10

Krajnje stanje svesti

Ne postoji stvaranje ni razaranje Ni sudbina ni slobodna volja; Ni staza ni postignuće; Ovo je konačna istina.

SRI RAMANA MAHARSI

P

O[TO  JE  JEDINSTVENA  SVEST  bezvremena,  ona  je  potpuno prisutna sada. A naravno, nema načina da se dosegne sada. Nema

načina da se dostigne ono što već jeste. Otuda, kao što poručuje Ramana, nema puta do jedinstvene svesti, i ovo on obznanjuje kao konačnu istinu.

Ovaj zaključak deluje neobično i u najmanju ruku razočara-vajuće, pogotovo kada smo već uložili toliko vremena u istraživanje rjetkih praktičnih načina kontaktiranja ostalih nivoa spektra. U po-slednjih nekoliko poglavlja videli smo da postoje odre|ene vežbe, tehnike i discipline koje mogu olakšati spuštanje do drugih nivoa svesti. Razlog zbog koga možemo da kontaktiramo ove nivoe je taj što su to delimična

-    tj., manje obuhvatna - stanja svesti. Svaki od ovih nivoa se razlikuje od ostalih i može se razvijati do isključenja svih ostalih. Ovi nivoi imaju granice, bilo suptilne ili grube, pa se tako na njima može raditi selektivno.

Me|utim, stvari stoje nešto drugačije sa "nivoom" jedinstvene svesti, pošto jedinstvena svest nije delimično stanje. Naprotiv, ona je na najradikalniji način sve-obuhvatna, baš kao što neko ogledalo jednako uključuje sve objekte koje odražava. Jedinstvena svest nije stanje koje se razlikuje od drugih stanja ili postoji mimo njih, već je ona svojstvo i istinska priroda svih stanja. Kada bi se razlikovala od bilo kog stanja (na primer, od vaše svesti upravo sada), onda bi to značilo da ona  ima granicu, da postoji nešto što je odvaja od vaše sadašnje svesti. Ali jedinstvena svest nema granice, tako da ne postoji ništa što bi je razdvajalo od bilo čega. Prosvetljenje obasjava ovaj trenutak, i ovaj trenutak, i ovaj.

Jedna prosta analogija mogla bi nam pomoći u razjašnjavanju ovog pitanja. Različiti nivoi spektra su pomalo nalik na različite talase okeana - svaki talas se začelo razlikuje od  ostalih.  Neki  talasi,  bliži obali, jaki  su i  moćni; dok  su neki drugi, bliži  pučini, slabiji  i manje moćni. Ali svaki talas se razlikuje od ostalih, i ako ste nekad surfovali,

znate da možete odabrati odre|eni talas, uloviti ga, jezditi na njemu u skladu sa vašom veštinom. Da talasi nisu različiti, vi to ne biste mogli da učinite. Svaki nivo spektra sličan je nekakvom talasu, te tako uz pravilnu tehniku i dovoljno vežbanja, vi možete "uloviti" neki od njih.

Jedinstvena svest, me|utim, nije pojedinačni talas već voda sama. A izme|u vode i bilo kog talasa nema granice, nema razlike, nema odvajanja. To jest, voda je jednako prisutna u svim talasima, u smislu da nijedan talas nije vlažniji od nekog drugog.

Prema tome, ukoliko tragate za "vlažnošću" - a ona je svojstvo svih talasa - ništa nećete postići skačući sa jednog talasa na drugi. U stvari, time možete mnogo da izgubite, jer dok god skačete sa jednog talasa na drugi ispitujući vlažnost svakog od njih, jasno je da nećete otkriti da ta vlažnost, u svojoj čistoti, postoji u svakom talasu koji jašete. Potraga za jedinstvenom svešću je kao skakanje sa jednog talasa iskustva na drugi, u potrazi za vodom. I zato "ne postoji staza ni postignuće". Veliki zen učitelj Hakuin je izgleda imao na umu baš ovu analogiju kada je napisao:

Ne znajući koliko je blizu Istina, Ljudi je traže negde daleko - kakva šteta! Oni su poput nekog ko, usred vode, Vapi za vodom jer je žedan.

Sada verovatno postaje jasno zašto, strogo uzevši, ne postoji put do jedinstvene svesti. Jedinstvena svest nije zasebno iskustvo me|u ostalim iskustvima, nije veliko iskustvo nasuprot malim  iskustvima,  niti  jedan talas me|u ostalim talasima. Ona je upravo svaki talas sadašnjeg iskustva takvog kakvo jeste. A zar je moguće stupiti u vezu sa sadašnjim iskustvom? Ne postoji ništa osim sadašnjeg iskustva, i definitivno ne postoji put do nečega šio oduvek jeste. Ne postoji put do vlažnosti ako već stojite u vodi do ramena.

Zbog svega toga istinski mudraci obznanjuju da ne postoji staza do Apsolutnog, ne postoji način da se postigne jedinstvena svest. šankara, hinduista, kaže: "Pošto Brahman čini čovekovo Sopstvo, on nije nešto

što se može postići." Huang Po, budista, kaže: "To da ne postoji ništa

što se može postići nije prazna priča;  to  je  istina."  Ekart,  hrišćanin, kaže: "Spoznaćeš Boga bez slike i bez sredstava (bez staze)." Krišnamurti, savremeni mudrac, kaže: "Stvarnost je blizu, ne treba da je tražiš; a čovek koji traga za istinom nikada je neće naći."

Kao što reče Ekart, ne postoje sredstva kojima se stiže do krajnje stvarnosti, nema tehnika, nema puteva, i to samo zato stoje  priroda krajnje stvarnosti sveprisutna, nalazi se svagde i svakad. Naš problem je, čini se, isti kao i problem čoveka koji skače sa talasa na talas u potrazi za vodom. Ne uspevamo da se zadržimo dovoljno dugo da bismo razumeli naše sadašnje stanje. Neprestano i posvuda tražeći, mi se zapravo udaljavamo od odgovora, jer ako stalno gledamo dalje od sebe, ne može doći do suštinskog razumevanja našeg sadašnjeg stanja. Sama naša potraga, naša želja, osujećuje otkriće. Ukratko, mi stalno nastojimo

da se  udaljimo  od  sadašnjeg  iskustva,  pri čemu  je,  zapravo,  sadašnje iskustvo ključ naše potrage. U stvarnosti mi ne tragamo za odgovorom - mi od njega bežimo.

Ali, da li to znači da ne treba da radimo ništa? Da treba da prekinemo to udaljavanje od sadašnjosti? Da uspostavimo vezu sa sadašnjošću? Ovo zvuči veoma razumno, sve dok  se  ne  upustimo  u bliže ispitivanje te stvari. čak i ne raditi ništa je krajnje besmisleno, jer zašto bismo želeli da ne radimo ništa? Nije li to samo još jedan pokušaj da se udaljimo od sadašnjeg talasa iskustva u  potrazi  za nekim vlažnijim? No bez obzira hoćemo li pokušali da nešto učinimo ili ne, mi još uvek treba da učinimo pomak - i tako već na prvom koraku promašujemo suštinu.

