DVADESETO POGLAVLJE

KOJIM PUTEM DALJE?

Od trenutka vašeg prvog dostignuća pomoću Kontrole uma otisnućete se na odiseju samootkrivanja. Sve što ćete saznati o sebi biće dobre vesti. Konačno, kada budete obezbedili da za vas sve funkcioniše onako kako je Hose opisao u prethodnim poglavljima, otvoriće se pred vama nekoliko puteva budućeg razvoja.

Možete, preko prijatelja, knjiga ili drugih kurseva, oprobati još neke tehnike i dodati ih mentalnoj opremi koja vam je na raspolaganju. S druge strane, možda ćete

otkriti da i čudo koje se ponavlja postaje nešto uobičajeno i, kako oduševljenje

novim otkrićima opada, možete se opustiti i vratiti se gde ste bili na početku. Ili, kada otkrijete da vam neka tehnika Kontrole uma donosi veće uspehe nego druge, možete je usavršiti i stvoriti od nje pouzdan oslonac u životu.

Ni jedna od ovih staza nije najbolja za vas.

Ako počnete da tragate za drugim tehnikama pronaći ćete mnoge koje deluju. Velika je verovatnoća da je one koje pronađete Hose već istražio i odstranio u korist onih koje su sada u programu kursa. Oni koji postaju sakupljači tehnika oduzimaju vreme od razvoja nekih korisnih tehnika do nivoa majstorstva. O ovome će kasnije biti više reči.

Ako primetite da vaše ushićenje jenjava i da se udaljavate od vežbanja Kontrole uma, niste jedini. Što je važnije, vaše iskustvo neće biti potpuno izgubljeno. Hose je

ustanovio da se jednom usvojena obuka Kontrole uma nikada u potpunosti ne gubi i

može se prizvati i koristiti u slučajevima nužne potrebe.

Mnogi diplomirani polaznici Kontrole uma opredeljuju se za jednu određenu tehniku koja im najbolje deluje. Što je više upotrebljavaju to su bolji rezultati.

Međutim, postoji i četvrti način, bolji od bilo kojeg od ova tri.

Kontrola uma je brižljiv izbor mentalnih vežbi i tehnika koje jedna drugu pospešuju. Zapustiti jednu zato što za vas nije toliko uspešna kao neka druga znači propustiti priliku za zaista potpuni razvoj. Kontrola snova pojačava vašu sposobnost kod mentalnog ekrana; mentalni ekran čini kontrolu  snova pouzdanijom i upečatljivijom. Kurs i Hoseova poglavlja u ovoj knjizi su delovi; celina je mnogo snažnija od delova.

Ipak, možete se pitati šta sledi kada sve uvežbate i sve deluje.

Postići samo da Kontrola uma deluje nije dovoljno. Pred vama uvek stoje stepeni kontrole i istančana, fina iskustva.

Jednom su pitali Hosea: "Kada neko može znati da je iz Kontrole uma izvukao

sve što se može dobiti?"

"Kada sve svoje probleme možete pretvoriti u projekte i kada te projekte ostvarite onako kako želite", odgovorio je. Zatim je za trenutak zastao i dodao:

"Ne... to ide mnogo dublje. Kada shvatite s kakvim smo ogromnim moćima svi mi

rođeni, kada se sopstvenim iskustvom uverite da se te moći mogu upotrebiti samo konstruktivno, shvatićete i da postoje dostojanstvo i svrha našeg postojanja na ovoj planeti. Moje mišljenje je da je naša svrha da se razvijamo, evoluiramo, a ovaj razvitak je sada naša sopstvena, pojedinačna odgovornost. Mislim da mnogi ljudi ovo pomalo naslućuju. Što više vežbate Kontrolu uma, ova slutnja raste dok ne postane čvrsta izvesnost."

Na ovoj dubini proživljavanja očekuje vas "čvrsta izvesnost" da iza svega stoji blagotvorna svrha. U Kontroli uma ovo se ne otkriva u mističnom blesku posle

mnogih godina meditacija i odricanja od života, već prilično brzo, iz svakodnevno

delotvornijeg načina življenja - iz uobičajenih životnih zbivanja kao i događaja koji oblikuju sudbinu.

