Kroz ravnotežu između Neba i Pakla ćovek je u slobodi

595.  Ravnoteža između Neba i Pakla je ovde opisana, i pri tome je pokazano da je to ravnoteža između dobra i zla, dobra u Nebu i zla u Paklu, tako da je to duhovna ravnoteža, koja je u suštini sloboda. Duhovna ravnoteža u svojoj suštini je sloboda jer je to ravnoteža između dobra i zla, između istine i obmane, a ove su stvari) duhovne. Dakle, sposobnost da se hoće dobro ili zlo, i da se misli istina ili obmana, to jest da se bira jedno od ovo dvoje, jeste   sloboda o kojoj je reć ovde. Ovu slobodu Gospod daje svakome ćoveku, i ona se nikada ne uskraćuje; u stvari, zbog svog porekla, ona nije ćovekova nego Gospodnja, jer je ona od Gospoda. Pa ipak, ona je ćoveku dana zajedno sa životom kao da je njegova; a dana je kako bi se ćovek popravio i spasao; jer bez slobode nema popravka ni spasenja. Uz malo pronicljivosti svak može videti da se ćovekova sloboda sastoji u tome da on može misliti ispravno ili neispravno, ćasno ili nećasno, pravedno ili nepravedno; odnosno da može ne govoriti i ne postupati krivo, nećasno i nepravedno zbog duhovnih, moralnih i građanskih zakona kojima se njegovo Spoljašnje drži pod nadzorom. Iz   ovoga je jasno da je ćovekov Duh u stvari u slobodi, jer on misli i hoće, a da njegovo Spoljašnje nije (u slobodi)   osim kada deluje saglasno s gore pomenutim zakonima.

596.  čovek ne može da se popravi osim ako je slobodan, i to s razloga što je rođen za zla svih vrsta, a ova se moraju odstraniti kako bi se ćovek spasao; a ona se ne mogu ukloniti osim ako ih ćovek vidi u sebi i prizna ih, i tada ih više ne želi, da bi mu na kraju bila odvratna. Tada se ona po prvi put odstranjuju. Do ovoga ne može doći osim kad je ćovek i u dobru i u zlu, pošto on samo iz dobra može videti zlo, dok iz zla ne može videti dobro. U detinjstvu ćovek, ćitajući Reć i slušajući besede, ući o duhovnim dobrima o kojima može da misli; ta ista dobra, koja se zovu i moralnim i građanskim, on ući kroz svoj život u svetu. Ovo je prvi razlog da ćovek mora biti slobodan. Drugi je razlog u tome što ćovek ne usvaja ništa što ne uradi iz osećanja koje pripada njegovoj ljubavi. Ako nešto i dospe u njegovu svest, to ne ide dublje od njegove misli, a u volju ne može prodreti, a ono što uđe u ćovekovu volju, to ne može postati njegovo, jer misao dolazi od pamćenja, dok volja dolazi od onoga što pripada samom životu. Ništa nije slobodno osim ako je od volje, ili što je isto, od osećanja koje je iz ljubavi, jer što god ćovek voli, on to ćini slobodno; stoga, ćovekova sloboda i osećanje, koji potiću iz ljubavi ili volje, ćine jedinstvo. I zbog ovoga ćovek je slobodan, kako bi na njega uticali istina i dobro i kako bi ih on zavoleo, te da bi tako postali kao njegova svojina. Jednom rećju, sve ono što ne ulazi u ćovekovu slobodu, to se ne zadržava, jer ne pripada njegovoj ljubavi ili volji, a ono što ne postane deo ćovekove ljubavi ili volje, to ne pripada njegovom Duhu; jer samo biće ćovekovog Duha  jeste ljubav ili volja. Kaže se Ljubav ili volja, zato što ćovek hoće ono što voli. Eto zašto se ćovek može popraviti samo ako je u slobodi. No više o ćovekovoj slobodi može se videti u NEBESKIM TAJNAMA.

597.  Da bi ćovek mogao biti u slobodi, to jest ne bi li se popravio, on je u pogledu svoga Duha povezan i sa Nebom i sa Paklom. Jer kod svakoga ćoveka su Duhovi iz Pakla i Anđeli iz Neba. Upravo preko Duhova iz Pakla ćovek je u svom vlastitom zlu, dok je preko Anđela iz Neba u dobru od Gospoda; na taj naćin je u duhovnoj ravnoteži, to jest u slobodi. Da su Anđeli iz Neba i Duhovi iz Pakla pridruženi svakom ćoveku, može se videti u odeljku o povezanosti Neba sa Ijudskim rodom (br. 291-302).