U ovome, dakle, leži veliki paradoks jedinstvene svesti. Vi uistinu ne možete učiniti ništa da je postignete - mislim da je ovo barem teoretski jasno. A ipak, još je očiglednije da ćemo, ukoliko ne učinimo nešto, ostati takvi kakvi jesmo. Zen učitelj Ma-eu jasno je rekao: "U Tao-u ne postoji nikakva disciplina koju bi neko mogao slediti. Kada bi postojala ma kakva disciplina u njemu, onda bi dostizanje njenog vrhunca značilo uništenje Tao-a. Ali opet, kada u Tao-u ne bi bilo nikakve discipline,

čovek bi ostao neznalica."

I tako stižemo do suštinske tačke svih glavnih mističkih tradicija, a to je da su specijalni uslovi prikladni (ali ne i neophodni) za ostvarenje jedinstvene svesti. I dalje, ovi uslovi ne vode do jedinstvene svesti - oni su sami po sebi izraz jedinstvene svesti. Oni su formalno, ritualno otelotvorenje izvornog prosvetljenja i uživanje u njemu.

Zen budizam, na primer, ima jednu divnu izreku:  honso-mijošu što znači "izvorno prosvetljenje je čudesna vežba". Jedinstvena svest nije neko buduće stanje koje  proizlazi  iz neke vežbe, jer bi to  onda značilo da jedinstvena svest ima početak u vremenu, da ne postoji sada, ali da će postojati sutra. Iz toga bi se mogao izvesti zaključak da je jedinstvena svest vremenski strogo ograničeno stanje, što nije ni najmanje prihvatljivo, pošto je jedinstvena svest večno prisutna.

To da je jedinstvena svest uvek prisutna je naš honšo, naše "izvorno prosvetljenje", izvorno ne zato što se dogodilo nekada davno, nego zato

što je ono izvor i temelj sadašnjeg trenutka. Prosvetljenje je izvor sadašnjeg oblika. Mijošu, spiritualna praksa, je kretanje ili aktivnost tog izvora; a to je prikladna funkcija izvornog prosvetljenja.

Honšo-mijošu prema tome znači da istinska duhovna praksa izvire iz prosvetljenja, a ne da teži ka  njemu.  Naša  praksa  ne  vodi  do jedinstvene svesti, naša praksa jeste jedinstvena svest od samog početka

- u svim vremenima. Recima rošija Suzukija:

Ako je naša praksa samo sredstvo za postizanje prosvetljenja, onda zapravo ne postoji način da ga dostignemo. Prosve-tljenje nije  neko dobro raspoloženje ili neko posebno stanje uma. Stanje uma koje postoji kada sedite (u praksi zazena) je, po sebi, prosvetljenje. U ovom

položaju  nema  potrebe  da  govorite  o  pravom  stanju  uma.  Već  ste  u njemu.

A da li se ovo u biti razlikuje od ezoterične hrišćanske doktrine koja kaže da u istinskoj molitvi, niste vi taj koji pokušava da dostigne Boga, već je to Bog koji se moli samom sebi? "Uteši se; ti Me ne bi ni tražio, da Me već nisi pronašao." Tako, po svemu sudeći,  naša  spiritualna praksa je već sama po sebi cilj. Cilj i sredstvo, staza i odredište, alfa i omega, jesu jedno.

Ali ovo ra|a još jedno pitanje. čemu onda, uopšte, vežba kada već posedujemo prirodu Bude  ili  izvorno  prosvetljenje  ili  unutrašnjeg Hrista? Pa, mogli bismo reći: "A zašto ne?" No, poenta je u tome što je prihvatanje specijalnih uslova u kojima se odvija  spiritualna  praksa pravi izraz jedinstvene svesti. Neprocenjivi dragulj nije vredan u zemaljskim okvirima ukoliko ga ne upotrebite, izrazite,  ispoljite.  Isto tako, pravi izraz izvornog, duhovnog prosvetljenja je duhovna aktivnost u pravom smislu te reci. čak i kada se, u našoj duhovnoj praksi, čini da postoji težnja za postizanjem prosvetljenja, mi ga zapravo samo izražavamo. Ako počnemo da se bavimo, na primer, zazenom, mi  to radimo iz dubine duše ne da bismo postali Bude, nego da bismo se ponašali kao Bude koje već jesmo. Vratimo se ponovo recima rošija Suzukija:

Poruka koja se prenosi od vremena Bude do danas glasi da je, kada počnete sa zazenom, prosvetljenje prisutno bez ikakve pripreme. Bilo da vežbate ili ne vežbate zazen, vi imate prirodu Bude. Zbog toga što je imate, vaša vežba već sadrži prosvetljenje. Ako izvorno posedujemo prirodu Bude, razlog zbog kog praktikujemo zazen je to što treba da se  ponašamo  kao Buda. Naša  staza nije  da sedimo  da bismo  nešto dobili;  naša staza je da  ispoljimo našu  istinsku prirodu. To  je naša  vežba. Vežba zazena je neposredan izraz naše istinske prirode. Strogo govoreći, za ljudsko biće, ne postoji nijedna  druga  vežba osim ove; ne postoji nijedan drugi način život

osim ovog.

Roši Suzuki ne smatra da je budizam per se jedini život, nego da je jedinstvena svest ili "Veliki Um" jedini život. I zato je honšo-mijošu, vežbanje iz-časa-u-čas, taj radostan i zahvalan izraz izvornog prosvetljcnja, jedini način života. Ako se posmatra iz te perspektive, zaista ne postoji drugi način života, svaki drugi pokušaj svodi se na patnju.

Ako razumemo honšo-mijošu, tada jć sve što radimo praksa, izraz izvornog prosvetljenja. Svaki akt izvire iz večnosti, iz bez-grani-čnosti, i upravo takav kakav jeste, on predstavlja savršeni i nesputani izraz Svega. Sve što činimo postaje naša praksa, naša molitva - ne samo zazen, pojanje, svete tajne, meditacije na mantru, recitovanje sutri ili  čitanje biblije - nego sve, od pranja sudova do plaćanja poreza na prihod. To ne znači da kada peremo sudove mislimo o izvornom prosvetljenju, nego da je pranje sudova samo po sebi izvorno pros-vetljenje.

Prema tome, bilo koju "terapiju" koja cilja na nivo jedinstvene svesti započinjemo tako što prihvatamo specijalne uslove duhovne prakse. To može da bude zazen, ili mantrička meditacija, ili posvećenost Bogu kroz Hrista ili gurua, ili neka vrsta vizuelizacije. U okviru jednog kratkog poglavlja nemoguće je, makar i ukratko, opisati bilo koju od ovih duhovnih vežbi, tako da će čitaoci morati da se oslone na preporučenu literaturu na kraju poglavlja i sami se pozabave ovim stvarima. Namera mi je da vam pružim kratak pregled nekih uvida  i  promena  koje  se mogu desiti dok sledite odre|enu duhovnu praksu.  Tako  bar  možete steći utisak o tome kako ove prakse izgledaju, i lakše odrediti da li su one primerene vama.