Uzmimo jedan mali slučaj, onakav kakav bi neko ko je završio kurs Kontrole uma  mogao  iskusiti,  i  videćemo  kako  postaje  korak  ka  izgradnji  ove  "čvrste

izvesnosti". Prvo što je uradio jedan polaznik (koji tek što je završio kurs Kontrole uma) bilo je da, odmah po dolasku kući s odmora, izvadi film iz kamere i potraži po

prtljagu drugi snimljeni film. Nije mogao da ga nađe. Gubitak nije bio veliki, ali bio je neprijatan; tu je bila zabeležena prva nedelja njegovog odmora.

Ušao je u svoj nivo i ponovo proživeo trenutak kada je poslednji put stavljao film u kameru, ali sve što je video na svom mentalnom ekranu bila je sama kamera na

njegovom stočiću gde je stavio prvi film, ne i drugi. Ostao je u svom nivou i išao od trenutka do trenutka kada je slikao, ali još uvek nije stigao do prizora kada je

stavljao novi film u kameru. Slika njegovog stočića se i dalje tvrdoglavo pojavljivala.

Uveren da ga je njegov mentalni ekran izneverio, dao je samo jedan film na razvijanje. Kada je razvijen film stigao, sadržavao je sve slike koje je snimio, od

početka do kraja letovanja. Drugi film nije ni postojao.

Ovaj, ma kako beznačajan slučaj, obezbedio je ovom diplomiranom polazniku Kontrole uma prvi konkretan dokaz - koji je našao van časova Kontrole uma - da

može imati više pouzdanja u sopstveni um. Uz nekoliko sličnih malih događaja, a

zatim i nekoliko većih u kojima pomaže ne samo sebi već i drugima, promeniće se njegov pogled na sebe samog i na svet oko njega. Njegov život će se izmeniti jer će se nalaziti na rubu te čvrste izvesnosti.

Na tom putu može postići i nešto slično sledećem: čovek koji je vežbao Kontrolu uma nekoliko meseci, imao je ćerku koja je bila alergična na njihove dve mačke.

Kad god se sa njima igrala teško je disala i naglo bi prekidala igru. On je postavio

problem i zamislio  rešenje na svom mentalnom ekranu u meditacijama tokom nedelje dana. Rešenje koje je zamišljao bilo je to da se njegova ćerka igra sa mačkama bez žurbe i uz lagano, normalno disanje. Jednog dana, video je u stvarnosti ono što je zamišljao. Njegova ćerka više nije bila alergična na mačke.

Oba ova slučaja su uključivala samo mentalni ekran. Oba su bila uspešna, pa biste se mogli upitati zašto da se zamarate drugim tehnikama?

U prvom slučaju, da ovaj polaznik nije naučio nijednu drugu  tehniku osim mentalnog ekrana možda bi postigao isti rezultat - pretpostavljajući da je jednostavno pobudio sećanje na "zaboravljeni" događaj i da Viša Inteligencija nije ušla u igru, što je daleko od izvesnog.

Međutim, drugi slučaj je obuhvatio široki opseg obuke Kontrole uma - odlazak na  nivo,  vežbe  vizuelizacije,  delotvornu  čulnu  projekciju  za  telepatski  prenos

izlečenja, kontrolu snova i rad na slučajevima, tako da je svojoj želji i verovanju u

punoj meri mogao dodati i očekivanje.

Sa raznovrsnom praksom, vaš um će početi da upotrebljava prečice. Postaće osetljiv na nejasne, prigušene signale važnih stvari i prenosiće vam ih bez potrebe da

ih sami tražite. Život jednog diplomiranog polaznika Kontrole uma bio je na ovaj

način spašen. Upravo je meditirala jednog jutra pre polaska na posao, koristeći mentalni ekran da ispravi mali problem na poslu, kad je veliko crno X blokiralo sliku koju je želela da stvori. Zatim je blokiralo sve ostale prizore vezane za kancelariju. "Nagoveštaj", isuviše jak da bi ga zapostavila, kazivao joj je da izbegne kancelariju tog dana, i ona je srećom ostala kod kuće. Kasnije je saznala da bi, da je otišla na posao tog dana, uletela pravo u oružanu pljačku u kojoj je nekoliko osoba teško ranjeno. To je vrsta informacije koju obično dobijamo putem kontrole snova, ali ona je upotrebljavala mentalni ekran i to se tu ispoljilo.