598.  Treba znati da ćovek nije povezan s Nebom i Paklom neposredno, nego preko Duhova koji su u Svetu Duhova.

postoji neko delovanje na jednoj strani a protivdelovanje na drugoj. Svako postojanje ili svaki ućinak proizvedeni su u ravnoteži, i to kroz delovanje jedne sile dok druga trpi delovanje, ili kad jedna sila delujući utiće, a druga se skladno potćinjava i prima. U Prirodnom svetu se ono što deluje i što protivdeluje zove silom, kao i naporom; a   sama ravnoteža se naziva slobodom. Na taj naćin i duhovna ravnoteža ili sloboda nastaje i traje, pri ćemu dobro deluje s jedne, a zlo protivdeluje s druge strane; kod dobrih, dobro deluje a zlo se protivi, dok kod zlih zlo deluje a dobro se protivi. Duhovna sloboda je između dobra i zla, jer ceo ćovekov život se odnosi na dobro i na zlo, pri ćemu je volja samo prijemnik. Tako isto postoji ravnoteža između istine i obmane, ali ona zavisi od ravnoteže između dobra i zla. Ravnoteža između istine i obmane je kao ravnoteža između svetlosti i senke, s tim što svetlost i senka deluju na ćlanove biljnog carstva samo onoliko koliko je u njima toplo i hladno. Samo svetlost i senka nemaju ućinka, već samo kada toplina deluje kroz njih, a to se može potvrditi ćinjenicom da su svetlost i senka isti i zimi i u proleće. Ovo upoređivanje istine i obmane sa svetlošću i senkom dolazi od Saobraznosti, jer je istina saobrazna svetlosti, obmana senki, a toplina dobru ljubavi; u stvari, istina je duhovna Svetlost, obmana je duhovna senka, a dobro ljubavi je duhovna toplina (vidi odeljak gde se govori o svetlosti i toplini u Nebu, br. 126-140).

590. Nebo i Pakao su neprekidno u ravnoteži. Iz Pakla stalno izbija i podiže se napor da se prićini zlo, a iz Neba  izbija i spušta se napor da se ćini dobro. Svet Duhova je u ovoj ravnoteži; a taj Svet je između Neba i Pakla (vidi napred br. 421-431). Svet Duhova je u ovoj ravnoteži jer svaki ćovek posle smrti ulazi u Svet Duhova, i tamo se drži u stanju koje je slićno njegovom stanju na svetu, a to ne bi bilo moguće kada ne bi bilo ravnoteže; jer na ovaj naćin može se ispitati svaćija osobenost, jer su tamo ostavljeni da budu u istoj slobodi u kojoj su bili na svetu. Duhovna ravnoteža je sloboda u ćoveku i u Duhu (kao što je pokazano u br. 589). Šta je sloboda i kakva je kod svakog pojedinca, to Anđeli mogu poznati po osećanjima i mislima saopštenim odatle; i to je vidljivo oćima anđeoskih Duhova prema putevima po kojima idu Duhovi. Oni koji su dobri Duhovi, oni putuju putevima koji idu prema   Nebu, dok zli Duhovi idu putevima koji vode ka Paklu. Putevi se stvarno pojavljuju u tome Svetu; i to je razlog da   se putevima u Reći oznaćavaju istine koje vode u dobro, a u obrnutom smislu obmane koje vode u zlo; iz istog razloga ići, hodati i putovati u Reći oznaćava napredovanje života. Bilo mi je dozvoljeno da vidim takve puteve, i da vidim kako Duhovi njima idu slobodno, u skladu sa svojim osećanjima i mislima.

591. Zlo neprestano izbija i podiže se iz Pakla, a dobro neprestano izbija i silazi iz Neba, jer je svak okružen jednom duhovnom sferom; i ta sfera se širi i rasprostire iz života osećanja i misli. I pošto ovakva sfera izbija iz svakog pojedinca, to ona izbija i iz svakog nebeskog Društva i iz svakog paklenog Društva, prema tome i iz svih njih zajedno, odnosno iz ćitavog Neba i iz ćitavog Pakla. Dobro istiće iz Neba jer su svi tamo u dobru; a zlo istiće iz  Pakla jer su tamo svi u zlu. Dobro koje dolazi iz Neba jeste u celosti od Gospoda; jer su Anđeli u Nebu odvojeni od svog Vlastitoga (Proprium) i drže se stalno u Gospodnjem Vlastitom, koje je Dobro Samo. A Duhovi u Paklu su svi  u svom Vlastitom, a Vlastito je sŠmo zlo; i zbog toga što je sŠmo zlo, ono je Pakao. Iz ovoga se može utvrditi da ravnoteža u kojoj se drže Anđeli u Nebu i Duhovi u Paklovima nije ista kao ona ravnoteža u kojoj su Duhovi u   Svetu Duhova. Ravnoteža Anđela u Nebesima postoji prema stepenu u kome su oni želeli da budu u dobru, odnosno u onom stepenu dobra u kome su živeli na svetu, a to znaći u onom stepenu u kome im je zlo bilo odvratno. A ravnoteža Duhova u Paklovima postoji u stepenu u kome su oni želeli da budu u zlu, odnosno u onom stepenu zla u kome su živeli na svetu, a to znaći u stepenu u kome su se protivili dobru.

