Koliko smo egoisti?

Milosrđe je, u suštini, lični interes prerušen u čovekoljublje. Vama je možda, teško prihvatiti da ima slučajeva kada niste istiniti u svom nastojanju da budete osećajni i puni poverenja prema drugima. Pojednostaviću ovu temu tako što ću otići u krajnost, bar za početak.

Postoje dva tipa egoizma. Prvi je kada nam je zadovoljstvo da sami sebi ugađamo. To je ono što obično nazivamo egocentričnost. Drugi je kada nam je zadovoljstvo da ugađamo drugima. To je rafiniraniji tip egoizma. Prvi tip je očigledniji, a drugi je skriven, ponekad veoma skriven, i zato je opasniji, jer nam uliva osećanje da smo izuzetni. Međutim, kad se sve sabere, možda i nismo tako izuzetni.

Poznajem jednu ženu koja živi sama i posvećuje dosta vremena drugima u parohiji. Ali, ona priznaje kako to u suštini radi iz egoizma - oseća potrebu da bude korisna, tako što daje neki svoj doprinos svetu. U svakom slučaju, ona zna da tada i drugi imaju potrebu za njom, pa je korist obostrana. Ona je gotovo prosvetljena! Svi možemo učiti od nje. Ona kaže: "Ja nešto dajem i nešto uzimani." U pravu je. Odlazi da pomogne, daje nešto i nešto uzima. To nije milosrđe, već prosvetljeni lični interes.

Vi sigurno poznajete osećanje zadovoljstva koje u nama budi čin milosrđa. Ali to je suprotno čoveku koji kaže: "Šta je posebno u tome što sam učinio? Dao sam nešto, dobio sam nešto. Nisam zamišljao da činim dobro delo. Moja leva ruka ignorisala je to što radi desna." Zaista, dobrota se najviše ističe kada nismo svesni da činimo dobro. Ili, kako je rekao veliki Sufi: "Svetac je takav sve dok to ne sazna."

Pokušavam da zamislim neku akciju u kojoj naš egoizam ne ulazi u igru, gde je osoba budna i gde to što ona čini biva ostvareno zahvaljujući njoj. U tom slučaju, akcija se pretvara u događaj. Ali ipak, gotovo uvek je umešan lični interes. Čak i kad se ograniči na misao: "Biću upamćen kao heroj", ili: "Ne bih mogao dalje da živim da to nisam učinio; ne bih mogao da živim sa svešću da sam pobegao."

Ali, ponavljam, ne mogu da isključim ni drugu vrstu akcije, jer ne kažem da ne postoji ni jedna akcija u kojoj naš ego ne ulazi u igru. Verovatno da postoji. Međutim, uzmimo primer vojnika koji gine za svoju zemlju. Mnoge takve smrti me uznemiravaju. Pitam se da li su rezultat pranja mozga. Mislim da su mnogi mučenici, ljudi koji za neku ideju žrtvuju sebe, podvrgnuti indoktrinaciji. Mu- slimanski mučenici, budistički mučenici, hrišćanski mučenici, komunistički mučenici - mnogi od njih rezultat su pranja mozga. U njihovim glavama je ideja da treba umreti, da je smrt velika stvar.

Ne kažem da ne postoji čista motivacija, samo kažem da sve što radimo, radimo uglavnom u sopstvenom interesu. Sve. Kada se nešto čini u ime Hrista, da li je to egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, da li je to egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, uvek je u sopstvenom interesu. Uzmimo da prehranjujete pet stotina dece dnevno. To vas uzdiže u sopstvenim očima? Pa nećete se valjda osečati loše zbog toga?

Neki ljudi rade određene stvari samo zato da se ne bi osećali loše. I to nazivaju milosrđem. To što čine, čine zbog osećanja krivice. Ali gde je tu ljubav? Međutim, hvala Bogu, kad vi nešto činite za druge, to vam prija. Odlično! Vi ste zdravi ljudi, jer ne krijete svoj lični interes. A to je zdravo.

Postoje, dakle, dve vrste egoizma; možda je trebalo da kažem tri. Prva, kada sebi priuštimo zadovoljstvo da ugodimo samom sebi. Druga, kada sebi priuštimo zadovoljstvo da ugodimo drugima. Ponavljam, nemojte se pre-terano ponositi takvim stvarima, nemojte

misliti da ste veliki. Vi ste normalni ljudi, nešto rafiniranijeg ukusa. Vaš je ukus da budete dobri, to nije kvalitet vašeg duha. Kada ste bili deca, voleli ste čokoladice; sada, kad ste odrasli, možda više cenite neku simfoniju. Ukus vam se poboljšao, ali i dalje zadovoljavate sebe, samo što to činite tako što ponekad ugodite drugima.

Postoji i treća vrsta egoizma, ona najgora: kada činite neko dobro delo da se ne biste osećali krivim. Dobročinstvo vam ne pruža zadovoljstvo; naprotiv, od toga vam je muka. To je nešto što mrzite. Činite žrtve u ime ljubavi, ali patite, žalite se. Ah, koliko malo znate o sebi ako mislite da ne činite takve stvari!

Kad bih imao po jedan dolar za svaki trenutak koji sam proveo radeći nešto što mi nije prijalo, sada bih bio milijarder. Znate već kako to ide.

"Mogu li da porazgovaram večeras sa vama, Oče?"

"Naravno, samo izvolite."

Ne želim da razgovaram s njim, muka mi je od toga. Večeras hoću da pogledam nešto na televiziji, ali kako da ga odbijem? Nemam hrabrosti da mu kažem ne.

"Samo izvolite", a u sebi mislim: "Gospode, sad treba da slušam ovog gnjavatora."

Uopšte mi ne prija da razgovaram sa njim, ali mi je vrlo neprijatno da mu kažem ne, i tako biram manje zlo, rekavši mu: "Uđite, raskomotite se." Biću zadovoljan kada razgovor bude gotov i kada budem mogao da skinem os-meh sa lica. "Kako ste?" pitani ga.

"Odlično", odgovori, a zatim priča i priča koliko mu znači  taj seminar,  a ja mislim: "Gospode, kad će da pređe na stvar?"

Na kraju kaže šta ima, a ja ga, metaforično, tresnem o zid, rekavši mu: "Svako bi mogao da resi tako banalan problem" i onda mu otvorim vrata.

"Uh, najzad sam ga se oslobodio", kažem u sebi.

Sledećeg jutra, za doručkom (jer osećam da sam bio neučtiv) priđem mu i pitam ga kako je. "Prilično dobrd", kaže on, i doda: "Moram nešto da vam kažem. Ono što ste mi sinoć rekli bilo mi je od ogromne pomoći. Mogu li da vas vidim danas posle ručka?"

"O, ne!"

Kada se nešto radi samo da se ne bismo

osetili krivim, to je najgora vrsta milosrđa. Nemamo hrabrosti da kažemo kako želimo da nas ostave na miru. Kada mi neko kaže: "Ne volim da ljudima nanosim zlo", ja odgovorim: "Ostavi se toga! Ne verujem ti."

Ne verujem onima koji kažu da ne vole da nanose zlo drugima. Svi mi obožavamo da ranjavamo druge. A kad neko drugi nanosi zlo, to nam još više godi, jer će drugi loše misliti o nama, ako mi nanosimo zlo. Neće nas ceniti, govoriće protiv nas, a to nam ni najmanje ne prija!