Kada prihvate specijalne uslove spiritualne prakse, ljudi počinju sa sve većom izvesnošću i jasnoćom da uvi|aju gorku ali nepobitnu istinu - da nikome nije stalo do jedinstvene svesti. Sve vreme mi se zapravo opiremo jedinstvenoj svesti, bežeći od Boga, boreći se sa Tao-m. Izvesno je da mi neprestano skačemo sa talasa na talas, opirući se sadašnjem talasu iskustva. Ali jedinstvena svest i sadašnjost su jedna te ista stvar. Opirati se jednom znači opirati se drugom. Teološkim jezikom rečeno, mi se uvek opiremo Božijem prisustvu, koje nije ništa drugo  do  sadašnjost  u  svim  njenim  oblicima.  Ako  postoji  neki  aspekt

života koji ne volite, to znači da se opirete nekom aspektu jedinstvene svesti. Tako se mi aktivno, mada nevidljivo, opiremo jedinstvenoj svesti i poričemo je. Razumevanje da postoji nevidljivi otpor predstavlja ključ prosvetljenja.

Me|utim, valja primetiti da ovo nije prvi put da se  susrećemo  sa nekim oblikom otpora. U stvari, svaki od glavnih nivoa spektra stvoren je odre|enim vidom otpora. Kada smo raspravljali o spuštanju sa nivoa persone na nivo ega, prvo na šta smo naišli bio je otpor prema senki. Zato je Frojd, glavni istraživač senke, izjavio: "čitava psihoanalitička teorija je nastala zahvaljujući otkriću da pacijent pruža otpor kada treba da osvesti nesvesne delove svoje psihe." U našem  istraživanju  senke, videli smo kako se otpor može javiti odasvud. Videli smo da se osoba opire nekom impulsu ili informaciji koja ne  pristaje  njenoj  slici-o-sebi. Ovaj odbačeni materijal zatim postaje deo njene senke, ostavljajući za sobom samo simptom. Osoba zatim nastavlja da se opire (sa istom količinom otpora) svom simptomu. Ona se bori sa svojim simptomom zabrinutosti, straha, i dr., baš kao što se nekada borila sa svojom senkom. Nadalje, ona će nastaviti da se opire (opet sa istom količinom otpora) ma kojoj osobi na koju projektuje sopstvenu senku. Ona tako tretira ljude kao simptome.

Zbunjujuća stvar - naročito za osobu koja se uplela u zamku pružanja otpora - je da ona (kao persona) zaista ne misli da se opire. Ona je potpuno nesvesna toga. Na površini, ona misli da, kada bi sve bilo po njenom, ne bi bila depresivna, napeta, niti bi osećala bilo koji drugi simptom. Ali to važi samo za jednu njenu polovinu, pošto njena druga, otu|ena polovina (senka) voli da nanosi patnju - baš njoj! Ona povreduje

sebe, a da to ni ne zna. A pošto ne zna, ne može ni da se zaustavi. Osoba sama stvara simptome mada to ne želi da prizna, i tako joj ne preostaje ništa drugo nego da brani sopstvenu patnju. Sve dok ne uvidi da se sama opire senki, ne može doći ni do kakvog poboljšanja, jer će ona nastaviti da pruža otpor i tako osujetiti svaki pokušaj koji bi mogao dovesti do rasta ličnosti.

Prema tome, prvi i najteži zadatak terapeuta na nivou persone je da osobi pomogne da razume i rasvetli njen otpor prema senci. Terapeut ne pokušava da osobu oslobodi otpora, da joj pomogne da premosti ili zanemari otpor. Umesto toga terapeut joj na prvom mestu pomaže da sagleda sopstvcni otpor, a na drugom - da od-gonetne  zašto  se  opire svojoj senci. Kada se osoba jednom uveri u to da pruža otpor aspektima sopstvcne duše - a to je zaista žarište njenih problema - onda joj više ne pada teško da umanji svoj otpor i počne da dodiruje senku, sada bez izbegavanja, opiranja i potiskivanja. Kada bi, me|utim, osoba pokušala da kontaktira prvo senku, ne uzimajući u obzir svoje otpore, onda bi se njeni napori da se odupre i odagna senku bukvalno udvostručili, pošto bi tim postupkom zaobišla sam koren problema.

U psihoanalizi, koja je dobar primer doslednog pristupa senci, osoba je zamoljena da se prepusti toku slobodnih asocijacija. Ona dobija uputstvo da izgovori sve što joj prolazi kroz um, ma kako joj to sramotno, nepovezano ili čak glupo izgledalo. Osoba počinje vežbu, a ideje teku u nizu asocijajacija, sećanja i fantazija. Me|utim, prilično nenadano, ona nailazi na neku vrstu otpora. Ona tada može izgubiti prisebnost, postideti se ili se jednostavno ukočiti. Prepuštajući se toku slobodnih asocijacija, ona je oslabila svoj otpor i hroničnu cenzuru sopstvenih misli. U opuštenoj i slobodnoj atmosferi kroz nekoliko minuta senovita ideja ili impuls prirodno će isplivati na površinu, a to je upravo ona ideja ili impuls koji je do tada odbacivala ili mu se opirala. Na pojavu senovite misli, osoba gubi prisebnost. Ona pruža otpor i zaustavlja slobodan tok asocijacija.

Terapeut sada treba da ukaže osobi na otpor. On je  neće  direktno suočiti sa senovitom mišlju, nego će samo početi da ispituje njen otpor prema nekim mislima. Neprekidno ispitujući sve oblike otpora koje pruža, terapeut će osposobiti osobu da  nesputano, bez ikakvog otpora, prebira po svim svojim mislima, prošlim, sadašnjim i budućim. Na kraju terapije osoba prestaje da se opire sopstvenim impulsima i  idejama, svojoj senci, i tako razvija tačniju i prihvatljiviju sliku-o-sebi.

To je prva vrsta otpora na koji smo naišli. Persona se opire senci, i tako sprečava nalaženje i uspostavljanje ispravnog ega. I dok se krećemo naniže prema sledećem nivou spektra, nailazimo na otpor koji pruža sam ego. Ego pruža otpor osećajnoj-pažnji kentaura. Deo  ovog otpora ogleda se u nesposobnosti da i u najkraćem vremenskom periodu zadrži  svest  (ili  osećajnu-pažnju)  o  sadašnjosti.  Pošto  znamo  da  je

kentaurska svest utemeljena u prolaznoj sadašnjosti, otpor ega prema kentauru je otpor prema neposrednom ovde i sada.

Pošto se u osnovi  odvija  u vremenu,  skenirajući prošlost  i  hitajući prema budućnosti, sam proces razmišljanja teži da se pretvori u otpor kentauru. Ego terapija se bavi unutrašnjim otporom prema misaonim procesima. U kentaurskoj terapiji, sama pojava misli je jedan vid otpora.