592. Kad Gospod ne bi vladao i nad Nebesima i nad Paklovima, ne bi bilo ravnoteže; a kad ne bi bilo ravnoteže, ne  bi bilo ni Neba ni Pakla; jer sve stvari u svemiru, kako u Prirodnom, tako i u Duhovnom svetu, održavaju se kroz ravnotežu. Svaki razuman ćovek može osetiti da je ovo istinito. Kad bi jedna strana prevagnula, zar ne bi sve  nestalo? Tako bi bilo u Duhovnom svetu kad dobro ne bi protivdelovalo na zlo, neprestano zadržavajući njegovo podizanje; i kad SŠmo Božansko ne bi ovo ćinilo, i Nebo i Pakao bi nestali, a s njima i ceo ljudski rod. Rećeno je “kad SŠmo Božansko ne bi ovo ćinilo”, zato što je Vlastito i Anđela i Duha i ćoveka samo zlo (vidi br. 591); stoga,  ni Anđeli ni Duhovi nisu u stanju da i najmanje pruže otpor zlima koja neprestano kuljaju iz Paklova, jer oni zbog svog Vlastitoga neprestano teže prema Paklu. Iz ovih razmatranja je jasno da kad SŠm Gospod ne bi vladao nad Nebesima i Paklovima, niko ne bi mogao da se spasi. Pored toga, svi Paklovi deluju kao jedan; jer su zla povezana u Paklovima kao što su dobra povezana u Nebesima; a jedino je Božansko, koje izbija samo od Gospoda, u stanju da  se odupre Paklovima koji su neizbrojni, a deluju zajedno protivu Neba i svih onih koji su u Nebu.

593. Ravnoteža između Neba i Paklova smanjuje se ili povećava u skladu s brojem onih koji ulaze u Nebo i onih   koji ulaze u Pakao; a broj ovih se penje na hiljade svakoga dana. Samo Gospod, nijedan Anđeo, može ovo znati i opažati, upravljati i izjednaćavati s taćnošću; jer Božansko koje izbija iz Gospoda je sveprisutno, i vidi da li se nešto koleba, dok Anđeo vidi samo ono što je u njegovoj blizini, i u sebi ne primećuje ni ono što se dešava u njegovom vlastitom Društvu.

594. Kako su sve stvari u Nebesima i u Paklovima podešene tako da su svaki pojedinac i svi zajedno u njihovoj ravnoteži, može se donekle utvrditi iz onoga što je rećeno i pokazano napred u vezi s Nebesima i Paklovima, naime, da su sva Društva Neba sređena prema dobrima i njihovim vrstama i podvrstama, a sva Društva u Paklu prema njihovim zlima, te njihovim vrstama i podvrstama; i da ispod svakoga Društva Neba postoji saobrazno Društvo   Pakla kao protivnost, te ravnoteža upravo dolazi od ove saobrazne protivnosti; i zbog ovoga se Gospod neprekidno stara da nijedno pakleno Društvo ne odnese prevagu, a ćim poćne da biva jaće, ono se suzbija na razne naćine, da bi se ponovo vratilo na pravu meru ravnoteže. Ovi su naćini brojni, a samo će neki biti pomenuti. Ponekad je to jaće Gospodnje prisustvo; ponekad bliže opštenje među Društvima i njihovo povezivanje; ponekad se višak paklenih Duhova baca u pustinje; ponekad je to prenošenje nekih Duhova iz jednog u drugi Pakao; ponekad je to dovođenje u red onih koji su u Paklovima, što se postiže na razne naćine; ponekad se neki Paklovi pokrivaju debljim i gušćim

