ista svuda na ovoj Zemlji. I ti si velik kad kažeš svom prijatelju:

„Zahvaljujem svojoj sudbini što mi je podarila da živim oslobođen prljavštine i lakomosti, da doživim stasanje svoje dece, njihovo prvo tepanje, prvi stisak njihovih ručica, njihov prvi korak, njihovu igru,  

pitanja, smeh i Ijubav; zahvaljujem joj što sam sačuvao svoj čisti i pravi smisao za proleće i njegov blagi povetarac, za žubor potoka pored kuće i cvrkut ptica u šumi; što sam se držao podalje od

praznog naklapanja pakosnih suseda; što sam u zagrljaju svog supruga bila srećna i osećala reku života u svom telu; što u burnim vremenima nisam izgubio svoj pravac i što je moj život potrajao i

imao smisla. Jer, uvek sam slušao svoj unutrašnji glas i uvek sam sledio tihi glas opomene koji mi je govorio: Ne postoji ništa osim ovog: život treba živeti dobro i srećno! Sledi svoje srce čak i kad skrene sa staze plašljivih duŠa. Ne postani grub ni kada se u životu jednom napatiš. A kada u mirne večeri, nakon obavljena posla, sa svojim dragim ili svojim detetom sediš na livadi ispred kuće i osećaš

dah prirode, onda u tebi nek odzvanja pesma koju rado i ti slušaš, pesma mnogih, pesma budućnosti:

„... Grlim vas, o milioni..."! Onda se molim ovom životu da postane gospodar svojih prava, da obrati surove i plašljive koji dopuštaju da odjekuje muzika topova. Oni to čine samo zato što im je život

izmakao. A ja grlim svog malog sina koji me pita: „Tata! Sunce je otišlo! Kuda je otišlo? Hoće li se uskoro opet vratiti?” Kažem mu: „Da, sinčiću moj, sunce će se uskoro opet vratiti i grejaće nas.”

Stigao sam do kraja govora upućenog tebi, Mali čoveče. Ali ono što bih imao da ti kažem nema kraja. Ako si moj govor čitao pažljivo i pošteno, otkrićeš da si Mali čovek i tamo kuda te nisam

vodio. Jer uvek postoji jedan, isti ton koji se provlači kroz sve tvoje sitne radnje i misli.

Šta god da si mi učinio ili mi budeš učinio, bilo da me proglašavaš genijem, ili da me zatvaraš kao ludaka, bilo da me obožavaš kao svog spasioca, ili vešaš, ili vežeš na točak kao špijuna, pre ili kasnije ćeš morati da shvatiš da sam ja otkrio zakone funkcionisanja života i dao ti u ruke alat da svojim životom upravljaš po svojoj volji i usmeravaš ga ka svome cilju onako kako si do sada umeo da upravljaš samo mašinama. Bio sam veran inženjer tvog organizma. Deca tvoje dece slediće moje tragove i biće dobri inženjeri ljudske prirode.

Otvorio sam ti beskrajno široko carstvo života u tebi, carstvo tvog kosmičkog bića.

To je moja velika nagrada.

Ali, diktatorima i tiranima, lukavim i otrovnim, balegarima i hijenama dovikujem reči jednog starog mudraca:

Ja sejem seme svetih reči u ovaj svet.

Kad stablo palme već dugo, dugo bude suvo, i stena smrvljena, kad bleštavi monarsi vihorom budu oduvani kao trulo lišće:

Potopom, hiljadu barki nosiće moju reč. Ona će opstati!