štaviše, dublje gledajući na kentaurski nivo, čak i terapijska tehnika koja se koristi na nivou ega je jedan oblik opiranja. Zato je Fric Perls, terapeut kentaurskog mvoa par excellense, izjavio: "Pošto je uočeno da je izbegavanje (otpor) osnovni  znak  neuravnoteženosti,  zamenio  sam metod slobodnih asocijacija ili letenja ideja protivotrovom izbegavanja - a to je koncentracija." A šta je predmet koncentracije? Ništa drugo do neposredna sadašnjost u svim njenim oblicima i telesnoumna svesnost koja je obelodanjuje. Perls je ubrzo napustio pomalo neprikladan izraz "koncentracija" i zamenio ga sa "svest o ovde i sada", a prema Perlsu, izbegavanje ili opiranje kentaurskom ovde-i-sada  stvara  većinu oboljenja.

Tako se u kentaurskim terapijama, kao što je  recimo  geštalt,  od osobe ne traži da pusti svojim mislima na volju, nego  da  se  upravo suzdrži od "mentalnog brbljanja" i fokusira svoju svest na neposredno ovde-i-sada. Terapeut će motriti -  ne na blokove u mislima  -nego da spreči svaki pokušaj bekstva iz svesti o sadašnjosti u misli. On  će ukazati osobi na njen otpor, odnosno izbegavanje ovde-i-sada, sve dok ona ne  shvati  da  izbegava kentaura  zaklanjajući  se  iza  ega.  U  terapiji ego nivoa osoba biva podstaknuta da istražuje svoju prošlost; u terapiji kentaurskog nivoa, ona je zamoljena da odustane od toga. U oba slučaja javlja se otpor u različitim vidovima, pa su radi njegovog uklanjanja razvijene različite tehnike, a svaka od njih je  validna  i  pristaje sopstvenom nivou.

Sada počinjemo da uvi|amo da svaki nivo spektra obeležavaju, izme|u ostalog, različiti vidovi otpora ili izbegavanja. Na nivou persone, opirali smo se jedinstvu sa senkom u svim njenim oblicima. Na nivou ega, opirali smo se jedinstvu sa kentaurom i svim njegovim odlikama. I napokon, kao što ćemo upravo videti, na nivou kentaura (i dalje prema transpersonalnim pojasevima) mi se suočavamo sa krajnjim, primordijalnim otporom - otporom prema jedinstvenoj svesti.

Tako|e smo videli na koji način razne vrste otpora čine da osoba različite delove sebe vidi kao "spoljašnje objekte". Senka se pojavljuje kao strani objekat negde izvan. Telo se pojavljuje kao  strani  objekat negde dole. Na isti način, najdublji otpor, koji je u osnovi spektra, čini da čak neki aspekti sopstva budu vi|eni kao "spoljašnji objekti". Ali na ovom sveobuhvatnom nivou spoljašnji objekti čine ni manje ni više nego

čitavo okruženje (bilo da je ono grubo, suptilno, lično ili transpersonalno). Drveće, zvezde, sunce i mesec - ovi" okolni objekti" podjednako su delovi našeg  stvarnog  sopstva  kao  što  senka  pripada  našem  egu,  a  telo

kentauru.

Ovaj primalni otpor rezultuje onim što obično nazivamo percepcijom. To će reći, mi opažamo sve vrste objekata kao da su odvojeni od nas. I onda se opiremo, grčevito se borimo protiv svesti o jedinstvu sa svim opaženim objektima, baš kao što smo se nekada opirali jedinstvu sa senkom i jedinstvu sa sve-telesnim kentaurom. Ukratko, mi se  borimo protiv jedinstvene svesti.

I tako se vraćamo na našu osnovnu poentu: preduzimajući odgovarajuće duhovne vežbe, mi počinjemo da uvi|amo kako se opiremo jedinstvenoj svesti. Duhovne prakse izbacuju naš osnovni otpor na površinu svesti. Mi počinjemo da uvi|amo da nikako ne želimo jedinstvenu svest, da je neprekidno izbegavamo. što je ključni uvid, baš kao što je razumevanje našeg otpora na ostalim nivoima spektra bilo ključno. Uvid da u nama postoji otpor prema jedinstvenoj svesti daje nam snage da se po prvi put uhvatimo u koštac s njim i konačno ga odbacimo - uklanjajući tako nevidljivu prepreku ka našem oslobo|enju.

Na koji način specijalni uslovi duhovne prakse iznose na videlo naš otpor prema jedinstvenoj svesti? šta ih, na kraju krajeva, čini tako posebnim? Ako smemo da postavimo jedno tako pragmatično  pitanje, zašto se samo neke. od bezbroj aktivnosti koje bismo mogli da upražnjavamo, nazivaju "duhovnim radom"? šta je tako jedinstveno u zazenu, dubokoj kontemplaciji, posvećenju Bogu ili guruu? Zašto su te duhovne vežbe delotvorne? Ako nam ovo počne  bivati jasno doguraćemo daleko u odgonetanju zagonetke velikog oslobo|enja.

Za početak, zapazite da ovo zaista nije prvi put kako se susrećemo sa specijalnim udovima. Kao i otpore, i njih smo vi|ali ranije pod različitim nazivima. U poslednja tri poglavlja videli smo da terapija svakog nivoa nameće pojedincu specijalne uslove. Svaka terapija ima svoje naročite vežbe i specijalne tehnike koje se nameću osobi  koja  teži  tom  nivou rasta. Bez posebnih uslova, ne bi se ništa ni dogodilo - imali bismo pat poziciju. Ovi uslovi se očigledno razlikuju na svakom nivou. Ali šla je to

što je za sve njih zajedničko, što im omogućava da budu delotvorni? Drugim recima, na prvom mestu postavlja se pitanje, zašto ma koji od ovih specijalnih uslova deluje?

Odgovor je, čini se, da odre|ena vrsta uslova slabi odre|enu vrstu otpora. To možemo pojasniti pomoću nekoliko kratkih primera. Upravo smo zapazili da je specijalni uslov psihoanalize, koja se uglavnom bavi spuštanjem sa nivoa persone na nivo ega, tok slobodnih asocijacija. Zdrav ego može da se prepusti toku slobodnih asocijacija uz neznatne teškoće, pošto postoji tek nekoliko misli ili želja koje su za njega potpuno neprihvatljive. Kod osobe na nivou persone, me|utim, proses slobodnog asociranja je veoma otežan, jer on osloba|a masu hronično cenzurisanih stvari, neželjenih i neprihvatljivih misli. Slobodne asocijacije se kod persone u najboljem slučaju odvijaju uz zastoje i pražnjenja. Terapeut je dužan da takve blokade prepozna kao znake otpora, i da ukaže osobi na

ovu pojavu. Pošto je osoba upućena da prihvati specijalne uslove terapije, njeni otpori isplivavaju na površinu. Dalje, pošto ona mora da nastavi da se prepušta slobodnim asocijacijama, to jest da prihvati specijalni uslov terapije, njeni otpori lagano popuštaju. Jer, nemoguće je u isto vreme pružati otpor i prepuštali se toku slobodnih asocijacija. Onog trenutka kada osoba dostigne taj nivo da može lako da održava specijalne uslove (u ovom slučaju nesputani tok slobodnih asocijacija) terapija je uveliko olakšana.