obmanama zla; dok se niži vide kao ognjeni, jer u njima borave oni koji su u samim zlima, pošto je gusta tmina saobrazna obmanama zla, a oganj samim zlima. Jer oni koji su u sebi postupali iz zla, nalaze se u dubljim   Paklovima, a oni koji su spolja postupali iz zla, to jest iz obmana zla, nalaze se u manje dubokim Paklovima. Neki Paklovi izgledaju kao ruševine kuća i gradova posle velikih požara, u kojima obitavaju pakleni Duhovi skrivajući se. U blažim Paklovima vide se grube kolibe, ponekad sastavljene u oblik grada sa sokacima i ulicama, a unutar kuća su pakleni Duhovi zauzeti neprekidnim svađama, neprijateljstvima, borbama i okrutnostima; kada su na ulicama i u gradu, tada se dešavaju krađe i pljaćke. U nekim Paklovima su samo javne kuće odvratnog izgleda i ispunjene svakom vrstom prljavštine i izmeta. Dalje, ima mraćnih šuma, po kojima pakleni Duhovi tumaraju kao divlje zveri i gde isto tako ima podzemnih tunela u koje beže progonjeni. Ima i pustinja, gde je sve golo i peskovito, i gde   ponegde ima izbrazdanih stena u kojima su pećine, a negde i kolibe. Na ovakva pusta mesta izbacuju se iz Paklova oni koji su naroćito strogo kažnjeni, osobito oni koji su na svetu bili podmukliji od ostalih i koji su pravili spletke i prevare. Ovakav život je njihova krajnja sudbina.

587. Što se tiće položaja Paklova u pojedinostima, to ponekad nije poznato ni Anđelima Neba; poznato je samo

Gospodu. Ali njihov položaj uopšte poznaje se po stranama na kojima su. Jer Paklovi, isto kao i Nebesa, razlikuju se prema stranama; a u Duhovnom svetu strane se određuju prema ljubavima; jer u Nebu sve strane poćinju od   Gospoda kao Sunca, Koji je Istok; a pošto su Paklovi suprotni Nebesima, njihove strane poćinju od suprotnog kraja, to jest od zapada. (O ovome vidi odeljak o ćetiri strane u Nebu, br. 141-153.) Eto zbog ćega su Paklovi na zapadnoj strani najgori, i zašto su sve užasniji što su udaljeniji od istoka, tako postajući stupnjevito sve gori. U zapadnim Paklovima su oni koji su na svetu bili u ljubavi prema sebi, i koji su zbog toga prezirali druge gajeći neprijateljstvo prema onima koji im nisu povlađivali, mrzećii sveteći se onima koji im nisu iskazivali poštovanje i divljenje. U najudaljenijim Paklovima na toj strani su oni koji su pripadali takozvanoj Katolićkoj veroispovesti, koji su želeli da im se ljudi mole kao bogovima, i koji su zbog toga goreli mržnjom i željom za osvetom protivu onih koji nisu priznavali njihovu vlast nad Dušama i nad Nebom. Njihovo najveće uživanje je u okrutnostima. Oni imaju istu prirodu koju su imali i na svetu, jer i dalje mrze i žele da se svete svima koji im se protive. Samo što se u drugom životu njihovo uživanje okreće protivu njih samih; jer u njihovim Paklovima, gde svak besni protivu svakoga, svaki želi da bude poštovan kao Božanstvo. Ovakvih je puna zapadna strana. (O ovome će biti više govora u Strašnom  sudu i rušenju Vavilona.) Pa ipak, niko ne zna kako su sređeni Paklovi na zapadnoj strani, osim da su najstrašniji oni Paklovi prema severnoj strani; manje su strašni što se više ide prema jugu, kao i prema istoku. Prema istoku su staništa onih koji su oholi i koji nisu verovali u Božansko, ali koji nisu gajili u sebi takvu mržnju i želju za osvetom, ili takvu podmuklost kao oni koji se nalaze na većim dubinama na zapadnoj strani. Na istoćnoj strani za sada nema Paklova, pošto su premešteni napred na zapadnu stranu. Na severnim i južnim stranama ima mnogo Paklova; u   njima su oni koji su na svetu bili u ljubavi prema svetu, i u raznim zlima koja iz njega potiću, kao što su neprijateljstvo, krađa, pljaćka, lukavost, tvrdićluk i nemilosrđe. Najgori Paklovi ove vrste su na severnoj strani, blaži su na južnoj. Oni su strašniji što su bliži zapadnoj strani i što su dalje od južne, a manje su strašni prema istoćnoj i prema južnoj strani. Iza Paklova na zapadnoj strani su mraćne šume, po kojima lutaju zli Duhovi kao divlje zveri; a tako je i iza Paklova na severnoj strani. Ali iza Paklova na južnoj strani su pustinje, koje su ranije opisane. Ovoliko o rasporedu Paklova.

