Džeri: Recimo da neka osoba ne kaže čak ni da želi da zna šta želi, već samo kaže: „Koliko znam, ne želim ništa" ili „Me-ne su učili da je pogrešno imati želje", i nalazi se u stanju nekakve ravnodušnosti, da li biste imali šta da kažete toj osobi?

Abraham: Da li je želja da se nemaju želje - da bi se ostvarilo stanje veće dostojnosti -takođe nekakva želja? Želja je početak svakog promišljenog stvaranja. Prema tome, ako odbijate da dopuštate sebi da želite, tada zapravo odbijate promišljenu kontrolu nad svojim životnim iskustvom.

Vi jeste fizička bića, ali posedujete životnu silu, energetsku, Božju silu, silu kreativne energije koja dolazi u vas iz unutrašnje dimenzije.

Vaši lekari, iako je poimaju, ne znaju mnogo o njoj. Znaju da je neki imaju, a neki ne.
Kažu: „Ovaj je mrtav; u njemu nema životne sile." Kreativna životna sila dotiče u vas da bi se iz vas pružala ka bilo čemu što je predmet vaše pažnje. Drugim rečima, to je proces kojim vam vaša misao donosi svaku želju o kojoj ste razmišljali. Što više razmišljate o tome šta želite, to više zakon privlačenja stavlja te stvari u pokret i možete da osetite zamah svojih misli. Kad ne razmišljate o onome što želite ili kad razmišljate o onome što želite i odmah potom o nedostatku toga, ometate prirodan
zamah misli.

To „stanje ravnodušnosti" koje opisujete prouzrokovano je vašim konstantnim usporavanjem zamaha misli posredstvom protivrečnih izjava koje iznosite.

Zašto se većina ljudi pomiri s tako malo nečega?

Džeri: Abrahame, živimo u naciji u kojoj skoro svi imaju svakog dana da jedu, imaju krov nad glavom i odeću koju oblače. Skoro svi u najmanju ruku preživljavaju, na ovaj ili onaj način. Srećem ljude koji kažu: „Znaš, imam dovoljno za život, ali nekako ne umem dovoljno snažno da želim da bih stvorio nešto veliko ili posebno u životu."
Šta biste vi rekli osobi u takvoj situaciji?

Abraham: Nije stvar u tome da ne želite više, nego ste nekako ubedili sami sebe da ne možete imati više. Stoga želite da izbegnete razočaranje koje biste doživeli kad biste nešto priželjkivali a ne bi vam se ostvarilo. To što ne dobijate ono što želite nije zato što to ne želite nego zato što ste usredsređeni na nedostatak toga. A po zakonu privlačenja, privlačite predmet svojih misli (nedostatak toga).

Kad god poželite nešto i onda kažete: „Ali ja sam to želeo i nije mi se ostvarilo", vaša pažnja biva usmerena na nedostatak toga što želite i tako, po zakonu, privlačite taj nedostatak. Kad god razmišljate o onome što želite, ushićeni ste, uzbuđeni i osećate pozitivnu emociju; ali kad razmišljate o nedostatku onoga što želite, osećate negativnu emociju; osećate razočaranje. Razočaranje koje osećate jeste opomena od strane vašeg emocionalnog sistema za navođenje: „Ono o čemu razmišljaš nije ono što želiš."
Prema tome, mi bismo rekli, dopuštajte sebi da pomalo želite, posvetite misli tome što želite, osetite pozitivnu emociju koja potiče od želje i pustite da razočaranje ode samo od sebe. Razmišljajući o onome što želite, to ćete i privlačiti.

Govorite nam o određivanju prioritetnih namera

Džeri: Dali ste Ester i meni proces koji je proizveo odlične rezultate i voleo bih da kažete nešto više o njemu. To je proces koji nazivate određivanjem prioritetnih namera.

Abraham: Iako ne iznosite sve svoje namere u istom trenutku, često imate mnogo namera koje su vezane za isti vremenski period. Na primer, u interakciji ste sa svojim partnerom, želite jasnu komunikaciju, želite da se uzdižete, želite da uzdižete svog partnera... i možda želite da utičete na partnera da želi to isto. Drugim recima, želite harmoniju.

Važno je da identifikujete koje namere želite prvo da ostvarite, jer određivanjem prioriteta usmeravate svoju nepodeljenu pažnju na ono što je najvažnije; a usmeravanjem nepodeljene pažnje privlačite snagu u onu nameru koja vam je najvažnija.

Prema tome, recimo da ste počeli dan, ali još uvek niste jasno identifikovali segmente.
Uleteli ste u njega naslepo, poput većine, krećući se od jedne stvari do druge, saplićući se o impulse i želje onih oko vas ili o sopstvene uvrežene navike. Telefon zvoni, deca zapitkuju ovo i ono; partner vam postavlja pitanja, a vi ustanovite da niste u stanju jasno da razmišljate ni o čemu, ali se ipak i dalje krećete kroz dan koji je, za većinu, sasvim normalan.

Potom se nađete uvučeni u diskusiju u kojoj niste odvojili vremena da identifikujete šta želite i, recimo, nađete se u situaciji da se ne slažete ni sa decom, ni sa partnerom, ni sa kim nije važno ko je posredi. Čujete „zvono na uzbunu" koje se ori iz vašeg unutrašnjeg bića. Negativne emocije nagomilavaju se u vama iz raznoraznih razloga: pomalo ste ljuti na sebe što ste se, ne razmišljajući jasno, uopšte uvalili u tu zbrku, ali i više od toga, iznervirani ste zato što se ne slažete s onim što druga osoba namerava, kaže ili želi.

Ako zateknete sebe u tom segmentu i pitate se šta ovog časa, u ovoj situaciji, najviše želite, možda shvatite da je vaša dominantna namera zapravo osećaj harmonije - želja da se slažete s bračnim partnerom, decom ili nekom drugom osobom. To jest, harmoničan odnos je daleko važniji od ovog beznačajnog pitanja. A kad shvatite da je harmonija ono što najviše želite, odjednom ste načisto; vaša negativna emocija nestaje, a vi kažete: Čekaj, daj da popričamo. Ne želim da se svađamo, ti si moj
najbolji prijatelj. Želim da budemo srećni zajedno. Tim rečima razoružavate ono drugo. Podsećate ga da je to isto i njegova dominantna namera. Tada, sa stanovišta svoje nove i usredsređene prioritetne namere - harmonije - možete iznova da sagledate one manje važne teme.

Ovde ćemo vam izneti izjavu koja će vam, ako je kažete na početku svakog segmenta svog životnog iskustva, odlično poslužiti: Dok ulazim u ovaj segment životnog iskustva, namera mi je da vidim ono što želim da vidim. A to će vam pomoći da u interakciji s drugima uvidite da želite harmoniju; da želite da ih uzdižete; da želite da iznesete svoju ideju tako da to bude delotvorno i da želite da podstaknete njihovu želju da bude takva da se slaže s vašom.