Isti faktor je prisutan u specijalnim uslovima terapije na nivou kentaura. Na primer, osobi se kaže da odbaci sve misli o prošlosti i budućnosti, i strogo obrati osećajnu-pažnju na neposredno ovde-i-sada, nunefluens, prolaznu sadašnjost egzistencijalne svesti. Upravo to je specijalni uslov kentaurske terapije. Sveukupni organizam može relativno lako da ispuni ovaj uslov, me|utim čak  i  za  zdrav  ego  to  je teško ostvarivo, jer ego je sazdan na vremenu, na neprekidnom nizu letimičnih pogleda na prošlost i budućnost, i topi se  pod  sve-tlošću svesti o sadašnjem. Prema tome, ego se odupire prolaznoj sadašnjosti - on se bori protiv specijalnih uslova i uvek beži u misli o prošlosti i budućnosti. Terapeut (kao i uvek) lagano pooštrava uslove, i na taj način slabi otpor prema ovom nivou, otpor koji se ogleda u udaljavanju od neposredne, prolazne sadašnjosti.  Bez  ovih  uslova  osoba  možda  nikada ne bi ni saznala za svoj otpor.

Prema tome specijalni uslovi (svakog nivoa) ukazuju na vaše otpore i istovremeno ih slabe. Time što ih slabe, oni vam zapravo ukazuju na njihovo postojanje. Kada ne bi došlo do slabljenja vaših otpora, vi verovatno ne biste ni primetili da postoje. Pustili biste ih da i dalje obavljaju svoj tajni zadatak koji ima za cilj ometanje razvoja ličnosti. Dalje, slamajući otpor, specijalni uslovi vam pomažu da spoznate dublje stanje ne-opiranja. U stvari, uslovi nekog nivoa odslikavaju ono što je osoba na sledećem dubljem nivou kadra da učini. To jest, specijalni "terapeutski" uslovi bilo kog nivoa stvoreni su po ugledu na odlike sledećeg dubljeg nivoa. Usvajajući odlike dubljeg nivoa kao specijalne uslove vaše  sadašnje prakse,  vaš otpor prema dubljem nivou izlazi na videlo i biva osujećen, oslabljen, što olakšava prelazak na taj nivo spektra.

Vratimo se sada na primalni otpor, a to je  otpor  koji  specijalni uslovi svih istinskih duhovnih praksi iznose na videlo i slabe, podrivaju i rastvaraju. Mi sada težimo da se primaknemo primalnom otporu jedinstvenoj svesti, a ne samoj jedinstvenoj svesti. Jer sve dok ne sagledate kako se opirete jedinstvenoj svesti, svi vaši napori da je "postignete" biće uzaludni, pošto ne možete postići nešto čemu se nesvesno opirete i nastojite da sprečite. Mi se potajno opiremo jedinstvenoj svesti i sami stvaramo "simptome" neprosvetljenosti, baš kao  što  potajno  stvaramo sve druge simptome  na  ostalim nivoima spektra. Ono što na površini gorljivo želimo, u dubinama uspešno osujećujemo. Ovaj otpor je naša jedina prava teškoća. Prema tome, sada nam nije cilj da se primičemo

jedinstvenoj svesti, već da pokušamo da shvatimo način na koji se stalno udaljavamo od nje. To razumevanje omogućiće nam da bacimo letimičan pogled na jedinstvenu svest, jer ono što vidi otpor, slobodno je  od otpora.

Primalni otpor, kao i svi drugi otpori koji deluju u spektru, nije nešto

što vam se doga|a, niti nešto što se dogodilo u prošlosti, pa ni nešto što se dešava bez vašeg pristanka. To je trenutna aktivnost, nešto što činite a da toga niste ni svesni. A upravo ta primalna  aktivnost  teži  da blokira jedinstvenu svest. Prosto rečeno, radi se o globalnoj nevoljnosti da na sve gledate onako kako jeste, sada. Konkretno, postoji nešto što nećete da gledate u sadašnjem trenutku.

Sve u svemu, postoji sveopšti otpor i neprihvatanje celokupnog kvaliteta sadašnjeg iskustva - ne samo otpor prema nekom odre|enom sadašnjem iskustvu ili nekom definisanom i očiglednom aspektu sadašnjeg iskustva, nego prema sadašnjosti u celini, u svim njenim dimenzijama. Kao što ćemo videti, ovo nije otpor prema prolaznoj sadašnjosti, nunc fluens-u kentaurskog nivoa, već prema večnoj sadašnjosti, nunc stans-u, koji je jedinstvena svest.

Zbog svoje globalne prirode, ovaj otpor, uistinu, nije nešto što možete jasno opaziti i o čemu možete misliti. Radi se o nečem nevidljivom. Burni i dramatični otpori dešavaju se najčešće na gornjim nivoima spekta, dok je primalni otpor u osnovi spektra tanan i difuzan. Me|utim, i pored toga većina nas ga može osetiti i naslutiti duboko u unutrašnjosti. čini se da mi na neki način ne možemo do kraja da prihvatimo sadašnje stanje - postoji mala unutrašnja napetost koja nas odvlači od globalne sadašnjosti. Tako mi ne dozvoljavamo našoj svesti da prirodno počiva u svemu što jeste,  u  sada.  Mi  težimo  da  gledamo dalje (od sada).

Postoji, dakle, ova opšta bezvoljnost da se sve, baš kakvo jeste, sagleda sada. Mi upiremo pogled u daljinu, želec'i da povučemo svest od onoga što jeste, da izbegnemo sadašnjost u svim njenim oblicima. A pošto težimo da gledamo dalje, težimo i da se udaljimo.čini se da ovim suptilnim otporom, ovim gledanjem i udaljavanjem, mi blokiramo jedinstvenu svest i tako naizgled "gubimo" našu istinsku prirodu.

Ovaj "gubitak" jedinstvene svesti baca nas u svet granica, vremena, prostora, patnje i smrtnosti. Pa ipak, dok se krećemo svetom u  kome vladaju granice i sukobi, u suštini nas motivišc jedna stvar: a to je želja da se ponovo dokopamo jedinstvene svesti, da još jednom otkrijemo područje bez granica. Sve naše želje, prohtevi, namere su, na koncu, "prigodne zamene" za jedinstvenu svest - ali samo napola zadovoljavajuće, i stoga delimično razočaravajuće.

Tako, iako je jedino što čovek suštinski hoće jedinstvena  svest, jedino što on uvek čini je opiranje jedinstvenoj svesti. Mi smo uvek u potrazi za jedinstvenom svešću, ali na način koji neprekidno ometa njeno otkrivanje: tragamo za njom udaljavajući se od sadašnjosti. Uobražavamo

da ova sadašnjost na neki način nije ispravna, da nije ono što smo očekivali, te tako ne možemo da se smirimo u ovoj sadašnjosti, nego se od nje udaljavamo i okrećemo nečemu što zamišljamo da bi moglo biti neka nova i bolja sadašnjost. Drugim recima, počinjemo da skačemo sa talasa na talas. Počinjemo da se krećemo u prostoru  i  vremenu  kako bismo  se  domogli  nekog  krajnjeg  talasa,  koji  će  konačno  utažiti  našu

že|, koji će nam konačno podariti "vlažnost". Tragajući za vlagom sledećeg talasa iskustva, mi gubimo vlagu sadašnjeg talasa. Stalnim traganjem za vlagom, stalno je gubimo.