588. Što se tiće broja Paklova, njih ima koliko i anđeoskih Društava u Nebesima, jer za svako nebesko Društvo ima po jedno odgovarajuće društvo u Paklu kao njegova suprotnost. Da su nebeska Društva bezbrojna, i da se razlikuju  po dobrima ljubavi, milosrđu i veri, može se videti u odeljku koji govori o Društvima u Nebu (br. 41-50), kao i u odeljku o ogromnosti Neba (br. 415-420). Slićno je, dakle, i sa paklenim Društvima, koja se razlikuju po zlima koja su suprotnosti onim dobrima (u Nebu). Svako zlo, kao i svako dobro, ima bezbroj vrsta. Oni koji imaju prostu ideju   o svakom zlu kao što su prezir, neprijateljstvo, mržnja, osveta, podvala i ostala zla, ne mogu da to shvate. Ali neka znaju da svako ovo zlo sadrži toliko mnogo vrsnih razlika, a zatim svaka od ovih opet toliko razlićitih vrsta, da   ćitava jedna knjiga ne bi bila dovoljna da ih sva navedem. Paklovi su tako razgovetno raspoređeni s obzirom na razlike medu zlima, da ništa ne bi moglo biti savršenije i razgovetnije uređeno. Otuda se može ustanoviti da su Paklovi bezbrojni, bliži ili dalji jedni od drugih u skladu s razlićitim zlima i s obzirom na njihove vrste, posebnosti i pojedinosti. Postoje i Paklovi ispod Paklova. Jedni opšte s drugima preko prelaza, a više preko isparenja, a ovo sve u skladu s privlaćnostima medu ovom ili onom vrstom zla u njima. Koliko je velik broj Paklova, mogao sam da  shvatim po tome što ima Paklova ispod svake planine, brega, stene, kao i ispod svake ravnice i doline, i da se   prostiru u dužinu, širinu i dubinu. Jednom rećju, celo Neboi ćitav Svet Duhova kao da je prokopan ispod, i tamo su Paklovi. Ovoliko o broju Paklova.

Ravnoteža između Neba i Pakla

589. Da bi bilo šta nastalo, mora postojati ravnoteža svih stvari. Bez ravnoteže nema delovanja i protivdelovanja; jer ravnoteža je između dve sile, pri ćemu jedna deluje a druga se opire, a stanje mira proistiće iz podjednakog   delovanja i protivdelovanja, i zove se ravnoteža. U Prirodi postoji ravnoteža u svim stvarima i u svakoj stvari. Isto tako postoji ćak i u atmosferama, gde se niži slojevi odupiru i protivdeluju onoliko koliko viši slojevi deluju i vrše pritisak na dole. Zatim, u Prirodnom svetu postoji ravnoteža između toplogi hladnog, između svetlosti i senke, te između suše i vlage, pri ćemu su blagi uslovi ućinak ravnoteže. U prirodi takođe postoji ravnoteža u sva njena tri carstva, mineralnom, biljnom, i životinjskom; jer bez ravnoteže u njima ništa ne može da nastane i da traje. Svuda

da ispišem knjige samo nabrajajući ih i opisujući. Ove veštine su nepoznate na svetu. Jedna vrsta odnosi se na zloupotrebu saobraznosti; druga na zloupotrebu spoljašnjih stvari Božanskog reda; treća na opštenje i uticaj u misli i osećanja, na taj naćin što se ova osećanja i misli mogu upoznati, da bi se na njih uticalo preko drugih Duhova;  ćetvrta na delovanje kroz uobraženja; peta na izlaženje van sebe i na to što se taj Duh može pokazati i tamo gde mu nije telo; šesta na pretvaranje, ubeđivanje i laži. Duh zlog ćoveka ulazi u sve ove veštine sam od sebe ćim se  oslobodi svoga tela, jer je to svojstveno njegovoj prirodi. Ovim veštinama oni muće jedan drugoga u Paklovima. Ali pošto su ove veštine, osim onih koje se izvode pretvaranjem, ubeđivanjem i lažima, nepoznate na svetu, neću ih opisivati podrobno, kako zbog toga što su neshvatljive, tako i zato što su odveć odvratne za kazivanje.

581.  Gospod dopušta muke u Paklovima zato što se zla na drugi naćin ne mogu obuzdati i pokoriti. Jedino se   strahom od kazne mogu obuzdati i pokoriti pakleni Duhovi. Nema drugog naćina. Jer bez straha od kazne i mućenja, zli bi od svog besa sve uništili, i sve bi se raspalo u komade, kao kraljevstvo na svetu u kome nema zakona i kazne.