Evo još jednog slučaja u kom je um tako izvežban da u ozbiljnim, hitnim situacijama jedan diplomirani polaznik uspostavlja nad njim kontrolu ne gubeći vreme za odlazak na Alfu. Mnoge događaje opisane u sleđećem pismu potvrdilo je devet svedoka.

"Sreda - došao sam kući iz kupovine ruku punih kesa. Otvorio sam spoljašnja vrata koja su se zalupila i udarila me pre nego što sam mogao da otvorim unutrašnja vrata. Nestrpljivo sam jako odgurnuo vrata. Na moj užas, ona su se brzo ponovo zalupila a njihova šiljata kvaka se zabila u moju ruku ispod lakta. Ispustio sam kese i polako izvukao kvaku iz ruke. Kroz više slojeva tkiva zjapila je duboka rupa.

Počela je da nadire krv ispunjavajući rupu i preplavljujući je. Nisam imao vremena  da  se  onesvestim.  Umesto  toga  intenzivno  sam  se  koncentrisao  da

zaustavim krvarenje. Zapljusnuo me je ogroman talas radosti kada je krvarenje

prestalo - skoro da nisam poverovao sopstvenim očima!

Dok sam dezinfikovao ranu počeli su prvi bolovi. Seo sam i ušao u svoj nivo, pokušavajući da rešim da li da otkažem put u Boston na sastanak Kontrole uma gde bih čuo Majora Tompsona ili da odem kod lekara. Osećao sam jaku potrebu da odem u Boston, ali i da proverim svoje verovanje da sam naučio da kontrolišem bol.

Na putu do Bostona neprestano sam radio na bolu. Ali, za vreme predavanja postao je toliko jak, a moji prsti toliko ukočeni da sam ga čak i na svom nivou jedva

izdržavao. Osetio sam se krivim što nisam mogao da slušam predavanje - ipak, sledećeg dana bio sam u stanju da ga ponovim skoro od reči do reči.

U vreme dok sam imao tako jake bolove, stalno sam jasnovido zvao u pomoć. Marta mora da je čula ove moje pozive jer je posle lekcije, dok su se ljudi okupljali

oko stola da popiju kafu, tražila da vidi moju ranu. Kada sam podigao zavoj rana je

još uvek zjapila otvorena. Jedno parče mesa se nekako izmestilo dok sam izvlačio kvaku iz rane a okolna koža je bila purpurno crna. Otišla je po pomoć i pošto je našla najbližu bolnicu, vratila se sa Denisom Storinom. Rekao sam da ne želim da idem u bolnicu. Želeo sam da Denis radi na tome pa smo se povukli u jedan miran ugao gde je Denis ušao u svoj nivo.

Kada je počeo da radi na rani moj bol je postao toliko intenzivan da sam morao da uđem u svoj nivo da bih i ja na tome radio. Kako je počeo da spaja iskidano tkivo

komad  po  komad,  izgledalo  je  da  njegovi  prsti  izazivaju  bolove  u  ogromnim

talasima. Rana je postala toliko osetljiva da sam želeo da urlam! Pokušao sam da se koncentrišem na to da bol nestane i da po ko zna koji put pomognem i Denisu i sebi

-   uspešno se boreći sa potrebom, nesumnjivo nastalom u Beti, da mu kažem da prestane i da mi dozvoli da odem u ambulantu. Zaista sam želeo da to uspe.

Posle nekoliko časova izgledalo je da se bol stišava. U početku sam osetio da me boli manje za otprilike deset, a zatim za otprilike petnaest posto. Kada me je Denis

upitao kako se osećam, skoro četvrtina bolova je nestala.

Kada smo nastavili, unutrašnje tkivo je zaraslo. Zatim, kako je spoljašnji sloj počeo da zaceljuje,  bol je postajao  intenzivniji.  Uprkos svojoj koncentraciji na

zaceljivanju, bio sam ovlaš svestan ljudi koji su se kretali oko mene - a naročito

nekoga ko je stajao iza mene, odnoseći deo bolova u trenucima kada mi je to očajnički bilo potrebno. Bio sam izuzetno zahvalan. Zatim su došli sledeći talasi bola i morao sam da se koncentrišem na borbu s njima.