Problem je u tome što, da biste se oduprli sadašnjem talasu iskustva, vi morate da se odvojite od njega. A čim se udaljite od sadašnjeg iskustva, sadašnje iskustvo i vi postaju dve različite stvari.

Neprekidno pokušavajući da se udaljite od sadašnjosti, vi neprekidno podgrevate iluziju da postojite izvan nje. Nastojeći  da  se  udaljite  od sveta sadašnjosti, vi stvarate iluziju da ste odvojeni od njega. Upravo na taj način povlačite prvu granicu izme|u sopstva na jednoj i  sveta  na drugoj strani. Ovo je još jedan dokaz onoga što smo i ranije rekli - da je opažanje objektivnog sveta " napolju", opiranje sadašnjem iskustvu, udaljavanje od njega.

Udaljiti se od sadašnjosti znači odvojiti se od jedinstvene svesti, i tako započeti evoluciju spektra. "Prauzrok" o kome smo tako tajnovito zborili u šestom poglavlju, nije ništa drugo do ovo udaljavanje, ovaploćeno u primarnoj granici. Upravo zato smo rekli: "Primarna granica, ovaj neprekidno aktivni prauzrok, je naše kretanje u ovom trenutku." To je naprosto gledanje u daljinu i udaljavanje. Onog trenutka kada se odupremo svetu sadašnjeg iskustva, mi neizbežno delimo taj svet. Mi ga delimo na unutrašnje iskustvo, koje doživljavamo kao vidilac, doživljač, i delatnik, nasuprot spoljašnjem iskustvu, koje doživljavamo kao vi|eno, doživljeno i delano. Naš svet je raspolućen, i povučena je granica, iluzorna granica, izme|u nas, kao doživljača, i doživljenog. Evolucija spektra je počela; otpočeo je rat suprotnosti.

Naš svet je u osnovi podeljen na još jedan način. Neprekidno udaljavanje od celokupne sadašnjosti podrazumeva da postoji nekakva budućnost koja prihvata ovo kretanje. Mi se udaljavamo vo|eni uobraziljom da postoji neko drugo vreme prema kome se možemo kretati. Udaljavanje, prema tome, ne znači ništa drugo do kretanje u vremenu - u stvari, to je stvaranje vremena. Jer udaljavanjem od bezvremenog i sadašnjeg iskustva (ili radije, nastojanjem da se udaljimo), mi stvaramo iluziju da samo iskustvo tako|e prolazi kraj  nas.  Usled otpora koji pružamo večnoj i sveukupnoj sadašnjosti, ona se svodi na prolaznu sadašnjost. I onda nam se čini kao da iskustva prolaze kraj nas, jedno po jedno u nizu - ali samo zato što mi prolazimo kraj njih, bežeći od sadašnjosti. (A to je, kao što smo ranije pokazali, strah od smrti, strah od nemanja budućnosti, strah od nemogućnosti udaljavanja).

Dok pokušavamo da se udaljimo od sadašnjeg sveta, čini nam se kao da  on  prolazi  mimo  nas.  Večna  sadašnjost  je  tako  naizgled  vezana,

sužena, ograničena. Ona je uklještena izme|u svih iskustava pored kojih smo već proleteli i svih budućih trenutaka ka kojima  hrlimo.  Prema tome, udaljavanje znači stvaranje pre i posle, stva-  ranje  linije razdvajanja izme|u prošlosti od koje se krećemo i sudbinske luke u budućnosti ka kojoj plovimo. Naša sadašnjost je svedena na kretanje, na tiho udaljavanje. Naši trenuci prolaze.

Tako, udaljavanje podrazumeva odvajanje od sadašnjeg iskustva i projektovanje u vreme, istoriju, sudbinu i smrt. To je, dakle, naš primalni otpor - nevoljnost da obuhvatimo iskustvo u eelosti, onakvo kakvo jeste, sada; umesto toga mi nastojimo da se potpuno udaljimo. Specijalni uslovi spiritualne prakse razotkrivaju, a onda i osujećuju upravo ovaj sveopšti otpor. Pošto osoba prihvati spomenute uslove. ona počinje da shvata da se neprekidno udaljava od ukupne sadašnjosti. Ona počinje da uvi|a kako se svojim neprekidnim udaljavanjem samo opire jedinstvenoj svesti i remeti je - a jedinstvena svest je  isto što i  božija  volja,  Tao, ljubav prema guruu, izvorno prosvetljenje. Ma kako nazvali sadašnjost, osoba joj se opire. Upire pogled u daljinu. Udaljava se. I stoga pati.

Me|utim, u izvesnom  smislu,  ona  ostvaruje  napredak.  Ona  počinje da sagledava svoj primalni otpor, i  postepeno  ga  smanjuje.  Kao  i  kod svih drugih terapija, ovo je period "medenog meseca". Osoba je relativno srećna; sigurna u svoju praksu, ona oseća kako napokon postoji nada u oslobo|enje. Možda će čak dogurati i do transperson-alnogsvedoka (opisanog u prethodnom poglavlju). Pošto počinje da sagledava svoj primalni otpor, ona počinje i da razume svog neprijatelja. Sada zna šta treba da uništi. Shvata da mora da prekine ovo stalno udaljavanje.

Ali,  to  je  vodi  u  nove  neprilike.  I  dolazi  do  naglog  prekida

medenog meseca. Jer kako, zaboga, zaustaviti to udaljavanje? Osoba, na primer, vidi da u ovom trenutku pokušava da se udalji od sadašnjosti. Zatim odlučuje da pokuša da zaustavi to udaljavanje od sadašnjosti. Ali taj čin zaustavljanja nije ništa drugo do novo udaljavanje. Pokušaj ne- udaljavanja je opet kretanje. To i dalje zahteva neki budući trenutak u kome bi se zaustavljanje moglo dogoditi. Tako, umesto da zaustavi svoje udaljavanje, osoba se samo udaljava od udaljavanja. Kada prevazide otpor na grubom nivou, isti otpor je čeka na suptilnijem nivou.

Da pristupimo ovome iz malo drugačijeg ugla: osoba može pokušati da zaustavi opiranje sadašnjem trenutku nastojeći da bude potpuno svesna tog trenutka, onakvog kakav jeste. Ali sam pokušaj da postane svesna ove sadašnjosti iziskuje neku buduću sadašnjost u kojoj bi ova svcsnost mogla da se ostvari. Tako se, čak i u svom nastojanju da se ne udalji, osoba još uvek udaljava od sadašnjosti. Jer jedina sadašnjost koja se može pojmiti je prolazna sadašnjost -na koju se odnosi terapijski postupak kcntaurskog nivoa. Ali, na najdubljem nivou, nivou jedinstvene svesti, nas zanima samo večna a ne prolazna sadašnjost, pa se pokušaj da dosegnemo večnu sadašnjost ili da tragamo za njom završava jedino pronalaženjem   niza   prolaznih   trenutaka.   Koncentracija   na   prolaznu

sadašnjost je jednostavno odupiranje večnosti, jer  koncentracija  na prolaznu sadašnjost podrazumeva niz brzih pogleda u vremenu - što jeste od suštinskom značaja za kentaurski nivo, ali ne i za nivo jedinstvene svesti. Ji večna sadašnjost je ovaj trenutak pred vama pre  nego  što uopšte pokušate da ga razumete. To je ono što ste znali pre no što ste zna i ma šta drugo, ono što ste videli pre  no  što  ste  videli  ma  šta drugo, ono što ste bili pre no što ste postali ma šta drugo. Pokušaj da ga dokučite podrazumeva neko kretanje; pokušaj da ga ne dokučite i dalje zahteva neko kretanje. U oba slučaja promašujete suštinu.

