Negdje oko ponoći Mula Nasrudinovu ženu uhvatila je neizdrživa glad, pa se obukla i krenula u potragu za hranom. Međutim, nije bilo ničega osim psećih biskvita. Mislila je i premišljala, ali na kraju nije mogla izdržati - i pojela je prvi biskvit. Za divno čudo, hrana za pse mnogo joj se dopala, pa je sljedećeg jutra poslala Nasrudina u kupovinu.

Kada je od Nasrudina čuo što ovaj naručuje, mjesni prodavač bio je zapanjen: “Komšija, što to radiš? Ja znam da je tvoj pas zaista mali što će njemu tolika hrana?”

“Nije to za psa”, reče mu Nasrudin. “To je za moju ženu”.

“E, u tom slučaju”, uzdahnu trgovac, “ja sam primoran da te upozorim - pseća hrana je isključivo za pse. Ako tvoja žena bude jela ove biskvite uskoro će biti mrtva - jer je hrana koju psi jedu otrovna za ljude”. I stvarno, žena je umrla poslije otprilike šest mjeseci.

Jednoga dana, Mula Nasrudin je otišao do trgovca i rekao mu što mu se dogodilo sa ženom. “Pa, ja sam te na vrijeme upozorio”, reče mu ovaj. “Rekao sam da će ona hrana za pse prije

ili kasnije ubiti tvoju ženu”.

“Nju nisu ubili biskviti”, odgovori mu Nasrudin, “nego trčanje za automobilima”.