Onda smo prešli na zatvaranje najdubljeg dela rane. Osetio sam da ljudi formiraju krug oko nas da nam daju snagu. Mogao sam da osetim energiju kako

struji kroz mene - skoro me je podigla sa stolice.

I Denis je to mogao da oseti, a uz pomoć ostalih isceljivanje je mnogo brže napredovalo. Neki od onih iz kruga kasnije su mi rekli da se moglo videti kako se rana zatvara, otok smanjuje, koža menja boju od nezdravo purpurne do crvenopurpurne, zatim crvene, ružičaste i kako se konačno dva spoljna sloja kože sastavljaju kao dobro isečeni delovi slagalice. Kada smo stigli do mesta gde su bila parkirana moja kola, prijatelji su želeli da me odvezu do Vorvika - nisu želeli da mi se otvori rana kada se budem služio menjačem. Odbio sam. Znao sam da ću bezbedno stići kući. Tako je i bilo - i to bez imalo bola.

Sledećeg jutra probudio sam se u odličnoj formi. Ruka mi je bila kao posle tuče - nikada me nisu prebili, ali pretpostavljam da to tako izgleda. Ali, nije bilo bolova, a moja je ruka odlično izgledala. Uspravio sam se u sedeći položaj i video ovaj lepi svet okupan blistavim sunčevim zracima. Kao da sam se ponovo rodio!"

Kao što možete videti, ako nastavite da istražujete potencijale vašeg uma, to će se isplatiti na način od neprocenjive vrednosti. Gledano sa ovog aspekta, kaže Dr. Vilfrid Han, Direktor istraživanja Kontrole uma, svaki diplomirani polaznik Kontrole uma postaje sopstveni direktor istraživanja.

"Na kom su drugom polju istraživanja", pitao je, "toliko nepotrebne skupe laboratorije i moderna oprema? Najrazvijenije istraživačko oruđe ikada stvoreno -

toliko izuzetno da se zaprepastim kad god o tome razmišljam - na raspolaganju nam

je dvadeset četiri sata: naši umovi. Stoga smo svi mi rukovodioci istraživanja."

Mi danas imamo jednu važnu prednost, a to je da prvi put u istoriji moderne nauke istraživanja uma počinju da se poštuju. Izuzetno je umanjena opasnost da se

ozbiljan istraživač proglasi za neodgovornog varalicu, kao što se to desilo Hoseu

kada je počinjao.

Opasnost ove vrste ipak nije potpuno nestala. Postoje lekari koji uče da koriste Kontrolu uma u svojoj praksi, naučnici u industriji koji koriste kontrolu snova da bi

ih oni uputili na nove proizvode, muškarci i žene u svim životnim dobima - neki već

anonimno spomenuti u ovoj knjizi - koji kažu: "Nemojte stavljati moje ime. Moji prijatelji će misliti da sam lud."

Ovo postaje sve ređe. Stotine hiljada diplomiranih polaznika Kontrole uma s ponosom  govore  o  onome  što  postižu  svojim  vežbanjem.  Ugledni  medicinski

časopisi  objavljuju  naučna  i  klinička  dokumenta  o  jasnovidim  izlečenjima  i interakcijama: um - telo. Ličnosti izložene očima javnosti - članovi tima "Chicago

White Sox" i izvođači kao što su umetnici Kerol Lorens i Margerit Pjaca (ranije spomenuti), Lezi Blajden, Selest Holm, Lorett Svit, Aleksis Smit i Viki Kar - svi su

javno govorili o svojim iskustvima u Kontroli uma,

Kojim putem dalje? Niz dugačku stazu uzbudljivih samootkrivanja. Sa svakim novim otkrićem bićete bliži konačnom cilju istraživačkog projekta što je Vilijam

Blejk (William Blake) ovako iskazao:

U zrnu peska svet videti I nebo u divljem cvatu,

Na dlanu ruke svoje beskraj držati i večnost u jednom satu.