Na ovoj tački svoje potrage, osoba oseća da je saterana u škripac. čega god se dohvati, ne valja. Da bi zaustavila otpor, ona još uvek mora da se opire. Da bi se upustila u traganje za bezvremenim sada, potreban joj je delić vremena. Da bi zaustavila udaljavanje, još uvek je potrebno da učini neki pokret. I tako postepeno počinje da shvata kako je sve što čini opiranje. Ne radi se o tome da se ona ponekad opire, a nekad ne, ona se samo opire i udaljava (sve dok prepoznaje vremc i svesna je zasebnog sopstva). Sve što čini predstavlja udaljavanje. A to uključuje i sve njene lukave pokušaje da se ne udaljava. Ona uistinu ne može da učini nijedan pokret bez nekakvog otpora, zato što je svaka  kretnja,  po  definiciji, otpor.

Na svakom od gornjih nivoa spektra, postojala je neka delatnost koja, prema standardima tog nivoa, nije bila opiranje. Na primer, slobodne asocijacije na nivou ega i upravljanje pažnje na prolaznu sadašnjost na nivou kentaura nisu bili otpori, barem ne  u  okviru  tih  nivoa.  U  svim ovim slučajevima, osoba je mogla da bira da li će se opirati ili neće. Imala je više mogućnosti. Sa jedne strane bilo je njeno sopstvo (persona, ego, kentaur, ili transpersonalno biće), a sa druge njen otpor.

Ali ovde, u osnovi spektra, nema takvih mogućnosti. Terapija na svim gornjim nivoima zasnivala se na slamanju grubog otpora i  jačanju nekog suptilnijeg. Ali ovde nema suptilnijeg otpora. Osoba više ne nalazi alternativu opiranju, postoje sve što čini otpor. Lovila je otpor do krajnje granice spektra, a onda se našla okružena njime.

Za to postoji naročit razlog, koji ona počinje da naslućuje. Izgleda da se njeno zasebno sopstvo neprekidno opire zato što su osećaj zasebnog sopstva i osećaj otpora ista  stvar.  Unutrašnji  osećaj  zasebnog  sopstva nije ništa drugo do osećaj udaljavanja, opiranja, skupljanja, izdvajanja, dohvatanja. Kada pokušate da doživite sebe, to je sve što osećate.

To je razlog zbog kojeg je sve stoje ona pokušavala da učini ili da ne učini bilo "pogrešno", razlog zbog kojeg je sve to bilo samo još veće opiranje i udaljavanje. Sve što je činila bilo je pogrešno zato što je ona to

činila.  Samo  njeno  sopstvo  je  otpor,  pa  zato  i  ne  može  zaustaviti

opiranje.

Na ovoj tački, situacija zaista ne izgleda ružičasto. čoveku se čini kao da sam sebi neprekidno postavlja klopku. Spustila se tamna noć duše, a svetio svesti kao da je nestalo bez  traga. Sve izgleda  izgubljeno a, u izvesnom smislu, sve i jeste izgubljeno. Tama sledi tamu, praznina vodi

do praznine, ponoć se odužilapreko svake mere. Ali, kao što reče Zenrin:

U sumrak pevac najavljuje zoru; U ponoć, sjajno sunce.

Zbog razloga koje ćemo uskoro razjasniti, upravo na ovoj tački kada sve izgleda apsolutno pogrešno, stvari postepeno dolaze na svoje mesto. Kada osoba zaista uvidi da svaka kretnja koju čini  predstavlja udaljavanje, opiranje, tada čitava zavera izlazi na videlo. Kada u svemu

što čini počne da uočava sopstveni otpor, tada se, sasvim spontano,

ona bezuslovno predaje i prekida svaki otpor. A ta predaja označava otvaranje ka jedinstvenoj svesti, ostvarenje bezgranične svesti. Osoba se budi, kao iz dugog i zbrkanog sna,  da bi pronašla ono što je oduvek znala: da ona, kao zasebno sopstvo, ne postoji. Njeno stvarno sopstvo, Sve, nikada nije bilo ro|eno, niti će ikada  umreti.  Postoji  samo  jedna Svest kao Takva u svim pravcima, apsolutna i sveprožimajuća, koja zrači u svim okolnostima, izvor i takvost svega što se pojavljuje iz časa u čas, definitivno starija od ovoga sveta, ali ništa drugo do taj svet. Sve stvari su samo talasići u ovom jezeru; sve pojave su izraz ovoga jednog.

Videli smo, dakle, kako specijalni uslovi spiritualne prakse iznose na videlo sve otpore, dok ih istovremeno na najdubljim nivoima slabe. Ukratko, ti uslovi nam ukazuju na naše skakanje po talasima, a onda ga konačno onemogućavaju. Do preokreta dolazi kada osoba sagleda da sve

što čini nije ništa drugo do skakanje sa talasa na talas, opiranje, udaljavanje od sadašnjosti u potrazi za vlažnijim talasima. Spiritualna praksa, bez obzira na to da li je osoba tako shvata ili ne, zavisi od ovog primalnog stožera.

Jer sve dok ne uvidi da je sve što čini opiranje, ona  će  potajno nastaviti da se udaljava, stremi, traga, i tako potpuno onemogućava otkriće. Ona će se udaljavati ne uvi|ajući da se udaljava. Ako ne uvidi da su sve njene akcije otpori, ona će još uvek verovati da postoji neka akcija putem koje bi se mogla domoći jedinstvene svesti. Sve  dok  u svakoj svojoj radnji ne  prepozna  udaljavanje,  ona  će  jednostavno nastaviti da se udaljava. I misliće da ima izbora, alternativu, da može nešto učiniti, da može naći izlaz. I tako nastavlja da se kreće - da čini kretnju koja je uvek udaljavanje - i da podiže novu barijeru prema jedinstvenoj svesti koja isprva nije ni postojala. Ona ne uspeva da "dopre" do jedinstvene svesti baš zato što to hoće.

Ali baš kada uvidi da je sve što čini otpor, gledanje u daljinu i udaljavanje, ona nema drugog izbora nego da se preda. Ona, me|utim, ne može da pokuša ili da ne pokuša da to učini! Videli smo da to uopšte ne funkcioniše, pošto oba pokušaja povlače za sobom samo još veće udaljavanje. To se naprosto dogodi samo od sebe, spontano, kada osoba uvidi da ništa što može da učini ili da ne učini nema efekta, jer je jedinstvo uvek prisutno. Prepoznavanjem otpora dolazi do njegovog rastvaranja, i do spoznaje već prisutnog jedinstva.

Sa  rastvaranjem  primalnog  otpora  dolazi  i  do  rastvaranja  zasebnog

sopstva. Jer stvari ne stoje tako da vi, na jednoj strani, možete posmatrati svoje udaljavanje, na drugoj. U stvari, to  može  biti  tako  na  početku, kada vi, kao zasebno sopstvo, vidite otpor kao neku svoju aktivnost. Ali

čim počnete da uvi|ate kako je svaki vaš pokušaj neka  vrsta  otpora, postaje jasno da čak i vaš osećaj zasebnog postojanja "unutra" nije ništa drugo do otpor. Kada doživljavate sebe, sve što osećate je lagana napetost, tanani grč, suptilno udaljavanje. Osećaj sebe i osećaj udaljavanja su jedno te isto. Ali kada to postane očigledno, više  ne postoje dva različita osećaja, više ne postoji do-življač na jednoj, koji ima doživljaj na drugoj strani, već preostaje samo  jedan,  jedini, sveprožimajući osećaj - osećaj otpora. Vi ne osećate ovaj otpor, vi jeste taj osećaj otpora. Osećaj sopstva biva zgusnut u osećaj otpora, a zatim oba nestaju.

U meri u kojoj je rastvoren primalni otpor, nestala je i vaša odvojenost od sveta. Spontano dolazi do korenitog i potpunog ot- puštanja otpora, koji se ogledao u nevoljnosti da se posmatra sadašnjost u svim njenim oblicima. Uporedo sa tim dolazi i do potpunog rastvaranja primarne granice koju ste podigli izme|u unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Kada prestanete da se opirete sadašnjem iskustvu vi više nemate motiv da se od njega odvajate. Svet i sopstvo ponovo postaju jedno iskustvo, i više nisu podvojeni. Mi više ne skačemo sa talasa na talas, pošto postoji samo jedan talas, i on je svuda.

Nadalje, kada prestanemo da se udaljavamo od iskustva, više nam se ne čini da iskustvo prolazi kraj nas. Prestanak opiranja sadašnjosti podrazumeva da sada vidimo da ne postoji ništa drugo sem sadašnjosti

- nema početka, nema kraja, ništa iza, ništa ispred. Kada prošlost sazdana od sećanja i budućnost  sazdana  od  predvi|anja  postanu sadašnje činjenice, srušene su prepreke ka sadašnjem trenutku. Granice oko ovog trenutka ruše se i padaju u ovaj trenutak, pa ne postoji ništa osim ovog trenutka, i nema kuda da se ide. Jedan stari  zen  učitelj  je rekao:

Moje davnašnje spstvo U prirodi nepostojeće; Nema kuda da de kada umre, Ništa.

Sada je valjda jasno zašto je potraga za jedinstvenom svešću bila tako teška. Sve što smo pokušavali da učinimo bilo je pogrešno zato što je sve oduvek bilo ispravno. čak i ono što je izgledalo kao primalni otpor Brahmanu bilo je zapravo pokret Brahmana, jer osim Brahmana  ništa drugo i ne postoji. Osim Sada nije postojalo, niti će ikada postojati ijedno drugo vreme. Ono što je izgledalo kao primal-no udaljavanje od  Sada uistinu je izvorno kretanje Sada. Honso-mi-josu. Izvorno prosvetljenje je

čudesna vežba. Večno Sada je njegovo kretanje. Talasi okeana udaraju slobodno o obalu, kvaseći oblutke i školjke.

PREPORUKE

Za hinduistički pristup, ne postoji ništa ilustrativnije od dela šri Ramane Maharšija. Artur Ozborn prikupio je većinu njegovih dela i objavio ih i izvanrednim tomovima. Videti naročito The Collected VJorks ofRamana Maharshi (London: Rider, 1959) i Teachings of Ramana Maharshi (London: Rider, 1962).

Za budistički pristup, imamo tri glavne linije. Za teravada ili rani budizam, videti Budistička meditacija - Njanaponika Tera (Slavija, Novi Sad, 1988). Za Va|rajana, ili tibetanski budizam, knjige čog-jam Trungpe (Chogyam Trungpa) su prosvetljujuće, naročito Culting Through Spiritual Materialism (Berkelcy: Shambhala, 1973) i The Myth ofFreedom (Berkelev: Shambhala, 1976). Odličan materijal od Tarthang Tulkua (Tarthang Tulku) može se naći u izdanjima The Crystal Mirror. Za zen pristup, videti čitav niz knjiga koji dolaze iz zen centra u Los Andelesu - The Hazy Moon of Enlightenment, The Way of Everyday Life, To Forget the Self Knjiga Suzuki rošija Zen Mind, Beginner's Mind (New York: Weatherhill, 1970) je remek delo; The Three Pillars ofZen (Boston: Beacon, 1965) od Filipa Kaploa (Philip Kapleau) ostaje kao klasik u malom.

Druga dva pristupa treba spomenuti, nijedan od njih nije tradi- cionalan. Krisnamurti, čiji uvidi su bili slobodno korišćeni u ovoj knjizi, rečito govori kroz mnoge svoje knjige, od kojih treba posebno spomenuti The First and Lasl Freedom (Wheaton: Quest, 1954) i Commentaries on Living (3 volumes) (VVheaton: Quest, 1968). Dela Baba Fri Džona (Bubba Free John) su neprevazi|ena. Videti The Enlightenment ofthe  Whole Body (Middletown: Dawn Horse Press, 1978).

Ovi pravci - ili neki slični njima - meni lično izgledaju kao jedini koji su istovremeno snažni i suptilni, da mogu dovoljno da nas približe istinskom razumevanju usred sadašnje aktivnosti. Prava duhovna praksa nije nešto što se radi dvadeset minuta, dva sata, ili šest sati dnevno. To nije nešto što radimo jednom dnevno ujutro, ili nedeljom. Duhovna praksa   nije   jedna   me|u   ostalim   aktivnostima;   ona   je   temelj   svih

čovekovih aktivnosti, njihov izvor i njihovo opravdanje. To je iskonska posvećenost transcendentalnoj istini koja se živi, diše, naslućuje i praktikuje dvadeset četiri časa na dan. Naslućivati istinsko sopstvo znači posvetiti čitavo svoje biće kako bi ga i sva druga bića ostvarila, u skladu sa starodrevnim zavetom: "Ma kako bezbrojna bila bića, zavetujem se da ću ih osloboditi; ma kako neuporediva Istina bila, zavetujem se da ću je ostvariti."  Ako  osećate  ovako  duboku  posvećenost  ostvarenju,  služenju,

žrtvovanju, i predaji kroz sve sadašnje  uslove  do  same  beskonačnosti, tada će spiri-tualna praksa prirodno biti vaš put. Neka vas zadesi milost da  prona|ete  duhovnog  učitelja  u  ovom  životu  i  prosvetljenje  u  ovom

trenutku.